Галић и Јусуфи дивови из фудбалске бајке

Поводом најаве повратка „Црвених ђавола“ из Манчестера у Хумску улицу

И Фахрудин Јусуфи и Милан Галић нису били само играчи због којих се навија, већ пре свега људи због којих се воли и фудбал и Партизан. Они можда данас не би били сигурни репрезентативци, јер би било значајно, на пример, ко им је менаџер. Али, свеједно, били су то дивови из фудбалске бајке који и даље не избијају из сећања и срца заљубљеника у фудбал, као и навијача једног клуба. И на које заборав не пада

Пише Зоран Живковић

Претпоследњег августовског дана жреб за фудбалску Лигу Европе, најавивши повратак „Црвених ђавола“ из Манчестера у Хумску улицу, први пут после пролећа 1966, за трен се претворио у најлепша фудбалска сећања. Додуше, овогодишњи, већ прошавши август остаје запамћен и као месец у којем је отишао Фахрудин Јусуфи, један од јунака тог пролећа 1966, и претходне јесени, као један од оних због којих се није само навијало већ се пре свега волео Партизан.

ФУДБАЛ И КОЊИЦА Био је новембар 1965. када је, пошто је најпре у првом двомечу елиминисао француског првака Нанта, Партизан дочекао немачког шампиона Вердера, понос богатих бродовласника, бродских брокера, капетана и трговаца из Бремена. То су исти они који су због Мартина Хајдегера, најзначајнијег не само немачког филозофа XX века, у свом граду основали „Бременски клуб“, да би Хајдегер, који је после рата искусио период тзв. денацификације и друштвене забране, поново, и упркос свему, опет био јавна личност.
Све до 70. минута утакмице на стадиону ЈНА семафор је показивао 0:0. А онда је, као вихор, десни бек Фахрудин Јусуфи утрчао у Вердеров казнени простор и спретно у мрежу, на самом петерцу, просто закуцао лопту у мрежу гостију. Јусуфију се потом придружио Хасанагић, а три минута пре краја Пирмајер је шутом са ивице шеснаестерца све претворио у големих и за реванш идеалних 3:0 за Партизан.
Јарост и бес због тог незамисливог петнаестоминутног решетања фудбалере из Бремена нису напуштали ни у реваншу (било је само 1:0 за Вердер), и Партизан је из Бремена само наставио ка Прагу, где га је чекала Спарта.
После четвртог места југословенске репрезентације на светском шампионату у Чилеу 1962, та генерација Партизана је југословенски фудбал подигла на још виши ниво, онај који је могло само да донесе прво финале Купа европских шампиона, на бриселском Хејселу, 1966. године.
Тог пролећа многи малишани у Београду, Србији и Југославији, као најлепшу песму рецитовали су: Шошкић, Јусуфи–Сомболац, Бечејац–Рашовић–Васовић, Бајић–Ковачевић, Хасанагић–Галић и Пирмајер.
Песник Божидар Шујица је записао како је уочи великог полуфинала Партизан – Манчестер јунајтед, док је седео у „Влтави“ за столом са Милошем Црњанским, у ресторан банула група Партизанових фудбалера, који су препознавши писца „Сеоба“ с највећим поштовањем пришли да га поздраве. Фудбалери и тема коју су собом донели у један мах, по Шујичином сећању, лековито су пренули Црњанског који је дотле био обузет меланхоличним мислима. Присетио се својих фудбалских дана и моћног и непоновљивог осећања које само тај магични правоугаоник даје играчима. По Шујичином сећању, Црњански је тада изнео колико год чудну, али свакако занимљиву тврдњу, да најбољи фудбал играју земље које су у својој војној традицији имале моћну коњицу, при томе вероватно имајући у виду још увек свеже одјеке чувене мађарске репрезентације из педесетих.
Када су се Партизанови фудбалери поздравили с великим писцем и отишли у своје велико и за финале сасвим довољно 2:0 против Манчестера, Црњански се код Шујице највише распитивао за маркантног и сугестивног Зорана Миладиновића. Када му је Шујица рекао да је Зоранов отац рано остао без ноге, Црњански је без премишљања прокоментарисао: „Ето, та нога је у њега прешла.“
Да је средњоевропска фудбалска школа била основа развоја фудбала у Београду, Србији и целој бившој Југославији, с разлогом је подсетио и Црњански. Прве лопте у нас су и донете из познатих царских градова Беча, Прага, Пеште. Бечка Аустрија предвођена легендарним центарфором Матсом Синделаром дуго је представљала овдашњи идеал фудбалске игре и тим на који се по могућству желело да личи.

СИМФОНИЈСКИ ОРКЕСТАР Када је после рата Партизан устројен по моделу московског ЦСК-а, будимпештанског Хонведа, тадашњи легендарни тренер Иљеш Шпиц поставио је контуре Партизанове игре за „многаја љета“. А то је подразумевало да Партизан изгледа као симфонијски оркестар, у којем сваки играч, па и одбрамбени игра фудбал од класе. То је био Партизан Милутиновића, али и Чајковског, Зебеца, који су и поникли у том цењеном фудбалском средњоевропском кругу. Најпоштованији фудбалер тог времена био је Рајко Митић, десна полутка репрезентације и Црвене звезде, док је моћни Партизан предводио Стјепан Бобек, који у историји југословенског фудбала остаје запамћен не само као тренер већ и као играч који је у нас извршио највећи лични утицај на ту игру.
Начин облачења, светски манири у понашању, а највише Партизанова игра за коју су били заслужни бројни тренери, али пре свега трио Шпиц–Бобек–Матекало, учинили су београдске црно-беле великим и ван граница тадашње Југославије.
Фахрудин Јусуфи је, по сопственом неоколишећом признању, још у јуниорима, код Флоријана Матекала, био незадржив. Почео је као полутка, али када је из Ивањице дошао Владица Ковачевић, будући „пословођа“ ове генерације, Јусуфи је прешао на халфа. А када се тиму прикључио Радослав Бечејац из Зрењанина, Јусуфи је у свом „ол раунд“ стилу постао незадрживи десни бек чије су игре изазивале поштовање и дивљење и навијача највећих Партизанових ривала.
Када се после хејселског финала обрео у Ајнтрахту из Франкфурта, Јусуфи се поново вратио у везни ред. Постао је идол Ајнтранхтових навијача који су му певали: Шта ће нама Бекенбауер / Ми имамо Јусуфија. У то време Ђула Лорант, некада бек чувене мађарске репрезентације, а тада тренер франкфуртског клуба, познат по гвозденој дисциплини, морао је ћутке да прелази преко не ретких Јусуфијевих хировитих одсуствовања с тренинга.
Фахрудин Јусуфи био је личност због које су многи заволели Партизан. Један од фудбалера који после толико година више личе на „дивове из бајке“, него на неке људе који су се само бавили „најважнијом споредном ствари на свету“.

НЕУМОЉИВИ ЕГЗЕКУТОР Један од њих, управо из те Јусуфијеве генерације, можда и најзначајнији, Милан Галић напустио нас је пре пет година, управо у септембру. Тада је на комеморацији, у згради Скупштине града Београда, пред по броју рекло би се изабраним скупом, син Милана Галића у дирљивом говору рекао да је његов отац био сироче које је успело упркос свему.
Већ на почетку живота у свом и родном крају Гаврила Принципа, као дечак од неколико година присуствовао је монструозном злочину усташа над сопственом мајком. Оставши од истих и без оца, раздвојен од преостале породице, пуким случајем је преживео до краја рата у збеговима српске деце без родитеља. У дому за такву децу, у Зрењанину, после рата је започео сасвим нов живот, у којем је поред школе најзначајније место заузео фудбал. У Зрењанину, у Пролетеру, афирмисао се, и можда остао и неку годину више него што је требало.
Међутим, када је дошао у Партизан, брзо је постао голгетер и играч коме су се дивили где год се појави. Било је и оних који Галића нису сматрали нашим најбољим играчем, али сви који познају некадашњи фудбал једнодушно сматрају да би из тог времена једино Милан Галић могао да игра и у данашњим највећим европским клубовима.
А та Партизанова игра са Галићем била је наоко једноставна. Обично би неки Партизанов центарфор будно праћен од противничког центархалфа у одређеном тренутку нагло кренуо лево или десно. И баш тада би, а ко би друго до за то задужени Владица Ковачевић управо у тај слободни простор слао употребљиву лопту. И онда би се одједном баш ту, из другог плана, захваљујући дугом и брзом кораку одједном појављивао Милан Галић, углавном као неумољиви егзекутор тадашњег Партизана.
И поред тога што је упоредо играјући фудбал дипломирао на београдском Правном факултету, што му је у фудбалском свету могло да буде и извесна „отежавајућа“ животна околност, иако је био омиљен, за многе и најбољи међу најбољима, до краја живота пратила га је судбина сирочета.
У његовим најбољим играчким годинама Титова Југославија, чији је значај после сукоба са Информбироом у свету нагло и изузетно скочио, свој егзистенцијални политички raison d’etre пронашла је у тзв. клизајућој конфедерализацији. У тој ситуацији оснивачи и чланови управе фудбалског клуба Црвена звезда, који су на више него професионалан и убедљив начин организовали хватање, стрељање и нестанак тела Драже Михаиловића, таман као да се радило о Анти Павелићу, преко ноћи су постали заштитници српских интереса у све више конфедерилизованој југословенској федерацији. У преводу постали су „прононсирани српски националисти“ захваљујући којима је фудбал, пре свега Црвена звезда одједном добила неслућен значај у том потмулом рату који је српско комунистичко вођство, после познатог смењивања Благоја Нешковића, принудно кетмански почело да води против своје југословенске комунистичке партије са Титом на челу.
Милан Галић, уз све своје неоспорне људске и играчке квалитете, у тим околностима није имао оно што се данас назива „коалициони“ или медијски капацитет. Најпре играо је у Партизану, који је у свом називу имао придев југословенски, и то у време када се већ веома рационално, са запада тадашње Југославије поручивало да је Југославија „пролазна творевина“. Сем тога, у тим новим околностима, у којима се јавно клицало Титу и Југославији, а тајно радило нешто сасвим друго, његови сународници који су у Босни и Хрватској бежали од усташког ножа са звездом на челу, иначе сад највише концентрисани на Новом Београду, доживљавани су и као Титова преторијанска гарда.
И мада су му потврду да је српско сироче издале на свој ултимативан начин нико други до усташе, Милан Галић у новим српским полицијско-политичким и тадашњим друштвеним играма, по очигледно тада одређеним медијским касабалијским проценама, више није имао ни потребни српски капацитет. По повратку из иностранства, био је као правник запослен у Фудбалском савезу Југославије, а његова скромност и понашање као да су први заборавили какав је фудбалер био Милан Галић.
Најдоминантнији играч свог времена своју последњу сезону у Партизану, те 1965/1966. започео је управо голом против Нанта, да би последње европске мечеве, па и онај историјски на Хејселу, одиграо као војник.

 

У ПАКЛУ ОЛД ТРАТФОРДА У двомечу против Манчестер јунајтеда, који је те године сматран главним претендентом на европску титулу, Галића је заменио Зоран Миладиновић. У мечу за бриселско финале, у паклу Олд Трафорда, у олујним таласима Манчестерових напада који су се скоро непрекидно те ноћи сливали у Партизанов казнени простор, одлучио је динарски агон правих „покосовских јунака“ какви су тада неустрашиво били Бранко Рашовић, Велибор Васовић и Милутин Шошкић, који нису дали ни на себе, ни на Партизан.
И Фахрудин Јусуфи и Милан Галић нису били само играчи због којих се навија, већ пре свега људи због којих се воли и фудбал и Партизан. Они можда данас не би били сигурни репрезентативци, јер би било значајно, на пример, ко им је менаџер.
Али, свеједно, били су то дивови из једне фудбалске бајке који и даље не избијају из сећања и срца заљубљеника у фудбал, као и навијача једног клуба. И на које заборав не пада.
О томе сведочи и један мурални натпис, непосредно поред централног сквера на Новом Београду, који подсећа: Милан Галић 1938–2014.