Добровољци се враћају кући

Да ли је вакат за јединствену муслиманску БиХ (други део)

Пише Ненад Кецмановић

Како би отклонио оптужбе, базиране на Исламској декларацији, да хоће од БиХ да направи џамахирију, Алија је на једном предизборном скупу 1990. с говорнице рекао: „Нама није циљ исламска држава.“ А онда разочараним сљедбеницима додао: „Није још вакат.“ Да ли бабин Бакир мисли да је послије 30 година дошао тај вакат?

На респектабилан број исламских вјерника који су пружали подршку босанским муслиманима мора да води рачуна и једина суперсила, позивао се Клинтон у разговорима са европским политичарима и новинарима, поредећи га са знатно мањим бројем православаца. Подршка протестантске Америке муслиманима у Босни представљала је крупно одступање од Хантингтонове теорије о сукобу цивилизација, а Клинтон је то објашњавао моралним императивом Американаца да као велики и моћни подржавају мале и слабе.

Подршку протестантске Америке муслиманима у Босни објашњавао је моралним императивом Американаца да као велики и моћни подржавају мале и слабе: Бил Клинтон

КЛИНТОН НАЈВЕЋЕ ИЛИ НАЈМАЊЕ ЗЛО Сенатор Лантош је у Конгресу рекао да ће „америчка подршка босанским муслиманима увјерити и исламске терористе Ал Каиде да САД немају ништа генерално против муслимана и да нису легитимна мета њихових напада“. Рат у БиХ је, такође, послужио као повод за прво офанзивно дјеловање НАТО-а изван граница земаља Алијансе и оправдање за останак америчких трупа у базама у западној Европи и послије пада Берлинског зида.
Најзад, Цимерман је натоциљао Изетбеговића да се повуче из Лисабонског споразума и уђе у рат с два јача противника. А прећутно обећана интервенција бомбардовањем српских положаја око Сарајева стигла је са закашњењем од три и по године када је бошњачка АБиХ била пред капитулацијом. И то још уз Клинтонов морбидни услов да жртвом од пет хиљада Бошњака одједном анимирају подршку западног јавног мњења за интервенцију. Међутим, да ли из искреног увјерења или немајући бољег избора, Бошњаци и данас вјерују у моћно покровитељство једине суперсиле, а ни Стејт департмент не штеди ријечи подршке јединственој мултикултурној Босни. Уосталом, за Бошњаке је од њих сасвим довољно што су два пута бомбардовали Србе – бошњачке диндушмане, геноцидне агресоре итд. Објективно, Бошњаци могу само да парафразирају ону стару спрдњу са црногорском мегаломанијом „нас и Руса 300 милиона“, и то усред исламофобне Европе. Има још једна илустративна анегдота. Када је Арафат питао Изетбеговића да ли као слабији у грађанском рату може да рачуна на јаку спољну подршку, Алија је одговорио: „Рачунам на САД.“ А Јасер ће њему: „Пази, они и мене подржавају већ педесет година, али без икаквих резултата.“

БИН ЛАДЕН И ЕЛ БАГДАДИ Можда ће с обзиром на претходно изгледати парадоксално, али босански муслимани се једним дијелом поистовјећују с виновником 11. септембра Осамом бин Ладеном. Наравно, Бошњаци се згражавају над исламским тероризмом и жале невине жртве, а свјесни су и да ови на њих навлаче одијум Запада. Истовремено, међутим, постоји интимна идентификација с муслиманским бијесом због вишевјековне глобалне хришћанске доминације, експлоатације јефтине муслиманске радне снаге по европским метрополама, забране зара и фереџе, маргинализације исламске културе. Постоји континуитет понижавања од крсташких ратова, прогона муслимана из Шпаније до тога да

На трибини Вјећа конгреса бошњачких интелектуалаца у микрофон рекао да Бошњаци треба да нападну и освоје РС уз помоћ Ал Каиде: Сарајевски академик Ибрахим Бушталија

Швајцарцима ремети миран сан ваз мујезина с минарета. У дну душе сваки муслиман помало ликује када послије акција Ал Каиде у Њујорку, Мадриду, Паризу, Лондону, Москви, хришћански свијет страхује да изађе на улицу. Када је прије двије-три године сарајевски академик Ибрахим Бушталија на трибини Вјећа конгреса бошњачких интелектуалаца у микрофон рекао да Бошњаци треба да нападну и освоје РС уз помоћ Ал Каиде, присутни су једино реаговали упозорењем: „Пазите, ово се вјероватно снима.“
Босна, као европски рекордер у броју добровољаца ИСИЛ-а, додатно је радикализована повратком кући већине преживјелих. Муџахедини из ратног периода постали су бошњачки зетови. Саудијци и шеици су подигли више луксузних насеља у сарајевском кантону. Вехабије под бенигним псеудонимом параџематлије и даље уживају гостопримство и власти и ИВЗ џамије кроз игру узајамног пребацивања лопте надлежности између Изетбеговића и реиса Кавазовића. Навели смо, по инерцији, стари акроним ИВЗ (Исламска вјерска заједница), који је одавно скраћен на адекватнији ИЗ (Исламска заједница). Ислам заиста не регулише само вјерски него и секуларни живот муслимана, а код савремених Бошњака, од Алије Изетбеговића и Мустафе Церића, успостављена је чврста спреге владајуће СДА и ИЗ, чије инструкције по џамијама, петком у подне, на џуми одлучујуће утичу за кога ће Бошњаци гласати да их представља у цивилној власти БиХ и ФБиХ. Као нација, Бошњаци се осјећају мали и нејаки, а као ИЗ БиХ осјећају се саставним дијелом више од милијарде солидарних истовјерника широм планете.

САД су тврдиле да извозе специфичну „исламску демократију“ која ће пацификовати муслимане у региону, донијети мир и стабилност: Тајип Ердоган

ЕРДОГАН – СУЛТАН И „КАЛИФ“ То, али и више од тога, за Бошњаке је значио Ердоганов неоосманизам. Настали исламизацијом под османском окупацијом Босне, они нису били само босански муслимани који практикују турску верзију ислама него и бивше потурице које су стасале у туркофилне Бошњаке. Књига Стратешка дубина из пера министра Ахмета Давутоглуа постала је основа Ердоганове спољне политике. Спектакуларан економски успон Турске он је одлучио да преточи у политички утицај на територије бивше империје на којима је вишегодишња окупација оставила траг у вјери, језику, исхрани, обичајима, култури свакодневног живота. Тај траг био је присутан у БиХ, тј. у бошњачком дијелу Босне, и муслимани су се од срца одазвали, али док је Давутоглу у Сарајеву неоосманизам промовисао евокацијом „златног доба босанског вилајета“, хришћанске комшије су читале уџбенике историје о 500 година ропства под Турцима.
Ердоган је послао низ метафорично патетичних порука љубави према Босни, налик на писма Сулејмана Рокселани из познате турске сапунице. „Босна је Турска – Турска је Босна“, „Алија ми је оставио у аманет да чувам Босну“ и слично, а реис ефендија Мустафа Церић је узвратио: „Турска је матица Бошњака!“ Иако је у извјесном смислу рекао истину, јер да није било турског освајање Босне, не би било ни Бошњака, ујео се за језик. Назвавши Турску бошњачком матицом, ударио је на историјску конструкцију да нису Бошњаци исламизирани хришћани, него Срби и Хрвати христјанизовани Босанци. Зато омашком изговорену истину ни он, нити било ко други у Бошњака није више поновио.
Ипак, све је ишло „ко по лоју“ док су САД подржавале неоосманизам америчког професора Ахмета. Тврдили су да Ердоган извози специфичну „исламску демократију“, која ће пацификовати муслимане у региону, донијети мир и стабилност и бла-бла-бла. Бошњаци, којима је иначе задњица на Западу, а срце на Блиском истоку, осјетили су се најзад и помирени сами са собом и безбједни од „агресорског“ српско-хрватског окружење. А онда је пукла тиква између Анкаре и Вашингтона, а Ердоган се окренуо малигном Путину, тако да је онај исти реис ефендија, сада емеритуса изјавио: „За нас Бошњаке Мека и Медина више нису у Станболу и Анкари, него у Бриселу и Вашингтону.“ Упркос томе, бошњачке масе одраше грло навијајући за турске спортисте и вриште од среће када Султан побиједи на изборима.

Мустафа Церић

АНГЕЛА МЕРКЕЛ – БОСНА КАО МИГРАНТСКИ ДЕПО На специфичан начин и Меркелова је индиректно дала инфузију бошњачком самопоуздању.
Још прије појаве мигрантског цунамија говоркало се да Њемачка послије уједињења планира да турске, арапске и друге раднике муслиманске вјере замијени сународницима из уједињеног источног дијела земље и пресели у најближу земљу која би била истовремено и европска и муслиманска. Нагађало се да би за то била идеална земља под протекторатом јер се ништа не пита. Да то ипак није била само гласина, потврда је стигла тек касније у мемоарима шефа кабинета Маргарет Тачер, који је присуствовао њеном сусрету с Хелмутом Колом. „Муслимани нити хоће нити могу да се интегришу у европску културу и ми планирамо да их са добром отпремнином враћамо кући“, рекао је канцелар ујединитељ.
С тим и таквим искуством претходника, Меркелова је одлучила да мигранте не прима одмах и ђутуре. Примаће их селективно, динамиком и бројем, те професионалним профилом према потребама захуктале њемачке привреде за јефтином радном снагом. Остале ће, уз мизерну потпору гладној Босни из еврофондова, задржати у резервату пред границом ЕУ у Хрватској. И све се одвија по плану. Заустављен бедемима на граници Мађарске, мигрантски стампедо кроз Србију заокренуо је већ у Санџаку ка БиХ. А послије предаха у бошњачким кантонима дуж „зелене трансверзале“ стиже у „зелену крајину“ на сјеверозападу земље, стварајући растућу акумулацију младих, нестрпљивих, гњевних људи, упалих у клопку па не могу ни напријед ни назад.

БОШЊАЧКИ КАНТОНИ – НИ ЕНТИТЕТ НИ ДРЖАВА Бишћани су протестовали, али не зато што немају довољно емпатије за браћу по вјери
него што не стижу обећане велике европске паре. А када стигну, моћи ће да кажу: „Бихаћ је постао (исламски) свијет!“ Муџахедини, вехабије, шеици, мигранти су Алжирци, Авганистанци, Тунишани, Египћани, Саудијци, Пакистанци, Авганистанци – сви на једном мјесту. БиХ више није „Југославија у малом“ него „глобална ума у минијатури“.
Варирајући својевремену већ цитирану оцјену професора Есада Ћимића да су „муслимани закаснили да буду народ, а преуранили да буду нација“, могло би се рећи да су Бошњаци закаснили да узму свој ентитет, а преуранили да добију државу на територији четири кантона у којима имају већину. Но фрустрирани новим историјским раскораком, Бошњаци су, у међувремену, чак повећали улог „ва банк“: хоће само за себе цијелу БиХ. Али,како?
Нико не може да процијени колико дуго и у ком броју ће се мигранти задржати у муслиманским дијелу БиХ, али сви се слажу у процјени да је у њихове редове инфилтриран одређен проценат терориста. Хрватска је максимално ојачала своје државне границе и граничари по потреби и пуцају, али на ентитетским границама према невјерницима нема караула.
Како би отклонио оптужбе, базиране на Исламској декларацији, да хоће од БиХ да направи џамахирију, Алија је на једном предизборном скупу 1990. с говорнице рекао: „Нама није циљ исламска држава.“ А онда разочараним сљедбеницима додао: „Није још вакат.“ Да ли бабин Бакир мисли да је послије 30 година дошао тај вакат?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *