Био једном Тарантино…

„Било једном… у Холивуду“: Филм о сновима и још понечему

Нови филм чувеног Квентина Тарантина је омаж једном времену које је аутор очигледно посебно волео, он је блистава игра две највеће звезде Холивуда у овом тренутку, он је истовремено и досадан и узбудљив, провокативан и наиван, безобразно безобзиран према историји Холивуда и његовим звездама, а опет пун поштовања према њему и њима. Иако је испод нивоа најбољих остварења овог аутора, заузеће своје место у филмографији Тарантина и заоставштини Холивуда као леп допринос једином месту на свету које ствара снове које воле да сањају баш сви у том свету

После помпезне канске премијере деветог остварења данас сигурно најчувенијег и најцењенијег активног америчког режисера Квентина Тарантина, иначе четврт века пошто је на овом фестивалу дебитовао с „Петпарачким причама“ и постао, како се то каже, икона светског филма, дело „Било једном… у Холивуду“ запосело је биоскопе широм планете, укључујући и наше. Ако се мери зарада, а она је битна чак и у сумирању и одмеравању значаја и тако великих имена какво је Тарантиново, „Било једном у Холивуду“ је један од његових комерцијално најуспешнијих филмова. Иако је дистрибуција још у току, овај филм је на свим тржиштима на којима је досад приказан зарадио скоро пола милијарде долара. Коштао је, кажу, око деведесет милиона долара. Вишеструко се, дакле, исплатио, а да укупна експлоатација (биоскопи, видео, кабловска понуда…) још ни изблиза није готова. Да ли је то резултат Тарантинове ауторске чаролије и надахнутости, или је у питању магија суперславних имена које је чувени синеаста окупио на једном месту, најпре с протагонистима који воде овај шоу, Бредом Питом и Леонардом ди Капријем? Одговор се, међутим, не налази ни у једном од ова два аргумента.

Бренд испод уобичајеног квалитета

Успех „Било једном… у Холивуду“, ол-стар спектакла без икаквог садржаја, осим оног који некако одржава конструкцију псеудоприче у којој дефилују звезде, стварне или не, небитно, бивше или актуелне, такође небитно, а које све имају само једну сврху – да дочарају последње дане хипи Холивуда, лежи у чињеници да је данашња конкуренција толико јадна, заправо је и нема, да је Тарантино и само на сопствено име био довољан да освоји срца публике без обзира што његов „бренд“ овога пута нуди робу испод уобичајеног квалитета.

Отприлике тако и делује два и по сата озбиљног изазова за гледање које је сада потписао радећи, занимљиво, далеко мање у свом познатом стилу (први пут су изостали његови чувени бескрајни квазиинтелектуални али углавном духовити и жестоко агресивни дијалози), а далеко ближе у маниру алтмановског контролисаног хаоса интеракције безбројних ликова у мање-више статичном окружењу. Али ко се данас сећа Алтмана? Уосталом, на исту је карту неупућености или заборавности преовлађујућег гледалачког корпуса Тарантино играо током целе своје каријере. Већина његових филмова су, благо речено, позајмица духа, стила и карактера нискобуџетских акционих филмова из шездесетих и седамдесетих година прошлог века које он посебно воли и изузетно познаје, с једне стране, и стрип културе с друге, а које је у себи у крајње надахнутом и напредном маниру објединио његов посебни дух и изузетно богати таленат. Велики филмски познавалац и обожавалац, посебно спретан као провокатор друштвено-политичких (најпре расних) табуа, али и историјских (јеврејска герила која тамани нацисте у црној ратној комедији „Проклетници“ је најекстремнији његов провокаторкси испад), сада се окренуо времену које му је наводно највише значило. Хипи Холивуду, заправо самом измаку тог периода. Отуд је радњу „Било једном… у Холивуду“ сместио у неколико месеци током 1969. године.
Лажни фокус приче с обзиром на поменуто време радње је био сатанистичко убијање звездице на успону Шерон Тејт, која је и тада, а посебно у историји, знана као супруга млађаног и веома перспективног Пољака у Холивуду Романа Поланског. И чак иако главни јунак „Било једном… у Холивуду“ живи одмах поред виле Поланског, у којој се десио чувени масакр, безброј пута описиван у филмовима и серијама, то ипак није била тема Тарантиновог филма. Теме, нажалост, суштински и нема. Квентин је можда и мудро, имајући у виду инфлаторско присуство остварења која су се бавила том трагедијом, избегао да се посвети масакрирању славних од стране Менсонове банде. Он се одлучио да из другог плана на комичан начин опише својеврсан мизансцен уочи покоља којим се није бавио. Показао је, наравно, у свом стилу, који је захваљујући њему у филмске шлагворте и речнике увео термин „мексички обрачун“ или „мексичко финале“ (свеопште међусобно тамањење ликова у расплету приче), једно од својих типичних крвавих обрачуна за крај, али не у вези с Менсон–Тејт трагедијом. Тарантино је одлучио да дође на саму ивицу те историјске холивудске трагедије, али се ту зауставио. А до тада је, мање-више досадно, лагано и без виспрених дијалога који су у свим његовим ранијим филмовима успевали да држе пажњу, понекад чак и да заголицају интелигенцију у том смислу нешто захтевнијих гледалаца, а што га је и издигло на посебан ауторски ниво у коме баш нема бројног друштва, пратио судбину једног глумца (Лео ди Каприо) који се бори да пронађе добар посао у Холивуду после изласка из дебилне али комерцијалне ТВ серије, и његовог дублера, помоћника и јединог пријатеља (Бред Пит). Око њих дефилује галерија ликова свих могућих боја хипи ере којом је Тарантино толико одушевљен. Неки од њих су заиста постојали (можда је најбољи, а свакако најзабавнији, тренутак филма сукоб Бруса Лија и лика који игра Бред Пит, ако ништа друго тарантиновски је циничан и духовит), а неки су измишљени. Мада, и поред плејаде мање или више чувених имена која су ангажована за те епизоде (Ал Пачино, Брус Дерн, Курт Расел, који је и наратор, Клу Галагер, Демијан Луис, покојни Лук Пери у својој последњој улози, као и преко стотину епизодиста који нису ни потписани, а многи су деца славних родитеља и остала родбина Тарантинових пријатеља), сви ти ликови не доприносе довољно течности и занимљивости ове превише дуге приче, убијене претерано дугим сценама снимања филма унутар филма које су уништиле и оно мало ритма који је ван тога имала радња. Пит и Ди Каприо су у заједничким сценама одлични и свакако намерно та је њихова хемија неодољиво слична оној, вероватно најчувенијој у историји филма створеној између две суперзвезде, између Роберта Редфорда и Пола Њумена, најпре у филму „Буч Кесиди и Санденс Кид“ (снимљеном исте године у којој се дешава радња Тарантиновог филма), као и нешто касније у „Жаоци“.

Омаж једном времену

Без обзира, додуше, да ли је намера овог филма била да се историјски, полуисторијски или квазиисторијски бави хипи Холивудом, или је тај период изабрао аутор зато што му се он из личних разлога довољно свиђа да би га претворио у посао, очекивања Тарантино-манијака су углавном изневерена, а с оваквим остварењем славни аутор свакако неће добити нове ватрене поклонике. Нити би их уопште стекао да је овај филм, као и претходни, био неки од његових првих остварења у време стицања имена и славе. Ипак, уколико се покаже да је његова одлука да после десетог филма, дакле наредног, престане с радом, одлазак у пензију овог синеасте завиће у црно милионски број његових поклоника широм света који су и те како свесни да је и најгори Тарантинов филм неупоредиви бољи од скоро свега другог што се сними у Холивуду и не само у њему. Тарантинови су стандарди постали толико високи да их и он сам једва досеже, понекад уопште и не, као сада рецимо. Али и такав његов филм прави филмофил никада неће пропустити. „Било једном… у Холивуду“ је омаж једном времену које је аутор очигледно посебно волео, он је блистава игра две највеће звезде Холивуда у овом тренутку, он је истовремено и досадан и узбудљив, провокативан и наиван, безобразно безобзиран према историји Холивуда и његовим звездама, а опет пун поштовања према њему и њима. Он је и маштарија и играрија, заправо је, као и много пута, ако не и увек, раније најпре филмски стрип који је нацртала машта овог синеасте до те мере пуног себе и опседнутог својим афинитетима да га једноставно није брига шта воли публика и шта би од њега очекивала у новом филму. Он је, дакле, понудио свој сан о Холивуду, своју интерпретацију историје места које је састављено од снова, најчешће неостварених, о месту које заправо живи ван времена или чак насупрот њему. Које сања и тера у снове. И где у суштини историја није битна и никада нема везе са стварним чињеницама. Битно је само оно што се сања и постаје мит. У том контексту „Било једном… у Холивуду“ је леп допринос једином месту на свету које ствара снове које воле да сањају баш сви у том свету.