Зона сумрака – ДАЛМАТИНСКО КОСОВО

Да ли су напади на Србе у Хрватској „изоловани инциденти“ како то желе да представе хрватске власти, или се ради о нечему много злоћуднијем чему додатну тежину даје чињеница да званични Загреб с једне стране све чини да проблем релативизује, умањи и заташка, а с друге чак потпирује мржњу према својим грађанима српске националности?

Градоначелник Вуковара Иван Пенава, за којег је председница Хрватске Колинда Грабар Китаровић у свом најновијем интервјуу „Хрватском тједнику“ (писали смо о томе у прошлом броју) рекла да га „одувијек подупире“, говорио је на конференцији за новинаре 15. јануара ове године о „континуираној присутности великосрпске политике“ у Хрватској и „континуираној великосрпској пузајућој агресији“. Сутрадан је нападнуто једно српско дете из школе коју је Пенава посебно апострофирао због „не устајања за време интонирања хрватске химне“ (коју је, иначе, написао Србин). Тако је почела година као и свака друга у Хрватској где се само нижу „изоловани инциденти“ у којим су Срби жртве због своје вере и националности. Наставило се нападом на ватерполисте Црвене звезде у Сплиту 9. фебруара, усташким графитима диљем независне Хрватске, спаљивањем прво лутке Милорада Пуповца на неколико „карневала“, а потом и спаљивањем шест српских кућа у Дозлуку, код Вировитице. Следило је брутално убиство члана Већа српске националне мањине града Кастава Радоја Петковића – преминуо је 10. јуна од последица батина које му је нанео Илија Главић, човек који се, по писању хрватског портала „Индекс“, сумњичи за бестијалне злочине над Србима током рата у БиХ укључујући и убиство, мучење, силовање… О свему томе постоје и сведочења пред Хашким трибуналом која су прослеђена младој хрватској демокрацији на даље (не)поступање. И тако даље, списак напада на Србе само у току ове године дугачак је скоро колико и списак Главићевих злочина.
Због тога је мало чудно што је премијер Хрватске Андреј Пленковић после најновијег напада извршеног 21. августа у селу Уздоље, када је петнаестак маскираних и наоружаних нападача претукло људе (укључујући и жене и децу) који су у једном кафићу гледали утакмицу Црвене звезде, оценио да се ради о „изолованом инциденту“. Сад, могло би се рећи да је Пленковић овде хтео да каже да је инцидент „изолован“ посматрано са „еуропског нивоа“ на којем Хрватска претендује да буде, да је „изолованост“ производ чињенице да се такви инциденти дешавају само у Хрватској, а не и у осталим европским земљама. Чак ни то, нажалост, није истина. Сличне ствари Србима се дешавају и у неким другим државама и „државама“ у региону. Због тога не би било погрешно рећи да су Срби данас најугроженија национална заједница на простору европског континента, народ коме је онемогућено да чак ни очигледни напади на њега буду окарактерисани како треба. Тако је из оптужнице против (коначно) ухапшеног злочинца Главића избачена суштински битна етничка компонента, о чему пише ријечки „Нови лист“, а напад у Уздољу је назван „изазивањем нереда“, а не злочином из мржње. Тако је могуће и да се против Срба у Црној Гори, поред свих осталих видова дискриминације, подносе кривичне пријаве због „скрнављења“ химне коју је више од било кога другог оскрнавила актуелна тамошња власт усвајајући стихове усташоидног Секуле Дрљевића. Тако је могуће да се, поред свега осталог, на окупираном Косову на темељима православног храма служи католичка миса. Тако је могуће да се у БиХ покушава затрти Република Српска, а у Македонији уништити Српска православна црква. Тако су могуће све оне ствари које не бисмо могли побројати на свим страницама „Печата“.
Занимљиво је да су поред Срба и пословично дискриминисаних Рома у данашњој Европи и данашњој Европској унији једини овако темељно и свеобухватно дискриминисани још и Руси, којима се у неким постсовјетским републикама не признаје право на национални идентитет, пре свега језик, па чак и на држављанство, као што је случај у чланицама ЕУ Летонији и Естонији. Разлика је, међутим, у томе што се Европска унија веома залаже за поправљање статуса ромских мањина у својим државама чланицама, док углавном остаје нема на муке српских и руских мањина. Руску мањину често и отворено представља као „агресора“, што се види на примеру „Дојче велеа“ који поставља питање јесу ли у балтичким државама „борци за људска права (у ствари) агенти Кремља“ (текст од 13. децембра 2015).
Не само да напади на Србе, у Уздољу и нешто касније у Ријеци, нису „изоловани инциденти“ него су на врло симболичан начин доказ да ова пракса има свој континуитет и матрицу. Уздоље је данас једно од „најсрпскијих“ места у Хрватској и налази се на простору који се донедавно звао „Далматинско Косово“ а у чијој се близини налази и црква Лазарица, врло битна и за старију, и за новију историју крајишких Срба. Континуитет и матрица уочљиви су и у чињеници да је баба једног од пребијених Сава Шаре, рођена 1915. године, према Саву Штрбцу и Документационо-информационом центру „Веритас“, жива спаљена 6. августа 2015. у својој кући у Уздољу. У Хрватској је, чини се, читава историја постала „изоловани инцидент“ и стално се понавља.