Словенска културна револуција

НАЈСТАРИЈА И НАЈБОГАТИЈА КУЛТУРА ЕВРОПЕ

Словенско памћење има и много дубље слојеве од „илирског“ или „римс ког“, али они нису предмет интересовања истраживача српске и словенске прошлос ти и наслеђа. Топоними са српским именом, на пример, налазе се на широком простору од Ирана до Индије. То указује на њихово индоевропско порекло

 

 

Српски археолог Ђорђе Јанковић својевремено је изнео јеретичку тезу: Срби су потомци Илира. „Археолошки, по мојим истраживањима, Срби су потомци оних Илира који су настањивали подручје између Ибра, Јадрана, Купе и Саве.“
Да је у питању тешка „јерес“ у нашој археологији, навикнутој да Словене приказује као уљезе и дошљаке на Балкану, а Албанце као староседеоце, потврђује и реаговање у Политици на постхумно објављену књигу есеја Драгослава Срејовића Илири и Трачани, у којој аутор – несумњиви ауторитет и „ерудита каквог је тешко наћи“ – „све оно што је о Илирима и Трачанима изречено у античким временима“ и прихваћено у нашој савременој историографији проглашава за „подложно сумњи“. У нашој савременој историографији, признаје Срејовић у својим „јеретичким“ и „аутохтонистички надахнутим тезама“, око ових питања „постоје крупне неусаглашености“: „Данас се Сармати, Далмати, Панони и Трибали већ бојажљиво признају за протосрбе, од којих су Сармати око Дунава, а остали испод Дунава и Саве“. Све то, закључује аутор овог коментара, показује да је „број присутних, прадавних Срба и Рашана у границама Римског царства, а посебно на Балкану, био заиста за поштовање“. Можда би то што Срејовић „поручује с оне стране грoба“ требало да „оштро опомиње најзадртије данашње ’панилиристе’ (заправо проалбанце), каквих има и међу нашим историчарима, па и такве који пишу уџбенике историје за факултете, средње и основне школе, а на крају и све остале који их у том разорном послу подупиру“?
Јанковић није усамљен у својим „јеретичким“ открићима. „Као најстарији народ Европе“, тврде истраживачи Домагој Николић и Винко Кларић, „наш народ је претповијесни…“ Бројни историчари и научници у нашој прошлости „свједоче о непрекинутом илирском континуитету“. Од „наших старих историчара“ довољно је поменути Дубровчанина Мавра Орбина (XV век – 1510), који у свом Краљевству Словена пише о Илирима, Трачанима, Трибалима, Македонцима, Сарматима, Скитима, Готима-Гетима, Вандалима, Аварима… као о једном те истом народу. Под тим именима крију се заправо Словени, а „Илири и сродни Славени“, сматрао је Орбин, „ове крајеве и читаву Европу до Скандинавије настањују од памтивјека“.
Овo мишљење, уосталом, потврђује и хрватски истраживач Горан Шарић, према којем теза „да су Славени прастановници Балкана данас више нигдје осим у Србији није спорна“. Пример за то је народ забележен у античким изворима под именом Лимиганти Срби (Limigantes Servi), који познаје и модерна историја. Овај народ је на подручју данашње Војводине и Славоније живео пре IV столећа нове ере. „Утврђено је, без сумње, да су они славенског поријекла.“
Што се тиче тезе да су Илири Словени, она од модерне историјске науке још није потврђена, али нема сумње да ће бити, сматра Шарић, и то у сасвим догледно време, под теретом нових доказа, који се готово свакодневно појављују. Уосталом, „како нигдје на простору на којем су обитавали Илири није нађен траг неког језика који није славенски или латински, једино је ријешење да су Илири говорили славенским језиком, а романско становништво Балкана латинским“.

Словенско-илирске паралеле

Бројне и упечатљиве паралеле између Словена и Илира подвлачи и познати британски археолог Џон Вилкис у својој књизи Илири (J. Wilkes: The Illyrinas, Oxford, United Kingdom, 1995): Словени и Илири деле исти начин облачења, исти начин градње кућа и врсту огњишта, исте предримске друштвене традиције и топониме.
Недалеко од Бихаћа, подсећа Шарић, пронађена је средњовековна пећ, такозвана црепуља, потпуно идентична оној коју су користили Илири. Отада до данас докази у прилог „илирском континуитету“ су се само множили: Илири и Словени на исти начин граде гробове и деле исте погребне обичаје; имају иста кола, исте инструменте попут фруле, иста имена (Деса, Бато, Бабо, Пајо, Чујо), племена која живе на истим локацијама и под истим именом од античких времена (Деретићи, Черанићи, Лабовићи), исте обичаје тетовирања и магију… Балкански Словени чувају прастара предања о илирским и римским владарима (краљица Теута, цар Трајан), сећања на римско доба и Атилу. Да су Илири говорили другачијим, несловенским језиком, пита Шарић, „зар се не би иједна реч тог фантомског илирског језика задржала у неком забаченом селу?“ Ако су Илири различит народ од Словена, где је нестао њихов језик, не остављајући трага чак ни у оном што се најтеже и најспорије мења – у топономастици, у именима места?
Да ли су (Јужни) Словени заборавили или одбацили сопствену прошлост под туђим притиском, прихватајући туђе заблуде као доказане и неупитне научне истине, у које није дозвољено сумњати, пропуштајући да своју прошлост озбиљно и темељно истраже? Одричући се прошлости, ми се одричемо будућности. Ако Словени нису „млад“ и „неисторијски народ“, они морају имати сопствена предања и сопствено памћење, које сеже у веома далеку прошлост.
Древни Илири, према мишљењу археолога Јанковића, „настају из цетинске културе, која се образовала у првој половини II миленијума пре Христа. Отада до данас, на том простору живи становништво мање-више исто по антрополошком типу, а и културно, такозваног динарског антрополошког типа“. Међутим, то је „донета култура, што значи да су њени носиоци негде живели пре тога“.

Слојеви словенске меморије

Словенско памћење има и много дубље слојеве од „илирског“ или „римског“, али они нису предмет интересовања истраживача српске и словенске прошлости и наслеђа. Топоними са српским именом, на пример, налазе се на широком простору од Ирана до Индије. То указује на њихово индоевропско порекло: „Српско име види се као самоназив индо-иранског или индијског порекла, што указује“, уочава Јанковић, „на доба образовања Индоевропљана“. Евроазија је јединствени простор, који се дели на правцима север-југ, а не запад-исток; „у ужем смислу, од Алпа до Забајкаља, он је у вези са Иранском висоравни“. Повезан је степом, тим „морем номада“, погодном за кретање сточара и на коњима. Пре Турака и Монгола, евроазијским степама је, све до пустиње Гоби и још даље ка истоку, господарила култура Индоевропљана, „вероватно Словена“. И код Срба постоје „некаква сећања на боравак у просторима око Алтаја“ и на Индију; и код Руса налазимо сећања на Индију, на пример у билини о Волху Всеславевичу. А постоји, како опажа Јанковић, и „упадљива сличност енеолита Средње Азије са вучедолском културом на Дунаву“.
Али постоје и још старији слојеви од тога: „Магловито се назире једна старија епоха Словена и Срба коју треба повезати с неолитом Мале Азије и Југоисточне Европе, коме насупрот стоји просечно млађи неолит Западне и Средње Европе…“
Јанковић указује и на трећи, најстарији слој древне словенске меморије: „Још дубљу и магловитију прошлост наилазимо код Срба и данас у виду сећања на потоп, иначе запамћен у Старом свету, у Ирану, Индији, Израелу. То су предања о алкама на врховима наших планина, за које су некад били везивани бродови.“ Уопште, „духовно се Срби одликују запретеним предањем, сећањем на нека исконска времена, сачуваним у ’слави’ посвећеној прецима и свецу, у бадњаку и Божићу са обредима који се код Руса распознају у Масленици (Сиропусна недеља)“.

Апсурди традиционалне историјске хронологије

Постојбина Словена је Подунавље. Овај став деле многи истраживачи словенске прошлости. О томе, уосталом, сведочи и словенско предање забележено у Несторовом летопису (Повест времених љет), који је настао у Печерском манастиру, недалеко од Кијева, крајем XI века: „Послије много времена сјели су Словени уз Дунав, гдје су данас Угарска земља и Бугарска. Од ових Словена разиђоше се Словени по земљи и назваше се именима својима по мјестима гдје сједоше“, записао је монах Нестор.
„Преци Словена доселили су се у Подунавље после рушења Вавилонске куле под именом Норци, што је име Илира у области данашње Аустрије и Словеније“, подвлачи археолог Јанковић. Сличне тезе заговарао је и италијански професор Марио Алинеи (1926–2018), чија је „теорија одавно прихваћена на универзитетима у Холандији, Италији и Шпанији“. Јасно је и зашто у неким другим срединама теорија о словенској постојбини у Подунављу није наишла на одобравање. Подунавље је дуго било кичма Хабзбуршке империје, основа њене политичке, војне и економске моћи, у шта су се веома добро уклапали мађарски великодржавни интереси. Овај простор је отуда и у „нашој“ науци, у стручној и културној јавности, виђен пре свега као простор којим се шири искључиво један политички и културни утицај: онај (германске) Средње Европе, ка Балкану и Блиском истоку. Словени, посебно православни, овде су приказивани као „уљези“, придошлице без традиције и културе; као заостали и примитивни, полудивљи „Балканци“.
Насупрот томе, професор Алинеи тврди да су Словени од давнина заузимали огроман простор, од Балтика, преко северне Италије све до Мале Азије, а „народе као што су Венети, Трибали, Трачани, Пелазги, Фризи, Лики и Лиди сматра прасловенским корпусом“. Према његовом мишљењу, Словени поседују аутохтоност и непрекинут континуитет у Европи, још од палеолита. На основу компаративних анализа, заснованих на археологији, генетици и (палео)лингвистици, Алинеи долази до закључка да су технолошке иновације током неолита у Подунављу омогућиле нагли раст становништва, брзи развој језика и културе, а да су Словени били носиоци ових културних промена. Управо зато је, према речима професора Алинеиа, „потребно рашчистити једну од најапсурднијих последица традиционалне историјске хронологије, ону која тврди да су Словени касно стигли на историјску сцену Европе и у исто време успели, сасвим необјашњиво, да заузму огромне просторе на којима и данас живе“. А подједнако необјашњив је и напрасни нестанак народа који су претходно настањивали овај огромни простор. То су, пре свега, народи упамћени под именима Скита и Илира.

Словенска културна револуција у неолиту

Шта је, у најкраћем, закључак његових дугогодишњих истраживања? Управо „Словени били су покретачи нове земљорадничке револуције, заната, уметности, религије, језика и првих урбаних култура Европе у Подунављу“. Континуитет европске културе у Подунављу и на Балкану може се пратити од VIII миленијума пре нове ере, за разлику од Западне Европе, где неолит почиње тек у II миленијуму пре Христа. Будући да се Словени налазе у Подунављу (у Панонији) још од палеолита, апсурдна је и теорија о доласку Јужних Словена тек у VII столећу нове ере. Алинеи жестоко оспорава и тезу о сеоби Словена на Балкан, за коју не постоје никакви археолошки ни историјски докази. Готово сви нама доступни историјски извори, скоро једногласно, подржавају „дунавску“ или „балканску теорију“ о пореклу Словена. Зашто онда наша званична наука, упркос чињеницама које више није могуће игнорисати, тврдоглаво заговара идеју о доласку Словена у VII веку, сматрајући ту ствар за коначно решену, а одбацујући све оно што томе противречи, као ненаучне фантазије и као „паранауку“? На основу којих истраживања и каквих доказа је досељавање Словена у VII веку утврђено као неспорна историјска истина која се више не може доводити у питање?
У нашој стручној јавности и даље доминира теза о примогености германских народа и германске културе. Алинеи не оклева да оспори ни ту псеудонаучну тврдњу, пре свега на основу лингвистичких анализа и методе хронолошког датовања језика. Јужнословенски језици, тврди Алинеи, представљају заједнички именитељ свих словенских језика, из чега следи чврсто утемељен закључак: да су се западни и источни словенски језици развили из јужнословенских. Јужнословенска језичка група је најстарија. Што се тиче германских народа, они (Германи) су у ствари прихватили тековине неолитских – словенских култура Подунавља и Балкана, и то са закашњењем, а прихватили су и један део, не само језичке културе Словена. Према америчком лингвисти Морису Свадешу, германски језици су се заправо релативно касно издвојили из словенских; наизглед сензационална тврдња, за коју постоје снажни, не само лингвистички аргументи. Старословенски, старогрчки и старолатински, према италијанском лингвисти, „спадају у исту хронолошку раван“, али тај статус се и данас оспорава старословенском. Професор Алинеи сачинио је и листе словенских речи из периода палеолита, мезолита и неолита, које практично представљају „најстарији супстрат европских језика“. Управо неолитске културе Подунавља, закључује Алинеи, чине „првобитну језичку културу Европе“.

У наредном броју:
Да ли је Европа уопште потребна Словенима?