Пројекат Хаос

Да ли је Менсон заправо био оруђе ЦИА?

Иако је од безумних злочина Чарлса Менсона и његове секте прошло безмало педесет година, читава језива и крвава прича и даље у подједнакој мери фасцинира и застрашује америчку и светску јавност

Обележавање пола века од гнусних Тејт–ЛаБјанка убистава поново је вратило Менсона и његову „Породицу“ у жижу интересовања медија, а духове је додатно узбуркало приказивање филма Квентина Тарантина „Било једном у Америци“ који се, између осталог, бави и убиством глумице Шерон Тејт, свакако најпознатијом Менсоновом жртвом. Овај покољ незаобилазан је део поп културе и специфичне холивудске макабр митологије, па је досад инспирисао преко 20 филмова и серија. Ипак да се читав морбидни јубилеј не претвори у прежвакавање старих, бајатих прича и добро познатих чињеница у вези са „злочином века“ (како га је у то време крстила америчка штампа), побринуо се новинар Том О’Нил, који је недавно објавио књигу Хаос: Чарлс Менсон, ЦИА и тајна историја шездесетих у којој побија општеприхваћени наратив у вези са Менсоновим злочинима и износи нове, шокантне податке који бацају потпуно другачије светло на читав случај. Његово дело је плод опсесивног, двадесетогодишњег истраживања, током којег је овај искусни репортер интервјуисао на стотине актера приче, укључујући и Менсона, прегледао на хиљаде званичних, али и тајних докумената, што га је на крају довело до недвосмисленог закључка да постоје озбиљни проблеми са званичном верзијом догађаја, презентованом у бестселер књизи Хелтер Скелтер Винсента Буглиозија, главног тужиоца у предмету.

[restrict]

ЗВАНИЧНА ВЕРЗИЈА По државним органима, злочин се одиграо отприлике на следећи начин: 8. августа 1969. четворо чланова Менсонове секте „Породица“, по његовом наређењу, упали су у кућу на Сијело драјву пољског режисера Романа Поланског и глумице Шерон Тејт у којој је у том тренутку било четворо људи. Били су то: Шерон Тејт (трудна у деветом месецу), њен пријатељ, чувени холивудски фризер Џеј Сибринг, пољски емигрант Војчек Фриковски и његова девојка Ебигејл Фолгер. Полански се у то време налазио у Лондону, где је тражио локације за снимање свог новог филма. Пре упада у кућу Менсонови следбеници су у дворишту хицима из пиштоља усмртили тинејџера Стивена Парента који се ту случајно затекао, јер је био у посети домару имања. Када су ушли унутра, након обрачуна са Фриковским који је покушао да пружи отпор, уљези су убили све укућане на изузетно бруталан начин. Обдукциони налаз утврдио је да су на четири жртве избројана чак 102 убода ножем, од чега 16 на телу трудне Тејт. Сузан Аткинс, која је избола Тејтову, присетила се касније како је глумица преклињала за свој живот и за живот своје нерођене бебе, али Аткинсонова је била неумољива. Након што је насмрт избола глумицу, умакала је прсте у њене ране у жељи да осети укус њене крви. „Била је топла, лепљива и финог укуса“, тврдила је касније Аткинсонова. Пре него што су напустили објекат чланови секте су, по Менсоновим инструкцијама, исписали крвљу жртава реч „свиње“ по зидовима виле. Био је то, наводно, покушај да се злочин представи као дело Црних пантера, афроамеричке милитантне групе коју је Менсон желео да окриви за масакр и на тај начин изазове расне сукобе у Америци. Наводно је најаву неизбежног расног рата препознао у песми Битлса „Хелтер Скелтер“.
Већ следеће вечери, 9. августа 1969, крвави пир настављен је у другом делу Лос Анђелеса. Нападнута је кућа Леноа и Розмери ЛаБјанке, добростојећих власника ланца пиљарница. Менсон је овог пута лично учествовао. Упао је у кућу, везао брачни пар и након тога отишао, наређујући својим следбеницима да заврше посао. Лено је избоден 26 пута, у његов стомак урезана je реч „рат“ и остављена је забодена виљушка, док је Розмери претрпела 41 убод а у њеном грлу је остављен забоден нож. На зидовима овог пута су крвљу исписане речи „Хелтер Скелтер“, које су призивале песму Битлса и расни рат који је Менсон предвиђао. Након ова два везана покоља Лос Анђелесом завладали су незапамћен страх и паника, продаја аларма и безбедносне опреме порасла је десетоструко, а већина грађана дане је проводила забарикадирана у својим домовима. Занимљиво је да је полиција у почетку истрагу ова два случаја водила одвојено, сматрајући да су ЛаБјанка убиства дело некога ко је желео да ископира покољ у кући Шерон Тејт. Детективима који су радили на случају требало је скоро четири месеца да повежу Менсонову „Породицу“ с убиствима, иако је Менсон, заједно са члановима своје секте, у више наврата, после убистава, хапшен због крађе аутомобила и поседовања наркотика, након чега је пуштан на слободу. До решавања случаја вероватно не би ни дошло да се Сузи Аткинс није у затвору (у коме се нашла због ранијег убиства музичара Герија Хинмана које је такође Менсон наредио) својој цимерки хвалила како је пресудила Шерон Тејт.

На суђењу које је отпочело средином 1970. тужилац Буглиози представио је Чарлса Менсона као гуруа и вођу секте који је контролисао све мисли и поступке својих следбеника, а чланове његове „Породице“ као „крвожедне роботе“ који су, без поговора и без икаквих емоција, сурово убијали како би остварили пророчанства свог вође. За њих је Менсон био и Бог и Ђаво, Исус Христос и Сотона, а разлика између доброг и лошег, живота и смрти за њих није постојала. Пре него што је дошао у контакт с контракултуром, Менсон је, по Буглиозијевом опису, био ситни криминалац и преступник који је већи део свог живота провео по поправним домовима и затворима. Његова специјалност биле су крађе аутомобила, трговина наркотицима и подвођење жена. У вртлогу музичке и сексуалне револуције шездесетих Менсон је поново измислио себе као хипи гуруа који је свирао гитару и привлачио младе, уз помоћ дрога и мистичне филозофије, у своју секту где није било инхибиција и средњекласне моралности. Циљао је одбегле тинејџере и друге изгубљене душе, нарочито атрактивне младе жене које је користио и позајмљивао другима за секс. Тако је остварио познанства са људима из Холивуда и из музичке индустрије, а маштао је да једног дана постане рокенрол звезда. Када су се ти планови изјаловили, а људи из музичког света, попут бубњара Бич бојса Дениса Вилсона, почели да га избегавају, постао је огорчен и параноичан, а његове мрачне и насилне апокалиптичне фантазије о расном рату и крају света намеравао је да оствари убиствима славних и богатих. Наводно је имао своју листу за одстрел на којој су била нека највећа имена шоу-бизниса. Иако није починио ниједно убиство, Менсон је оптужен као налогодавац и инспиратор завере за девет убистава првог степена и осуђен на смртну казну, која је накнадно преиначена у доживотну робију. Слично је било са већином његових следбеника који су учествовали у извршењу најтежих кривичних дела. Америка је могла да одахне, Менсон је завршио иза решетака, где је остао све до своје смрти 2017. године.

КРАЈ ЈЕДНЕ ЕРЕ Већина учесника и хроничара 1960-их слажу се у оцени да се Менсоновим убиствима симболички окончало раздобље „мира, љубави и толеранције“. Идеализам и бунтовна енергија тог периода пали су у сенку необузданог хедонизма, насилних тенденција и мрачних, дионизијских ексцеса које је оличавала Менсонова секта. Деца цвећа и хипици више нису посматрани искључиво као безопасни и мирољубиви дугокоси згубидани који воле музику и упражњавају слободну љубав, већ као потенцијално агресивни и надрогирани преступници у којима можда чучи неки будући Менсон. Управо у томе, како спекулише О’Нил у својој књизи, могао би се крити прави мотив за Менсонове злочине. Он потпуно демонтира званичну причу о песмама Битлса и пророчанствима расних ратова, фокусирајући се на бројне рупе, лажна сведочења, нелогичности и свесно заташкане детаље из Буглиозијеве верзије догађаја. По О’Нилу, много је вероватније да је прави циљ Менсонових злочина био освета за превару при трговини дрогом или обезбеђивање алибија за ухапшене чланове „Породице“ који су претходно убили Герија Хинмана, музичара за кога је Менсон начуо да је добио велико наследство, па је послао своје следбенике да га муче не би ли им рекао где се налази новац. О’Нил износи и трећу теорију, која упућује на закључак да је Менсон све време био под контролом неке обавештајне агенције која га је инструирала да нареди false flag масакре како би сатанизовала хипи покрет и радикале с политичке левице. За прву теорију О’Нил налази бројне доказе у односу Поланског и Тејтове, који је био све само не идеалан, као и у профилу људи који су се кретали у њиховој орбити, пре свега у личности убијеног Војчека Фриковског који је дошао у сукоб са неким веома опасним дилерима, а за које аутор има сазнања да су радили и за одређене обавештајне службе. Ту су и Менсонови нерашчишћени рачуни с познатим музичким продуцентом и сином Дорис Деј Теријем Мелчером, који је одбио да му изда албум за своју издавачку кућу и који је био претходни закупац виле у којој су страдали Шерон Тејт и њени гости.
Ипак, убедљиво најзанимљивији је обавештајни угао из кога О’Нил покушава да протумачи догађаје. Открио је из полицијских извештаја да је Менсонов ранч био под сталним полицијским надзором много пре убистава, као и да је Менсон ухапшен у великој рацији која се одиграла само неколико дана након убистава, али да је необјашњиво пуштен на слободу, иако су на његовом ранчу пронађени украдени аутомобили, велика количина оружја, украдене кредитне картице и наркотици. У том тренутку Менсон је био на условној слободи и свако кршење одредаба о пуштању на условну слободу требало је аутоматски да значи повратак у затвор. Аутор такође документује како је у више наврата у прошлости Менсон био хапшен за различита кривична дела, али је на волшебан начин сваки пут остајао на улици, што сугерише да је или био доушник или да је имао моћну заштиту. Такође је, према аутору, врло индикативно да је током свог боравка у Сан Франциску, у периоду између 1967. и 1968, највећи део времена проводио на „Хајт Ешбери“ бесплатној медицинској клиници, за коју је касније откривено да је била финансирана од стране ЦИА и где су вршени експерименти са ел-ес-дијем и могућностима контроле и промене свести. Након боравка на клиници и сеанси с доктором Дејвидом Смитом, бивши робијаш и потпуни маргиналац Менсон преко ноћи постаје харизматични, свемоћни гуру који са лакоћом користи дроге и хипнотичке технике за испирање мозгова и манипулацију својих следбеника. О’Нил наводи да је врло тешко адекватно објаснити присуство и улогу тајанственог агента ЦИА Рива Витсона, који се мувао у холивудским круговима око Поланског и Тејтове и који је, према сопственом признању, био у кући на Сијело драјву након што су се убиства одиграла, а пре него што је полиција открила тела и извршила увиђај. Витсон је наводно, у више наврата, тврдио да му је највећа жал у животу што није спречио убиство Тејтове и њених гостију „иако је био у прилици“. О’Нил Витсона доводи у везу са пројектом ЦИА „Хаос“ (CHAOS), који је у августу 1967. покренуо директор ЦИА Ричард Хелмс, а који је за циљ имао компромитовање и неутрализацију радикалних група попут Црних пантера.
Наравно да потпуну истину о лету 1969. никада нећемо сазнати. Превише главних актера приче, укључујући ту и Менсона, нису више међу живима, а проток времена и старење отупели су сећања преживелих сведока епохе. О’Нилову књигу треба третирати као инспиративну и интригантну полазну тачку за преиспитивање, истраживање и демистификацију званичне верзије шездесетих, раздобља које је, као ниједно друго, у Америци оптерећено контроверзама и теоријама завере, било да се ради о атентату на Кенедија, убиству Мартина Лутера Кинга и Малкома Икса или слетању на Месец. Уосталом није ли француски социолог и теоретичар културе Жан Бодријар својевремено луцидно приметио да је Америка, ако је икада уопште имала душу, сасвим је сигурно изгубила баш крајем шездесетих.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *