Преко Србије у Европу стигла претеча вакцине

НА ПУТУ СВИЛЕ

 

Леди Мери Вортли Монтегју

Новка Ашанка, супруга знаменитог Карађорђевог бимбаше Јована Жујовића, прва је забележена да је калемила богиње у нашој земљи. Њен гроб налази се у Неменикућама на Космају

С привредним и политичким узлетом Кине као глобалне суперсиле расте и наша потреба да испитамо све модерне, али и старе, углавном посредне везе с кинеским светом.
„Печат“ је лане писао о доласку првог (забележеног) Кинеза у Београд, пре тачно 111 година, 21. јула 1908. Био је то Канг Јувеј, знаменити мислилац и реформатор чије је учење један од темеља модерне Кине.
Сада је прилика да проговоримо о поменутим, посредним везама нашег народа с Кином и Кинезима кроз историју а које можемо да пратимо до прекретнице средњег века ка новом добу.
Познато је да су многе тековине данашње европске цивилизације заправо кинеског порекла. На пример, концепт организације извршне власти расподелом министарских портфеља. Затим употреба папирног новца или барута. Ту су изуми бусоле, сеизмографа, производња свиле и још много тога што данас користимо у свакодневном животу.
Мање је познато да је кинеска цивилизација, захваљујући употреби анче-језичка заслужна за, како синолог Жак Жерне наводи, развој читаве серије хармонијума и хармоника. Ту је систем државних испита, технологија производње порцелана, развој непромочиве бродске коморе и још доста изума чији развој дугујемо кинеској култури и цивилизацији.

Младен Жујовић

КИНА – ПОСТОЈБИНА ВАКЦИНАЦИЈЕ Мање је познато да је Кина постојбина вакцинације, тачније поступка инокулације, односно вариолизације. Реч је о контролисаном уносу вируса великих богиња у организам.
Овај поступак у Кини је познат још од средњег века. Процес вариолизације помиње се у књизи „Бенцао гангму“ Ли Шичена (1518–1593). Ова обимна студија, започета 1552, а завршена 1578. године, обухвата белешке о медицинској употреби око хиљаду биљака и исто толико животиња. Богато илустровано, дело је штампано 1596. године. Век и по касније касније вариолизација, код нас у то време позната као калемљење богиња, увелико је била присутна на Балкану и потом у Европи.
Неспорно је да је овај поступак превенције једне тешке и опаке болести путевима свиле пренет у Турску током XVII века или чак раније, а да га је Европа упознала у XVIII веку, захваљујући, поред осталих, леди Мери Вортли Монтегју (1689–1762), супрузи Едварда Вортлија Монтегјуа, британског посланика у Цариграду.
Познато је да је леди Монтегју, која је писмима с путовања кроз Угарску, Србију и Бугарску ка Цариграду оставила драгоцена сведочанства о српском народу, 1718. године пелцовала целу своју породицу користећи управо поменути начин вариолизације.
Леди Монтегју била је дама отвореног ума, веома несрећна због смрти свог двадесетогодишњег брата који је од великих богиња преминуо 1. јула 1713. године. И она сама оболела је од ове болести. Стога је по сваку цену желела да заштити своју децу и породицу од заразе великим богињама.
Ево шта је забележила у једном од својих писама: „Прошли смо кроз пустош Србије, која је готово потпуно обрасла шумом, мада је тло по својој природи плодно, а становници вредни. Сељаци су тако потлачени, да су присиљени да напусте домове и запусте њиве, пошто сав њихов иметак постаје плен јаничара, кад год се овима допадне да их нападну. Пратило нас је пет стотина јаничара и ја сам готово сваког дана плакала гледајући самовољу којом су поступали у сиромашним селима кроз која смо пролазили.“

Гроб Новке Ашанке у селу Неменикуће на Космају

ПРЕНЕТА ВЕШТИНА Вештина инокулације деценијамаа је путовала путевима свиле од Кине ка Европи. Посредством Отоманске империје, чију је суровост тога доба описала леди Монтегју, ова изворно кинеска вештина постала је позната и нашем народу.
Државни саветник, први управитељ вароши београдске, гардиста кнеза Милоша и уопште узевши значајно име обреновићевске Србије XIX века, чији су потомци имали кућу на месту данашње Београђанке, Младен М. Жујовић (1811–1894) у својим „Белешкама“, објављеним постхумно у Београду 1902. године, пише да је његова стрина Новка Жујовић, звана Ашанка по селу Ас у Старој Србији у којем је рођена, сребрном иглом калемила богиње. Новка је прва забележена да је у Србији примењивала поступак вариолизације, односно заштите од великих богиња.
Ево шта је о њеној вештини записао Младен М. Жујовић: „Стрина Ашанка знала је калемити богиње и то сребрном иглом са дечјих краста. Ишло јој је добро од руке, па се рашчула и друге неке жене научила. Доносили су многи децу нашој кући, а и одлазила је од куће…“
Новка је била жена знаменитог Карађорђевог бимбаше Јована Жујовића, истакнутог војног команданта из оба српска устанка, учесника свих значајних битака тога доба, рођеног у другој половини XVIII века на Коритима у Старој Србији, у подручју данашњег села Ђаловићи на северу данашње Црне Горе.
Јован Жујовић се од почетка Првог српског устанка, са делом мушких чланова породице, придружио устаницима у Шумадији, а 1809. године, након битке код Суводола на Пештерској висоравни код Сјенице, где су Жујовићи имали поседе, с породицом се преселио у Шумадију. Део породице одселио се на планину Космај, део у село Врачевић у близини Ваљева, а Јованов део породице био је насељен у селу Јешевац у Гружи.
Јован је убрзо потом премунуо након једне посете кнезу Милошу, а Новка се 1826. са осталим Жујовићима преселила у село Неменикуће на Космају, јужно од Београда, где је и преминула и где јој се налази гробно место са још увек читљивим надгробним спомеником.
Потомци Новке Ашанке, удате Жујовић, и знаменитог Карађорђевог војног команданта Јована Жујовића данас живе на Космају, у Београду и другим градовима. Међу њима је и свештеник Живан Жујовић, парох храма у Великој Крсни, који брижно негује успомену на Новку Жујовић и њену вештину по којој је била позната у своје време.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *