ПОЛИТИЧКА ЗЛОУПОТРЕБА ОПТУЖБИ ЗА ШПИЈУНАЖУ

У квазидржави Косово лепеза лажних оптужби против Срба проширена је и на кривично дело шпијунаже, а све у циљу застрашивања и подстицања тихог егзодуса

Властима лажне државе „Косово“ све је дозвољено када су у питању притисци на Србе и провоцирање Србије. Свуда у свету хапшење шпијуна прераста у обавештајну аферу која привлачи пажњу светске јавности, сем на „Косову“.
Хапшења обавештајаца спроводе се у тајности, уз настојање да с тим буде упознат само онај ко мора. Зашто? Из простог разлога што у контраобавештајном раду није највећи успех ухапсити и осудити шпијуна него створити услове да се он за кратко време преврбује и максимално искористи за контрашпијунажу, дезинформисање и збуњивање обавештајне службе која га је до тада користила. Тако је када је у питању обавештајни судар озбиљних држава и њихових служби. На Косову, међутим, та општеприхваћена правила не важе. Није овде циљ да се докаже шпијунажа него да се покрене и води судски процес и да се високим запрећеним казнама додатно застрашују Срби и тако натерају да оду са Косова и Метохије.

СТРАХ ОД ПОДМЕТАЊА ДОКАЗА Почетком јула косовска полиција је на прелазу административне линије према централној Србији Бела земља ухапсила и за шпијунажу оптужила Трајана Трајковића, директора Основне школе „Младен Марковић“ из Витине, и Далибора Дајића, директора Техничке школе у Врбовцу. Мора се признати да косовске власти уз помоћ својих западних ментора то вешто раде – поред познатог арсенала лажних оптужби, одабрана је нова, довољно специфична метода да привуче максималну пажњу Срба, а да као обавештајна афера не привуче пажњу светске јавности. Албанци на Космету показали су се као добри ученици када су у питању институционални притисци на Србе. Научили су од Хрвата да је много већи психолошки ефекат за покретање тихог егзодуса ако су оптужбе лажне и ако се без разлога хапсе и прогањају угледни Срби.
Оптужба којом треба да се докаже шпијунажа потпуно је смешна: „Постоји основана сумња да су Трајковић и Дајић 10. јула, на основу захтева МУП-а Србије – Координационог центра за КиМ у Врању, покушали да у Београд пошаљу документа о појединим српским званичницима у општинама Клокот и Витина“. Потпуно бесмислене инкриминације, јер ако се ради о „званичницима“, значи јавним личностима, подаци о њима треба да буду јавни и доступни најширој јавности. Смешно је и помислити да се до података о њима долази шпијунажом. Али знају они шта раде, што је већи апсурд, то је већи психолошки притисак на Србе, јер такве и сличне оптужбе се сутра могу „пришити“ сваком Србину на Космету.
Након два дана проведена у притвору, ова два угледна човека пуштена су да се бране са слободе. Тиме ствари постају још бесмисленије – значи оптужба није одбачена него остаје да замајава, оптерећује и нервира, не само њих двојицу и њихове породице него и средину у којој живе, цео српски народ на Космету, па и Србију као државу. Западни свет ће, наравно, разумети и овај, као и све друге сулуде потезе Приштине. Правдаће их тиме што „Косово“ наводно нема обавештајну и контраобавештајну службу, па стога није чудно ако лутају и греше о питању прикупљања доказа. Знамо да то није тачно и да „Косово“ има тајне службе које су ван закона и делују илегално и фантомски, а које су од свог оснивања потпуно уклопљене у јединствен албански обавештајно-безбедносни систем који обухвата Албанију, „Косово“ и западну Македонију.
Ако приштинске власти некада постигну успех па открију и ухапсе правог „српског шпијуна“ у својим редовима, он ће свакако бити Албанац. Србима одавно нису доступни подаци који би се могли подвести под некакав највиши степен поверљивости. Тек тада ће, са свог становишта, знати шта је права шпијунажа и како изгледају ваљани докази за шпијунски рад. Наравно, тај „шпијун“ ће за Србе бити сарадник који ради на разоткривању злочиначке делатности на српској територији. Овако је потпуно јасно да се тако тешким оптужбама само препадају и збуњују угледни Срби, који у шоку и чуду још не знају о чему се ради и за шта су оптужени. Пуштањем на слободу даје им се прилика да побегну у централну Србију и својим одласком подстакну и друге на исељавање, јер то и јесте прави циљ. Одбрана би била лак посао, да није подметања и када би се могло имати поверења у „косовско правосуђе“.

[restrict]

ИРАНСКИ СЛУЧАЈ Некада шпијуни нису имали никаква права и стрељани су на лицу места, а данас има неразумевања у смислу да ли им се мора обезбедити правично суђење и правна заштита као и за свако друго кривично дело. Добар и свеж пример конфузног односа према кривичном делу шпијунаже су хапшења и казне за шпијунажу у Ирану. Представник Контраобавештајног одељења иранског Обавештајног министарства званично је на конференцији за медије обавестио свет да је Иран ухапсио 17 америчких шпијуна. Већ током саопштења почиње конфузија, јер уопште није јасно када су осумњичени ухапшени, да ли су и када осуђени, да ли је у питању званични ли некакав ад хок преки суд, а спомињу се и смртне казне.
Да конфузија буде већа, САД су одмах демантовале да су у питању њихови шпијуни уз тврдњу да се ради о обичној измишљотини. Иранци су након тога приказали слике ухапшених, али нису дали податке колико их је осуђено и колико насмрт. Утисак је да се неко из политичких разлога игра људским животима који постају потпуно неважни у међудржавним препуцавањима.
Свет би требало да реагује, само је питање кога да осуди – Иран или САД. Неприхватљиво је да Иран потеже драстичне казне за шпијунажу ако је тачна тврдња америчких званичника и ако они нису починили то кривично дело. Међутим, неприхватљиво је и да се САД одричу својих шпијуна ако Иран има доказе и не покушавају да им помогну и заштите их бар од смртне казне. Замисао да ће им највише помоћи ако их се одрекну ништа не вреди уколико Иран има доказе. Ако САД немају директан утицај на иранске одлуке и не могу их променити, постоје посредни путеви да се овим људима пружи помоћ. Нико не заслужује да буде осуђен, а камоли погубљен у тако сумњивим околностима. Зашто САД не покушају да им помогну преко других утицајних држава? Можда су одлучили да шпијуни (ако су њихови) буду „колатерална штета“ у глобалним препуцавањима.
Да ли су Иранци стварно похапсили шпијуне или невине људе, можемо само нагађати пошто они тврде једно, а САД друго. Аргумената има и за једну и за другу тврдњу. Прво, све зависи од квалитета доказа и од тога да ли су прикупљени на законит начин, а Иранци доказе нису ни споменули а камоли приказали. Тако јавност не може сама да закључује и да се увери, него мора веровати на реч представницима иранске власти. То се не може очекивати и сумња вероватно постоји и у Ирану, а камоли у остатку света. Ако су иранске власти сигурне да су обавештајни подаци достављени другој држави, није проблем набројати их пред медијима за сваког појединачно и то се не може правдати заштитом тајности. Каква тајност ако је штета већ почињена? Али ако нису сигурни и само нагађају, или ако је признање изнуђено, онда је то друга ствар, јер би изношењем доказа у јавност одали поверљиве податке које противник још не зна.
Друго, доказивати само један случај шпијунаже на суду огроман је посао, а камоли сакупити доказе за17 случајева. Бар трећина јаких доказа на суду редовно падне у воду код добро организоване одбране. Сем тога, није логично да толико шпијуна буде откривено за кратко време ако је поштован један од основних принципа рада – да шпијуни не знају једни за друге, у шта не треба сумњати када су у питању модерне и моћне службе као што су америчке. То је могуће само ако су их Иранци раније открили и одлучили да дуже време прате њихов рад како би документовали њихову шпијунску активност. Међутим, није логично и било би ван памети да Иранци знају да они достављају поверљиве податке ЦИА а да их оставе да и даље раде на осетљивим пословима, иако тиме угрожавају стратешки важне ствари за Иран. Тим више што су наводно постојале информације да планирају неке саботаже и диверзије. Ако већ постоји само сумња, таква особа мора да се удаљи од извора стратешких информација. Останак на високо осетљивим местима могућ је једино ако су такве особе преврбоване и ако су под стриктном контролом. Ако су преврбовани, онда је пала нека трговина и нема логике након тога судити их на драконске казне. Треће, исувише дуго су хапшења била ван домашаја јавности, па се рађа сумња да ли је било тортуре и изнуде приликом испитивања. Ако су неке пресуде базиране само на признању, онда оне ништа не вреде и треба их поништити.
Међутим, постоје ствари које иду у прилог томе да су Иранци похапсили праве шпијуне. Види се да Иран тој области поклања посебну пажњу пошто имају Обавештајно министарство, а одавно су у некој врсти тоталног обавештајног сучељавања управо са САД. Иран је једно од тежишта спрегнутих америчко-израелских обавештајних насртаја још од времена свргавања шаха Резе Пахлавија. Сем тога, САД су имале довољно времена и добре услове да створе јаке обавештајне позиције у виталним иранским институцијама, што због остатака режима Резе Пахлавија који је имао јаке везе са Западом, укључујући и војне, што због чињенице да су се ирански стручњаци махом школовали и усавршавали на Западу и били сасвим доступни америчким обавештајним службама.
Могућност да су Иранци врло близу производње нуклеарног оружја ствара нервозу и притисак на обавештајни систем САД што се неминовно преноси на шпијуне, а то је опасно по њихову безбедност. Све време је присутна и претња агресије на Иран коју би предводиле САД, што ствара допунску нервозу и притисак. То су ситуације када се шпијуни не штеде и од њих се тражи максимална активност на штету безбедности. Нема тог шпијуна кога САД не би жртвовале да би спречиле Иран да се домогне атомског оружја. Сигурно је саставни део обуке и инструисања шпијуна од стране професионалних америчких обавештајаца и она крајња ситуација када по сваку цену морају извршити диверзију или саботажу како би омели научни процес или процес производње атомског оружја. Тада подаци и активности шпијуна постају важнији од њихове безбедности а такве процене и ставови доприносе томе да лакше „падају“.
Исто тако захтеви да се изаберу, осмотре и означе важни војни циљеви у припреми агресије могу допринети лакшем откривању шпијуна. Тада се од њих захтева да буду на местима на којима не могу оправдати своје присуство и да се интересују за информације које им нису потребне за обављање редовног посла, а тако привлаче пажњу и улећу у замке контраобавештајаца. То су ситуације када они морају да носе и користе техничка средства која их компромитују и могу послужити за доказивање кривичног дела шпијунаже. Хапшење обавештајаца и те како је могао бити јак разлог да Доналд Трамп у последњи час прекине планирани ваздушни напад на Иран. Наравно да је сумњиво Трампово објашњење да је напад зауставио због процене да ће погинути више Иранаца.

ПАКОВАЊЕ АФЕРЕ СРБИЈИ У Србији немамо примера незаконитог прикупљања доказа, лажних доказа, нити подвођења свега и свачега под кривично дело шпијунаже. Нема ничега што би ускратило право страним шпијунима на праведно суђење. Нема никаквих доказа о незаконитом раду наших тајних служби, али неко константно подстиче сумње баш у том правцу. Неку власт најлакше је компромитовати „доказима“ да злоупотребљава тајне службе за шпијунирање својих политичких противника, или, још горе, за обрачун с њима. Најчешће су оптужбе за незаконито прислушкивање и тајно праћење, међутим, све је то засада неуспешно и на нивоу празних прича.
У вођењу специјалног рата такви покушаји су редовна појава и од њих се неће одустати. Упорно се траже било какви, и најмањи пропусти у раду тајних служби од којих би се могла исфабриковати и надувати обавештајна афера. Најбољи и најближи пример успешног коришћења обавештајне афере за рушење једне политичке гарнитуре и промене политичке орјентације државе је Северна Македонија. Тамо је обавештајна афера са транскриптима прислушкивања, које је неко тајно уступио Зорану Заеву, послужила као окосница механизма за рушење владе Николе Груевског и довођења на власт прозападне владе. Македонија и Црна гора су добри примери покушаја перфидног подметања наводног незаконитог рада наших обавештајних служби – покушај да се Србија доведе у везу с протестима у Собрању и покушај да се Србија оптужи за наводни покушај пуча у Црној Гори.
Лажних оптужби и подметања обавештајних афера не треба се плашити. Важно је да тајне службе у свом раду не направе ни најмању грешку у смислу законитости јер стране службе и унутрашња агентура дежурају и чекају најмању ситницу како би од тога правили велике афере. Међутим, важно је и не дозволити да стални притисци и лажне оптужбе, изнутра и извана, не доведу до устручавања да се примене методе рада службе када за то постоје разлози, јер то им је по закону не само право него и обавеза. Нико други у Србији то уместо њих не може да уради.

[/restrict]