Писма из Тамног вилајета – Балканова правила

Зашто Сарајево ћути о хапшењу Неџада Балкана, најрадикалнијег сљедбеника „Ибрахимовог умета“ и аутора неколико књига, у Бечу?

Првих дана августа 2019. аустријска полиција, по налогу Тужилаштва, ухапсила је у Бечу неколико особа међу којима је и Неџад Балкан, оптужен због говора мржње, антидржавног дјеловања, чланства у злочиначкој организацији и терористичког удруживања. Познат као Ебу Мухамед, Неџад је завредео простор у ОЕ24 и локалним медијима који су га због честих, радикалних и запаљивих говора у џамијама у бечким дистриктима Währing и Neubau представили као „Босанца“ и окарактерисали га као „најгорег проповједника мржње у држави“. Ко је заправо овај човјек, те како објаснити чињеницу да је Неџад заједно с неколико особа ухапшен у јануару 2017. године да би потом 17 мјесеци касније сви били пуштени из притвора. Двојица раније оптужених у међувремену су нестали и претпоставља се да су напустили земљу. У Аустрији они су регрутовали борце за терористичку организацију Исламска држава (ИСИЛ, ДАЕШ). Оптужница обухвата преко 300 страница а суђење је планирано најраније за касну јесен.

БОСНА У ФОКУСУ Место рођења најрадикалнијег сљедбеника „Ибрахимовог умета“ и аутора неколико књига Неџада Балкана није лако утврдити. Једни верују да је рођен у Бечу, други тврде да је то Турска. Извесно је да је младост провео у Тутину, да се његова породица презивала Кучевић све док није, пресељењем у Турску, усвојила презиме Балкан.
Данас живи у Бечу и изјашњава се као Бошњак. За непознаницу које је родно место радикалног балканског имама криве су службе у Аустрији које због пресељења оца и два амиџа (стрица) из Турске у Беч нису регистровале ту чињеницу везану за рођење бившег првака Њемачке у кик-боксу познатог као „Ебу Мухамед“. То озбиљно доводи у питање стандардну и прописану методологију изгона из земље, али не утиче на забрану проповједања ислама у Аустрији нити утиче на одлучност владе да заувијек затвори његов месџид „Сахаб“.
По Ебу Мухамеду џемат (заједница) муслимана око месџида „Сахаб“ окупљен је на „јасним темељима Курана и сунета, без натруха новотарије, или позивања новотарији па био он у власништву ИЗ-а БиХ-а или неког другог то није важно (…). Сама ИЗ БиХ-а често у писању својих имама или професора наглашава да исламска традиција Бошњака је једина исправна на овим просторима и да свако друго практицирање ислама је неприхваћено и унапријед осуђено на пропаст…“
Из написаног јасно је да су у фокусу дјеловања Неџада Балкана прво Бошњаци а затим и „цијела“ Босна и Херцеговина, у којој је, углавном преко Билала Боснића (радикалног имама из Бужима рођеног у Зеници који још увијек издржава казну дугогодишњег затвора због тероризма) успео да изгради снажну екстремистичку мрежу.
Када је та мрежа постала претња јединицама Еуфора у БиХ у којима најважнију улогу имају аустријски генерали и војска, аустријска јавност је почела да се интересује за приче радикалних хоџа и њихову расправу о исправности учења у исламу. У сјени те дебате остала је чињеница да је дјеловањем из Беча у Босни и Херцеговини Неџад изградио идеолошку платформу развоја радикалне идеје која политичке циљеве на Балкану остварује „терористичким акцијама“. Та мрежа представља пријетњу Аустрији и цијелој Европској унији.
Овој теми у БиХ се приступа „осјетљиво“ јер у тзв. главном граду те земље Ебу Мухамед слови за „питомог Босанца“, исламског Жељка Комшића – с брадом, истина. Зато у сарајевским медијима о овом хапшењу ни ријечи.

ПОРУКА БОСНИ Организација Неџада Б. по имену „Босански селефијски џемати“ забрањена је зато што заговара насиље. Истина је да је Ебу Мухамед несумњиво образовани и увјерени вјерник; да све што чини има ослонац у његовом чврстом увјерењу, да је то интерес ислама као недјељиве, јединствене и једнообразне вјере свих муслимана, без изузетка. И да муслиман, било гдје на планети био, мора да живи у складу с моралним и шеријатским нормама које је људима и народима Аллах џ.ш. саопштио властитим нествореним говором Курана. Но програм подразумева да се то увјерење мора ширити ријечју и наметнути силом што припада другом, давно прошлом времену и неком другом мјесту, мада неодољиво подсјећа на основне поставке „Исламске декларације“ Алије Изетбеговића.
Одлука правосудних институција да се коначно обрачуна с радикалним исламизмом дошла је годину дана послије одлуке аустријске владе да затвори седам џамија и забрани дјеловање организацији „Арапска вјерска заједница“ и прилично је узнемирила радикалне вехабијске кругове у БиХ. С друге стране, иако је познато да новац с Блиског истока долази у Беч преко Луксембурга и Амстердама, власти у Аустрији никада нису дозволиле контролу банковних рачуна вехабијских џемата, због чега је Стејт департмент од 2001. упутио више интерних дипломатских нота аустријској влади. Упркос овим апелима новац вехабија у Аустрији остао је заштићен.
Отуда се мјере аустријске владе и правосуђа не могу тумачити као израз некакве исламофобије и новог „рата крста и полумјесеца“. Чини се да су оне пре израз свијести о потреби преузимања одговорности за безбједност земље, посебно јер су у њихово доношење укључени многи субјекти ислама у земљи. Порука је послата и „Босанцима“ у Сарајеву. Интегрално босанство које својата историју земље и негира уставна права нација (прије свега српске и хрватске) тумачећи нацију као „тор за све грађане Босне и Херцеговине“ већ је истрошена прича.