Печат недеље

МУКЕ С ЈЕЗИКОМ РОЂЕНИМ НА ОДРУ СФРЈ

Да ли ће о увођењу босанског језика на Државни универзитет у Новом Пазару, баш као и у случају његовог увођења у основне и средње школе, одлучити државно политички резони или ће овај пут пресудни ипак бити научни аргументи лингвиста?

Одбор за стандардизацију српског језика недавно је упутио писмо Националном савету за високо образовање Србије у коме је наглашено „да не постоји посебан језик Бошњака који се лингвистички разликује од српског“, те изнето упозорење „да би прихватањем студијског програма такозваног босанског језика на универзитету била нанесена непроцењива штета српском језику и култури“. Повод за писмо је, како је истакнуто, била информација „да је Савет добио на акредитацију студијски програм такозваног босанског језика на Државном универзитету у Новом Пазару“, а у писму је такође поручено „да је циљ студија да се легализује прекрајање научних истина“.

ПОВЛАЂИВАЊЕ ЗАПАДУ И ТУРСКОЈ Уследила је муњевита реакција Бошњачког националног вијећа које је оценило како је став Одбора за стандардизацију српског језика „још један шовинистички излив мржње и непријатељства дела академске заједнице у Србији према Бошњацима и босанском као матерњем језику“. БНВ је „подсетило јавност да је изучавање и употреба босанског језика регулисана међународним документима које је Србија ратификовала и увела у свој правни систем“, али и поручило „да је отварање студијског департмана за босански језик важан корак у пуној имплементацији босанског језика у образовни систем Србије“.
Не изненађује, наравно, то што су из организације која је под доминантним утицајем Сулејмана Угљанина упућене овако тешке и неаргументоване квалификације на рачун „дела академске заједнице у Србији“. Неспорно је да свако има право да језик којим говори назива како жели, али је исто тако легитимно право научних институција да истражују лингвистичке корене нових језика и дају свој суд о њима. Очигледно је да се Бошњачком националном вијећу не допада закључак Одбора за стандардизацију српског језика „да не постоји посебан језик Бошњака који се лингвистички разликује од српског“ и да би желело да спречи (када би могло) појављивање оваквих на научним истраживањима заснованих судова у јавности.
Тачно је да већ скоро пет година ученици бошњачке националности у основним и средњим школама у Рашкој области (коју припадници овог народа називају Санџаком) уче босански језик, што је, међутим, последица политичко-државних „резона“ владајућих структура у Србији (које су тако желеле да поправе ситуацију на овом неуралгичном простору и задовоље западне факторе и Турску), а не резултат научно потврђене „самосвојности“ овог, након распада СФРЈ „рођеног“ језика. А тај језик је настао као потреба за потврђивањем посебности тек у независној БиХ конституисане бошњачке нације у коју су се 1993. у Сарајеву фактички декретом (на Првом бошњачком сабору) трансформисали дотадашњи југославенски Муслимани.
Подсетимо да су будући Бошњаци током постојања Друге Југославије говорили тадашњим српскохрватским језиком. Заправо већина њих је на простору тадашње централне републике – а за то можемо узети пример Сарајева у коме је и аутор ових редова у то време живео – говорила ијекавском варијантом (изговором) српског језика са обавезним „турцизмима“ који ће касније (1996) у Правопису босанског језика (аутора Сенахида Халиловића) бити увршћени међу најважније лингвистичке карактеристике по којима се овај језик разликује од оних којим говоре суседни југословенски народи.

ПОКУШАЈ БЕКСТВА ОД „НЕЗГОДНИХ КОРЕНА“ Када су добили нову државу, нацију и језик, ти исти људи су у званичном говору, у медијима, али и у разговорима вођеним на улици почели да користе кроатизиране изразе, па су се уместо некадашњих речи општина, фудбал или историја сада у граду на Миљацки, али и другим бошњачким срединама, „удомаћили“ хрватски „специјалитети“: опћина, ногомет, повјест… Пошто у Титовој држави нису били приморавани да говоре већ спомињаним језиком, логично се може претпоставити да је ова „трансформација“ покушај бега од „незгодних корена“, али и закључити да творци „самосвојног босанског језика“ – без обзира на све проблеме које њихова државна политика има у односу с Хрватима – пате од комплекса инфериорности према Западу и његовим „вредностима“.
Занимљиво је да је код некадашњих Муслимана једно време постојала дилема како да назову свој нови језик, па је тако текст Дејтонско-париског мировног уговора 21. новембра 1995. написан на четири језика, међу којима је био бошњачки, а не босански. На крају су се, ипак, одлучили да промовишу босански језик (посебности Херцеговине су свесно игнорисане) са циљем да преко њега покушају да изврше унитаризацију БиХ, односно асимилују Србе и Хрвате у босански етнички корпус.
Та намера није остварена, па сада босански језик за свој сматрају искључиво припадници најбројнијег народа у дејтонској творевини и наравно њихови сународници у некадашњим југословенским републикама који Босну доживљавају као матичну државу. Међу њима су најбројнији некадашњи Муслимани из Рашке области којима нико не може да оспори право да се осећају делом бошњачког народа и говоре босанским језиком. Проблем је, међутим, што се настоји да се овај језик инструментализује у политичке сврхе, тачније искористити као један од „адута“ од стране оних који желе да преко „специјалног статуса Санџака“ издвоје Рашку област из састава Србије. Верујемо да тај циљ никада неће реализовати, а остаје да се види хоће ли о увођењу босанског језика на Државни универзитет у Новом Пазару, баш као и у случају основних и средњих школа, одлучити државно политички „резони“ или ће овај пут пресудни бити научни аргументи лингвиста.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *