Модерна Турска су клинци који пикају фудбал у дворишту џамије

ЧИТАЊЕ ИСТАНБУЛА ПО КОНСТАНТИНОПОЉУ

Турци су се скућили у Цариграду. Од Источних Ромеја научили су да подижу задужбине и ваљано тргују. Стога данашњи Истанбул и Ердоганову еру, чак и када овај изгуби локалне изборе, треба читати најпре по кључу Константинопоља, у мери у којој је овај град мењао Турке и њихову номадску културу, чинећи је данас урбаном и неодољивом

Ишетао је пред нас на пустој калдрмисаној стрмини Фанара, право из ненаписаног романа Меше Селимовића. Риђа брада, скоро пламена коса, фес. Смеран светлећи поглед и спокојне беле шаке, склопљене изнад појаса. Бројаница међу прстима и лековит, господски осмех зрелог тридесетогодишњака. Хоџа…
Већ пола сата кружимо, изгубљени у лавиринту сокака горњег Фанара. Покушавамо да пронађемо црквицу Свете Марије Монголске у кривудавом урбанистичком нереду крезубих грчких кућа које остају без старих станара. У околини нема путоказа, што наш јутарњи излет чини малом авантуром по овој копчи Евроазије којој се радо препуштамо.

ЛОДОС НА ЗЛАТНОМ РОГУ Испод нас југозападни ветар, звани лодос, таласа Златни рог, баш као на старим сликама освајања Константинопоља. У водама Мраморног мора овај ветар меша метеорологију са историјом, блештеће шопинг-молове с музејима, Словене с Туркињама, робу из Ђенове са житом из Египта и цркве с минаретима.
Збирни назив тих преплитања је данашњи Истанбул.
Географски, ми нисмо у Азији, иако одавде можемо да је видимо и осетимо. Дух Азије нам је нечитљив, на први поглед. То су поступци и закључци засновани на нелогичностима. Или на испреплитаној логици. Тај дух лишен је нама знаног поретка поступака. Страсно га је описивао Жељко Малнар, као појаву која се, како је он тврдио, протеже од Грчке до Индије.
Дух Азије упорно се поиграва с нама и овде, као дете с играчком. Кинескиња што држи кафић у подножју брда не зна уопште за наше одредиште. За старца, чија се сребрна глава с брковима помолила из једне дотрајале куће, црквица је била лево. Млада девојка у хиџабу, коју срећемо одмах иза ћошка, каже нам погледом пуним кестена да је црквица, у ствари, десно. За портира ужиреног полудипломатског држања, са стомаком који штрчи међу сигурносним мониторима пријавнице на улазу у манастир Светог Ђорђа, који је и седиште васељенског патријарха, црква је негде горе, као да треба да је тражимо унутар легенде или народне приповетке.
Сви ови људи имају најбољу намеру да помогну и уопште се не шегаче с нама. Метафизичка синтеза ових хаотичних абера који нам пристижу са свих страна каже да сви путеви, у ствари, воде на исто место. Циник би рекао да воде у Рим.
– Селам алејкум! Хоџа нас на коректном енглеском језику пита одакле смо.
– Алејкум селам. Из Србије.
– Србија?
– Да.
Осмех.
Објашњавамо му да тражимо малу, непознату цркву које нема ни на једној туристичкој мапи.
Пођите са мном…
Млади хоџа испод бројанице потеже „ајфон“, као азап свој нож. Питам се у себи да ли је „Епл“ јабука због које ће Бог Адама и Еву, који се овде зову Адем и Хава, протерати из раја потрошачког друштва. Истини за вољу, то вероватно не би била казна, већ повратак нечему за чим овде трагамо. Да ли је смисао уточиште наше потраге?
Поуздана Гуглова мапа показује нам пут на дисплеју хоџиног телефона, захваљујући сателитима који изнад наших глава лете међу мелецима и анђелима. Нама интернет није доступан на улици. У власти смо скупог роминга.
Захваљујемо се хоџи, двоумећи се да ли да му честитамо нову годину. Он календарски каска за нама, тек је у 1440. години хиџре. Међутим, риђи хоџа не заостаје технолошки за нашим светом, а нарочито не заостаје као човек.
Одустајемо од бесмисленог честитања. Питам га да ли је из Турске или је досељеник.
Одмерено корачајући, ни брзо ни полако, риђи хоџа каже да је Турчин. Антропологија и генетика на први поглед га демантују. Опажање да личи на Келта или можда Словена средње висине задржавам за себе из разлога лепог кућног васпитања и пристојности.
Алаху су различити људи добри на исти начин, па зашто онда Турчин не би могао да буде риђ? Познајем људе чији је карактер црн као епицентар пакла. Упркос том заједничком садржатељу, они се ипак пишу и сврставају различито. Хоџа је рођен у Турској, стога је Турчин, муслиман, ефендија. Боја браде није боја вере, ни нације.
Корачамо равномерно поплочаним сокацима. Уредно сложена камена коцка је оријентална и угодна. Уоколо су ушорене рушевне вишеспратница које, чини ми се, архитектонски не припадају у целости ни Европи ни Азији.
На овом успону вођене су можда најкрвавије борбе током турског освајања Константинопоља. Хришћански браниоци овде су се грчевито борили. Зато Турци Цркву Свете Марије Монголске називају крвавом црквом или црквом крви, а пут ка њој Барјактаревим висом, у знак сећања на неког свог знаменитог заставника који је приликом продора у град овде погинуо.
Ово је некада био пребогати крај племенитих источноромејских фамилија. Захваљујући веома широком образовању, оне су се након пропасти 1453. године вековима инфилтрирале у највише управне органе и поре Османског царства. Циљ је био да се Османско царство унутрашњим утицајима преобрази, како би се једног дана, када се стекну услови, васпоставило византијско.
Турци су се, на концу, скућили у Цариграду. Прилагодили су се. Од Источних Ромеја научили су да подижу задужбине и ваљано тргују. Стога данашњи Истанбул и еру Реџепа Тајипа Ердогана, чак и када овај по нашем одласку одавде изгуби локалне изборе, треба читати најпре по кључу Константинопоља, у мери у којој је овај град мењао Турке и њихову номадску културу, чинећи је данас урбаном и неодољивом, упркос насиљу чињеном кроз историју и зверствима, од геноцида над Јерменима и свирепог набијања раје на колац, до данка у крви и дављења политичких противника свиленим гајтанима.

ТАРАБЕ СУ ПОРУКЕ У БОЦИ ПРОШЛОСТИ Фанар је четврт оглодане, а незалечене архитектонске лепоте. О водама које га запљускују Зуко Џумхур је писао да су устајале, византијске.
Старе куће у основи имају дрвену конструкцију, са понеким доксатом. Неке су оронуле, неке полусрушене, а неке потпуно зарушене. Неке управо руше, неке обнављају.
Плава и бела боја на понекој тараби или капији данас су грчке поруке у боци прошлости, можда с почетка двадесетих година прошлог века. Тада је, под патронатом вероломних великих сила, обнова Византије била надохват руке, или је то само тако изгледало, као што се данас само чини да је васељенски патријарх заиста васељенски.
Где су данас фанариотске фамилије Ангелос, Комнен, Гералис, Лермис, Манос, Властос, Ипсилантис или Кананос? Међу њима и породице српског порекла Атанасовић (Athanasovici) и Лазаридис – Лазаревић.
Поред манастира Светог Ђорђа, у подножју брда, нови власници отварају рустикалне кафиће са карираним столњацима. Пију се турски чај и кафа са мастиком као раније, али се мења историјска функција овог знаменитог насеља. Ердоганови људи имају прецизан план развоја Истанбула, а туристичка индустрија је, изгледа, у његовом средишту. Тим путем ће касније наставити и нова локална власт у Истанбулу.
У једном од нових фанарских кафеа срећемо четири младе Туркиње које су дошле на бранч, уз јак турски чај. Била је то, очигледно, истанбулска реминисценција модела понашања приказаног у серији „Секс и град“ заоденута грађанским плаштом толерантног ислама.

ВИЗАНТИЈА ЈЕ ЖИВА Фанариоти су одавде желели да васкрсну грчку Византију и вероватно баш због тога нису успели. Турци сада насеље полако претварају у туристичку оазу у којој ће, уместо свеже воде, тећи свеж капитал. За почетак, доводе овамо буљуке туриста из целог света да посете Васељенску патријаршију, али не и Свету Марију Монголску горе у брду, за коју мало ко зна.
За нас који следимо мапу властитог Истанбула та добро скривена црквица је значајна колико и Аја Софија. Једино она у овом граду никада није била претворена у џамију или срушена, што је чудо историје у истој мери у којој је Аја Софија чудо архитектуре шестог века. Света Марија Монголска је последњи пламичак Источног римског царства. Унутар њених зидова Византија је још дословно жива.
Хоџа застаје на ћошку оронуле зграде при врху брда и враћа „ајфон“ у џеп.
Даље ћете сами, црква коју тражите је ту, одмах иза ћошка.
Захваљујемо хоџи још једном, желећи да му Алах подари срећу и здравље до најдубље старости. Благо повијен унапред, помало скрушен, риђи хоџа одлази оријенталним кораком јунака неке од прича из „Хиљаду једне ноћи“, да се припреми за подневни намаз.
Иза ћошка указује нам се звоник црквице, чини се дограђен знатно касније. Зид порте овенчан је бодљикавом жицом, као да је у Великој Хочи или Призрену. Тај трновити метални венац је све што је остало од граница простране Јустинијанове империје, свијене некада око Средоземног мора, која је на тренутак била повратила славу, снагу и моћ Старог Рима.
Стигли смо на циљ.
Звонимо на интерфон поред капије. Отвара нам црквењак позних средњих година. Пушта нас у порту храма, иако се на интернету може прочитати да посетиоце не примају, осим недељом када је литургија.
Из црквењаковог изговора енглеског језика не можемо да докучимо да ли је Грк или Турчин. Очигледно је да у овај мали храм не долази много људи. Верника је још мање. Прислужујемо свеће беле боје за здравље и наше покојне. Разгледамо старе византијске иконе богато опточене сребром, са избледелим али присутним ликовима светитеља. Трагамо за било чим, осим старих икона, што би нас повезало са Византијом и одједном схватамо да смо у њој.
Марија Палеолог или Света Марија Монголска била је незаконита ћерка Михаила VIII Палеолога који је владао од 1258. до 1282. године. Њен отац ослободио је Константинопољ од римокатолика 1261, поново установио универзитет у граду и започео оно што историографија назива ренесансом Палеолога. Одмах по васпостављању источноромејске власти у граду, Михаило VIII упутио је Монголима посланство да договори склапање брака једне од византијских принцеза са каном Хулагуом. За невесту је одабрана Марија Палеолог. Како је стари кан умро одмах по њеном доласку међу Монголе, Марија је удата за његовог сина Абакуа.
Међу Монголима је било доста несторијанских хришћана, па је Марија Палеолог, као хришћанка, била добро прихваћена. Кажу да је међу Монголима важила за неку врсту верске предводнице. Звали су је Деспина Кхатун.
Након мужевљеве смрти Марија Палеолог се вратила у Константинопољ 1282. године, обновивши манастир Пресвете Богородице. Њен лик приказан је два века касније, на другом крају града, на мозаику у Цркви Христа Спаситеља у пољу, званој Хора.
Цркву коју је обновила Марија Палеолог у насељу Фанар султан Мехмед II је поклонио мајци грчког архитекте Христодулоса, познатог као Атик Синан, у знак поштовања за пројектовање и изградњу чувене Фатих џамије.
Захваљујући градитељској генијалности једног Грка у служби османске империје и искреној захвалности Мехмеда II, Црква Свете Марије Монголске, која је кротком смерношћу платила цену овоземаљског живота, тешком муком је сачувана до данас.

УТАКМИЦА У ДВОРИШТУ ЏАМИЈЕ Сат и по касније двориштем џамије Мехмед-паше Соколовића под неравномерним тактовима одбијања фудбалске лопте о зидове и стакла, која неким чудом остају читава, одјекује граја дечака. Џамија је и нека врста медресе или интерната.
Овај бисер исламске архитектуре je једно у низу значајних дела генијалног мимара Синана, најцењенијег османског архитекте који је изградио и мост у Вишеграду. Његов ученик Хајрудин пројектовао је и изградио Стари мост у Мостару.
Фудбалску утакмицу клинаца од осам или девет година у дворишту џамије нисмо очекивали. Остајемо затечени као једини посетиоци овог лепог здања, поштеђеног туристичке навале.
Изложени неочекиваном призору, почињемо да назиремо шта је Ердоганова Турска – инфраструктурно, технолошки и привредно модерна држава, постављена на гранитне темеље исламске вере, османске империјалне традиције и непреиспитаних моралних начела дубоко укорењених у исламској вери.
Да би Ердоганов неоосмански пројекат успео, стваран живот мора да пристане уз џамије и уђе у њих. Пет намаза дневно, напросто, није довољно да се разнородна Турска одржи као сила. Отуда дечаци овде, отуда фудбал такорећи у џамији, отуда наше изненађење и чуђење.
Док посматрамо клинце како пикају фудбал, чинећи малу синтезу модерне Турске, дечак са фесом на глави однекуд долази до нас да кроз наочаре приличне диоптрије гледа утакмицу својих другара. Он при томе једе пресну шаргарепу, попут малог Душка Дугоушка који није скренуо лево код Албукеркија, како би то свет иначе очекивао.
Следимо исти принцип.
Одлазимо до оближње мале Аја Софије, Цркве светих Срђа и Ваха, изграђене кад и Аја Софија, у првој половини шестог века, у доба Јустинијана I, да се сетимо Константина Бодина Вoјислављевића који је у њој био заточен. Мала Аја Софија данас је џамија.
Километар-два даље одавде је медреса Синан-паше. Очувана стара архитектура, модерна књижара и млади људи жељни знања. Све је уређено и складно.
Једино у Синан-пашиној биографији на енглеском језику није наведено да је рушио да би градио и да је спаљивао да би потчињавао, да је клао и убијао. Напротив, наведено је да је био непатворени човекољубац.

У АЛИБАБИНОЈ ПЕЋИНИ Наш план обиласка Истанбула није подразумевао стајање у дугачким комерцијализованим редовима и гужве у ординарним знаменитостима. Посетити Аја Софију значи разумети је, а не начинити селфи.
На Капали чаршији зато бежимо од продавница које сваких петнаестак метара нуде исти асортиман кича намењен туристима: лажни порцелан, лажне лампе, чајеве и лажну калиграфију. Истини за вољу, у мору кича увек је могуће пронаћи кап која код куће може да допринесе оплемењивању простора. Кич не треба потцењивати. Учестала понављања понуде истоветне масовно произведене робе и велика гужва, ипак, буде унутрашњи немир. Туристички вашар одбија сваку помисао да се овом месту препустимо лако, иако је око нас све прожето патином историје и архитектуре.
Срећом, у близини улаза број девет откривамо праву Алибабину пећину. Реч је о неколико аутентичних старетинарница лишених граје и гужве туристичке најезде. Капали чаршија, захваљујући овом буџаку, постаје Алибабина пећина.
Изложене су италијанске лире из доба Виторија Емануела III Савојског, старо арапско ордење, авганистанске и пакистанске новчанице, стари часовници, зубом времена нагрижене сребрне иконе пропалих грчких фамилија, кутије за накит, иконице из доба царске Русије, аматерски изведена уља на платну посивела од прашине, половни ибрици, старо посуђе, излизане табакере и окрњене шољице за кафу.
Брадати старац који седи на минијатурној хоклици продаје млин за бибер по троструко или чак четвороструко нижој цени, него продавци у напону снаге по главним артеријама овог базара. Купујемо од њега неколико ситних антиквитета. Маниром оријенталног трговца, искљученог из протока времена, старац их пажљиво завија у новинску хартију. Старе кованице, које смо такође пазарили, посвећено одлаже у сомотску врећицу са учкуром.
Робу нам, ако је то уопште роба, уручује деликатно, готово ритуално, уз пуно поштовања и захвалности, након чега из базара излазимо атараксични, са миром који нас катарзично поново своди на људе.

КАКО ПРОЧИТАТИ ИСТАНБУЛ? Истанбул је данас у свом историјском средишту урбанистички уређенији од Рима. Исто се односи на градска предграђа, попут Башар шехира, која су нам док смо тамо боравили представљени као поуздани Ердоганови изборни бастиони. У Истанбулу се осећа свежа енергија неоосманског економског и политичког замајца.
То је град сачињен од двојности, чак паралелних чињеница. На Теодосијевом обелиску, допремљеном из Амоновог храма у Теби, који и данас краси простор некадашњег хиподрома, између Аја Софије и Плаве џамије, на латинском језику је уклесано да је подигнут за 30, а на грчком за 32 дана.
Обле мајчинске контуре Аја Софије сапете су дограђеним меитифима и минаретима. Жељко Малнар и Борна Бебек су у тој грубој исламској доградњи видели судар женског принципа грчке цркве и номадске мушке енергије, оваплоћене фалусоидним минаретима.
У темељу зграде, која је данас један од истанбулских музеја, пронашли смо наопако узидан остатак византијског рељефа на ком су приказана двојица војника с копљима. Можда су посреди свети ратници или приказ ратника цара Теодосија, чији се форум са тријумфалном капијом налазио недалеко одатле.
Колико би саопштења невладиних организација било написано, колико би интервјуа било објављено, колико дипломатских демарша уручено и колико би протестних акција цивилног друштва било изведено да темељ неког београдског музеја „украси“ наопако узидано парче османског наслеђа?
Турска култура се у нашем доживљају ушећерила. Постала је кандирана. Више је не препознајемо по империјалним импулсима у историји и насиљу које смо до јуче памтили. Почињемо да је посматрамо кроз шаренило ратлука и баклава у излогу.
Наши у Истанбулу страсно купују на распродајама током новогодишњих празника. Не могу да се отмем утиску да ти људи осећају дубоко запретену потребу да плате харач, да намире и буду намирени.
За то време турска деца играју фудбал у двориштима џамија. Турци тргују и поштено враћају кусур. Мукотрпно раде и ратују кад затреба. Буде свест о себи у историји.
Бела рука риђег хоџе узе шољицу црне турске кафе, чекајући стрпљиво пролеће да све око ње озелени.