Милан Туцовић (1965–2019) – Традиционалиста модерног духа

Отишао је сјајан сликар, али остаје његов опус, дело изразито и ликовно самосвојно, са храбрим и неочекиваним решењима, која нису никада виђена у историји сликарства

Животи српских уметника каткада нису уопште лаки. У међуратном периоду у Београду није постојала ниједна приватна галерија а све до подизања Уметничког павиљона „Цвијета Зузорић“ ни државна. Берлин је у то време имао педесетак приватних галерија а уметници у Београду су морали да излажу слике по излозима књижара или у гимназијама. У много чему престоница је била дубока провинција. Још горе, у краљевини су и најбољи, данас чувени уметници, тешко продавали своја дела, а неки од њих, као Јован Бијелић, живели по таванима. Због тога је некада жута гошћа, сушица или туберкулоза, харала међу српским књижевницима и уметницима (последњи од ње су били болесни сликари Миодраг Б. Протић и Драган Лубарда), а понеког је као Милоша Тенковића, Леона Коена, Игњата Јоба, Сиба Миличића и Драгутина Таврића „закачило“ лудило (уметници су, супротно другачијем увреженом мишљењу, психички стабилни, то је утврдио и Мирча Елијаде). Алкохолизам међу ликовњацима није толико чест, јер уметник коме дрхте руке и мути му се у глави не може да ствара, као ни наркоманија. Сада је, међутим, смрт зашла у њихове редове и коси оне најбоље, често у напону стваралачке снаге и средњој старосној доби. У последње три године дана заувек су отишли Љуба Поповић, Урош Тошковић, Драган Лубарда, Радислав Раша Тркуља, Момчило Мома Антоновић, Петар Омчикус, Кошара Коса Бокшан, Радован Хиршл, Александар Аца Јовановић, Зоран Гребенаровић Греба, Југослав Оцокљић, Кемал Кемо Рамујкић, Обрад Јовановић, Слободан Пеладић… У црној жетви пре који дан отишао је и ванредни сликар, акварелиста и цртач Милан Туцовић (Пожега, 1965 – Београд 2019).

Гeoлoгиja, 1993, кристaл, стaклo, уљe нa дрвeту, 170 x 245 цм

ЗАДИВЉЕНОСТ СРЕДЊОМ ЕВРОПОМ На Факултету примењених уметности дипломирао је вајарство, био је исто толико сјајан вајар колико и сликар. То му је касније омогућило да се бави проширењем слике ка трећој димензији, објектној уметности, асамблажу и уношењу предмета са отпада и складишта, у духу Леонида Шејке, од кога је много тога преузео као нулти план слике (како је Шејка звао бесперспективни понор који је отварао у првом плану или уметност прављења кутија) али естетизованије од њега. Шејка је био авангардни уметник из шездесетих година прошлог века, а Туцовић у најбољем смислу декадентни мајстор с краја (пост)модерне, који није крио своју задивљеност пре свега средњом Европом. Зато на његовим сликама има портрета Кафке, Мајаковског, Хармса, Параџанова, Макса Ернста, Пастернака, Исака Башевиса Сингера, Скарлет Јохансон, Тома Вејтса, и других источноевропских волшебника. Његова ранија остварења ближа су сликама Чеха Јиржија Андерлеа него српској фигуративној уметности. Године 1991. док је сликао у малом изнајмљеном атељеу, тражио је свој стил а пронашао га је и преузео директно од свог друга са студија, још мистичнијег сликара Драгана Вука Рачића, такође студента вајарства. У то време су њих двојица одлазили код Шејкиног пријатеља и ученика сликара Михаила Ђоковића Тикала и може се рећи да су изашли из Тикаловог шињела. Касније је Туцовић урадио портрете Тикала и Свете Самуровића, веома племенитог сликара из Медиале. Прве Туцовићеве слике биле су лошије верзије Рачићевих приказа тајанствених људи у мрачним собама, занетих зачараном атмосфером и делатношћу, коцком, магијом или алхемијом. Туцовић, међутим, не би био то што јесте да се убрзо није ослободио тог првобитног утицаја, отишао даље и почео да уноси објекте на ивице слика, да лепи апликације, фотографије, ампуле, металне предмете и прави посебне рамове, често од кутија са војног отпада. У његово сликарство и духовни свет улази велики узор у лику Борхеса, а ту су и Параџанов, Тарковски и руски авангардисти.

Дeчaк кojи je нoсиo свeтлo, 1998, мeтaл, уљe нa дрвeту, 43 x 34 цм

Дуги низ година сликао је ликове из прошлог времена, у жакетима, са старинским ципелама и обојцима, ликове са пожутелих фотографија, одевене по моди на прелазу деветнаестог у двадесети век и током Првог светског рата. Прошлост је сама по себи давала ауру магичног на тим призорима, који су били нешто потпуно ново и оригинално на нашој ликовној сцени, посусталој од постмедиалних фантаста и рационалних радикалних (нео)концептуалиста. Туцовић је био само свој и од почетка словио за велику сликарску звезду, чији су рад препознали и у Шпанији, Француској и последњих година с великим успехом у Јапану. У последњих петнаестак година напустио је фино моделовану слику и тајновите ликове, ушавши у неку врсту савременог реализма са елементима социјалне тематике, сликајући са видљивим трагом потеза, грубљом појавношћу и радничком иконографијом. На тој новој слици успео је да задржи своју духовност, представљајући грандиозне зарђале бродове у луци, изнад којих лебде анђели са византијских фресака.

Maли чувaр, 1991, уљe нa дaсци, 87 x 54 цм

НЕПОВЕРЉИВ ПРЕМА ЛИКОВНОЈ КРИТИЦИ Био је традиционалиста с духом данашњег човека, који у све сумња и преиспитује вредности, активни истраживач и одличан говорник, његов ускршњи интервју може се чути на сајту радија „Слово љубве“. У политичком и идеолошком смислу била му је ближа друга Србија од старе, традиционалне, сликао је апатриде и Данила Киша, али није изгубио везу са црквом, знао је да доплива до минијатурних цркава на грчким острвима, помоли се и упали свећу. У домаћу ликовну критику није имао много поверења, па осим у неколико изузетака, када је ангажовао Срета Бошњака, Милана Комненића и Драгана Јовановића Данилова, није сарађивао са најбољим критичарима, правећи и грешке. Тако му је у једном каталогу (тај текст је пренео и у монографију) предговор написала рођена жена, више домаћица него стручњак, која је помињући сукоб „апстракција–фигурација“ на нашој савременој ликовној сцени промашила пола века, он је био карактеристичан за педесете и шездесете године прошлог века. За писца своје једине монографије (планирао је и другу обимнију, изгледа да је сав материјал већ предао штампарији „Цицеро“) позвао је Миланку Тодић. Био је то промашај, она га је дискурсом постмодерне теорије протумачила као авангардну појаву. Тешко да се Туцовић може свести на постмодерног уметника, типичан у том смислу је Милета Продановић, потпуно супротна појава. Професорка Тодић Туцовићеву слику назива „контејнер“, а мало је вероватно и веома натегнуто да овај мајстор „користи редимејд тактике присвајања амблематских представа из масовних медија“. Те несувислости експерта пре свега за модерну фотографију значе само да професорка Тодић нема инструментариј за улазак у једно езотеријско стваралаштво, које је препознао Љуба Поповић, организујући Туцовићу изложбе у Модерној галерији Ваљево, поверавајући му и отварања изложби, чиме га је на велика врата увео у историју српске фантастичне уметности.
Отишао је сјајан сликар, али остаје његов опус, дело изразито и ликовно самосвојно, са храбрим и неочекиваним решењима, која нису никада виђена у историји сликарства. Примењивао је редак метод левитације, сликао летеће манастире, градове, галије и лауте, а на две слике приказао као нико пре њега зимски пејзаж на столу и у соби који фигуре около одозго разгледају. Те врсте су и минијатурне представе манастира на стенама попут грчких Метеора који се налазе у одајама, до ногу фигура. Његове најбоље слике сличне су финим тканицама а светлост толико суптилна да као на једној долази од свитаца у рукама дечака. За разлику од већине авангардних дела Туцовићева ће се још дуго волети и памтити.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *