ДА ЛИ ЈЕ ВАТИКАН ОДУСТАО ОД ПОКОРАВАЊА РУСИЈЕ?

Руски председник Владимир Путин је почетком јула посетио Ватикан и разговарао са папом Франциском. Током трећег сусрета двојице лидера (први је био 2013, други 2015), главна тема је, како се претпоставља, била Украјина. Додуше јавност још није упозната са свим темама о којима је разговарано, али аналитичари „слажу коцкице“ на основу изјава званичника и учесника овог догађаја

Аналитичари сматрају да су папа и Путин разговарали о блискоисточним питањима (укључујући положај хришћана у Израелу и Сирији), питању Венецуеле, односно Јужне Америке и, наравно, Украјине. Да је управо украјинска тема доминирала сведочи и чињеница да је папа Франциско позвао представнике украјинских унијата на „саветовање“ у Ватикан, буквално следећи дан после посете Путина, што се сматра индикатором отказивања од планова освајања Истока и покушаја „дисциплиновања гркокатолика“.
Наиме, после сусрета са Путином, папа Франциско је, како преносе француски медији, украјинским унијатима „«порушио снове“. Нису добили патријаршију (самосталност) нити су проглашени светим колаборационисти из времена Другог светског рата. Такође нису добили ни подршку за продужење рата у Донбасу. Уместо тога добили су савет старешине Римске курије да у духу Јеванђеља „љубе своје непријатеље и моле се за своје прогонитеље“. Украјински унијати, према сведочењу очевидаца, после ових речи остали су у шоку. Унијати су, како је познато, желели супротно. Прво статус патријаршије да би појачали идеолошко-политички напад на православне у држави. Патријаршијски статус би омогућио унијатима да говоре о свом присуству у Украјини у историјском контексту, при чему би сама Гркокатоличка црква могла да се рекламира као државотворна, јер је осмислила и изборила се за Украјину као самосталну државу и Украјинце као „посебан“ народ (који се раније сматрао Русима, односно Малорусима).

[restrict] На пријему унијатских званичника из Украјине сам папа Франциско је гркокатолицима напоменуо да је религија питање вере, Бога, а не политике. Тиме им је дао до знања да не осуђују политичку делатност Русије.
Мисија унијата у Ватикану, дакле, није добила подршку ни за један план против православних и Русије. Добили су само утеху – „повишен“ је статус Украјинске гркокатоличке цркве у Италији (у статус екзерхата). У пракси то је значило да је са места управника 136 парохија Украјинске гркокатоличке цркве у Италији смењен унијатски епископ Дионисиј Љахович, а на његово место је постављен римокатолички кардинал Ангело де Донатис. Овим маневром је заправо Ватикан на емотивном плану угодио унијатама, али на практичном преузео њихове финансије у Италији, чиме је заправо „ставио под контролу њихову активност“. Унијатском архиепископу Свјатославу Шевчуку Ватикан је саветовао да се усредсреди на „унутрашњи екуменски фронт“, тј. да успостави боље односе са православнима.

РЕТОРИКА ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА Ове информације су у Русији изазвале велику пажњу, па тако познати руски аналитичар Станислав Стремидловски за провладин портал regnum.ru сматра да украјински унијати неће послушати папу, јер су после повратка из Рима са саветовања (5-6 јул) са папом, архиепископ Шевчук у јавности наступио са реториком из времена Другог светског рата, тј. сарадње унијата са нацистима. То значи да украјински унијатски епископи на челу са архиепископом Свјатославом Шевчуком нису извели правилне закључке из савета папе.
Званичних информација о томе шта је све папа рекао украјинским унијатима је недовољно. Представник за медије Свете столице у кратком коминикеу је рекао „да је одређена пажња била посвећена пастирској служби, евангелизацији, екуменизму, којему су посебно призвани гркокатолици у контексту актуелних изазова који потичу из социјално-политичке ситуације настале због рата и хуманитарне кризе у Украјини, те служењу цркве у разним државама света“. Тумачења овог коминикеа (од римокатоличких новинара и аналитичара) дала су прецизније одговоре шта се тих првих дана дешавало у Ватикану, посебно се овом темом бавио француски римокатолички лист „Кроа“, који је закључио да је папа од унијата затражио да се баве духовном мисијом, а не политиком. Према овом извору папа је украјинским унијатским архијерејима рекао да је њихова држава „страдала од конфликта са Русијом, јер су најслабији и најмањи платили највећу цену“. Све ово је праћено фалсификатима, пропагандом и манипулацијама свих врста и покушајима да се експлоатише религиозни аспект. Зато је позвао унијате да ставе акценат на духовну мисију и социјално благостање, забораве ратнохушкачку реторику. Указао је да су украјински унијати коришћењем прилике да одрже литургију у православном храму у Кијеву (Свете Софије, срцу украјинског православља) пореметили „братске односе са другим црквама“ (овде се мисли пре свега на Руску цркву), те их је упозорио да се клоне „везивања цркве за националистички или политички партикуларизам“.
После повратка из Рима глава украјинских унијата архиепископ Шевчук дао је интервју бројим украјинским и страним медијима око питања везаних за закључке саветовања у Ватикану. У разговору са италијанским новинарима прибегао је интересантној реторици. Наиме, према Шевчуку „украјински народ“ иде путем деколонијализације. „Рат у Украјини представља колонијални рат који се води у срцу Европе са циљем обнове Совјетског Савеза и обнове империје“. Зато смо светом оцу изложили жељу Украјинаца да заштите државу. Уколико агресору пође за руком да уништи украјинску државу он ће ‘прецртати’ границе Источне Европе, а то ће бити трагедија за сву Европу. Ова тема је била једна од главних на саветовању са Светим оцем“.
Слабост овог става је очигледна, а последњи пут када су му унијати прибегли то је било током Другог светског рата када су заједно са украјинским националистима под овом паролом започели и остварили сарадњу са нацистима. После пораза нациста, ову причу избегли унијати су продавали у САД, те је јасно да унијатски архиепископ заправо само понавља образац њиховог понашања из ранијих времена.
За украјинске унијате сада је кључни проблем позиција Ватикана и папе Франциска, јер Света столица не дели мишљење Шевчука да се у Украјини ради о агресији Русије. Света столица сматра да се ради о „унутрашњем конфликту“, фактички грађанском рату у којем црква не треба да се солидарише ни са једном страном, али треба да наступа тако да мири све завађене стране. Иако је, дакле, Украјинска грко-католичка црква преместила своје седиште из Лвова у Кијев, ментално су и даље остали „лвовска црква“, која не схвата како дише остала Украјина. Ипак, стиче се утисак да и у Ватикану не знају шта да раде са украјинским унијатима, јер „чедо које је васпитано да намерно буде безобразно, сада отказује послушност и свом оцу“.

ЗАЈЕДНИЧКА ГЛЕДИШТА Огласио се поводом посете Путина Светој столици и Александар Авдеев, амбасадор Русије у Ватикану, те представник Руске Федерације код Сувереног Реда Малтешких витезова интервјуом порталу russiancouncil.ru (гласило утицајне организације Руског савета за међународне односе). Авдеев сматра да „Москва и Ватикан једнако виде опасности ХХI века“. Амбасадор сматра да током последње године успостављен посебан однос између Русије и Ватикана, који се огледа у посетама на високом нивоу који су довели до потписивања одређених уговора, успостављен је систем сталних политичких консултација, а истовремено је активирана сарадња у области културе (амбасадор је био, да подсетимо, и министар културе у влади Руске Федерације 2008-2012). Такође развијен је дијалог између Руске православне цркве и Римокатоличке цркве. У Ватикану и Русији „истим очима гледају на сиријско и блискоисточно питање, затим на тероризам (углавном онај мотивисан по религиозној основи, али и сепаратизам), затим на трговину наркотицима, поделу човечанства на богате и сиромашне, миграцију, али и украјинско питање“. Ватикан такође забрињава и „дивља, односно нерегулисана глобализација“ која је нераскидиво повезана са неолибералним вредностима, а самим тим нападом на породицу. Другим речима у Ватикану сматрају да глобализација не треба да деформише хришћански морал и вредности.
А колико је поверење успостављено између Русије и Ватикана сведочи не само чињеница да се папа среће са Путином, него и то да је руски председник први пут (прошле године) примио државног секретара Ватикана (у Сочију), а Сергеј Лавров, министар спољних послова Русије годишње има између два и три састанка са архиепископом Полом Ричардом Галахером, што даје атмосферу партнерства.
Француски лист „Фигаро“, да подсетимо, још је маја 2016. године писао да се између Русије и Ватикана „сложио стратешки савез“, а да је он највише видљив у ОЕБС-у (где Ватикан ниједном није разочарао Русију), где је Света столица увек уз Русију, а тако је и другим међународним институцијама. Кључ сарадње је процена у Ватикану да данас у свету хришћанске вредности заговара на државном нивоу само Русија (и Ватикан).
У чему је, дакле, главни интерес Ватикана да сарађује са Русијом? експерт за Ватикан, Констанс Колона-Сезари (Canstance Colonna-Cesari) новинарки „Фигароа“ је изнела став да у вишеполарном свету који се формира, Русија има важну улогу. Другим речима Москва се све више пита у међународним односима и има све већу подршку не само Кине и Индије, већ и низа средње великих и малих земаља. Русија више није само енергетска и војна сила, већ и држава која се придржава традиционалних православних вредности, што јој доноси велики морални углед у свету. Ту је и Сирија, где без Русије није ништа могуће. Стога питање да ли ће Ватикан подржати пет милиона украјинских унијата или 100 милиона православаца у Русији већ није без одговора.
Такође заштита традиционалних вредности и заједничко деловање против исламизма како би се избегао „Трећи светски рат у деловима“ (папа Франциско) је нешто што већ делује. Када се томе дода и заједничко гледање на хомосексуализам и џендер идеологију, онда је јасно да има оправдања говор о стратешком савезу.
Оно што омета овај стратешки савез јесте неповерење православаца у римокатолике, те руски председник мора да стално уверава представнике Руске цркве да неће бити изиграни од Ватикана. Тога су свесни и Римокатоличкој цркви, те третирају односе са Москвом, како се наводи у различитим анализама, као „крајње емотивно питање“, али не само због „неповерљивих православаца“. Наиме, аналитичари сматрају да „стратешка алијанса Ватикана и Русије“, иако делује, није још потписана, јер се томе противе Пољаци (мада, према одређеним информацијама, због тога што некритично следи званичну Варшавско америчку политику, Света столица има аргументе да игнорише став Пољске).
Папа Франциско је дошао на престо Свете столице у време угрожавања основних хришћанских моралних вредности (права на живот, породицу, сексуалну нормалност). Другим речима непријатељи хришћанства су продрли до последње линије одбране, што је ограничило политичке могућности актуелног папе, кога у реалности сматрају представником „радикалног центра“. Папа Франциско је много интелигентнији него што се чини (и следбеницима и критичарима) и покушава да балансира у источном питању: од самита у Хавани (2016) са патријархом Кирилом до путовања у Литванију са низом антируских (и што је интересантно антипољских) проповеди и интервјуа, као да је јуче изашао из школе папе Војтиле.
Када се дакле све сабере остаје питање да ли ипак папа ствара „глобалну конзервативну алијансу“ (са Русијом, шиитским исламом и Доналдом Трампом), односно стиче се утисак да су последњи преговори папе и Путина заправо завршни и допунски руско-амерички преговори. На позицију Ватикана утиче и чињеница да се садашња америчка политика више не преклапа са ватиканском, као у време папе Војтиле. На пример ако је у протеклом веку традиционални инструмент вестернизације Украјине била гркокатоличка црква (унијати), сада је она препрека сарадњи са Русијом, јер се потчинила више „дубокој држави у САД“, него Светој столици.
Други проблем је Јужна Америка, на коју се актуелни папа више концентрише од својих претходника. То значи да папа безусловно не подржава акције САД у овом делу света. Другим речима, неамеричке државе добијају на значају (Иран, Пакистан, Индија, Венецуела, Бразил итд.), што значи и промену политике. Због тога је логично да лидери попут Путина и папе Франциска стварају нову мрежу веза полазећи од својих интереса. Или речима Редакције руског портала pravda.ru, која је закључила, да што се тиче руских интереса, они сада имају и благослов папе, ма шта то значило.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *