Агонија симбола немачке финансијске моћи

Висока цена банкарске похлепе и мегаломанских амбиција: Највећа немачка банка с националном ознаком у имену, Дојче банка, „поломила“ је зубе оног часа кад се, напуштајући традиционално (комерцијално) пословање, упустила у рискантну авантуру израстања у шампиона на глобалном тржишту уз помоћ проблематичних и токсичних „финансијских деривата“, нападајући при томе (неуспешно) само срце банкарских опсена, манипулација и превара, Волстрит

После деценије драма, скандала и афера највећа немачка банка с националним предзнаком у имену, Дојче банка, улази у ново поглавље такође драматичне неизвесности: амбициозни план радикалног, и по уверењу њених тренутних кормилара и стратега, спасоносног – у шта многи сумњају – реструктурирања „тежак“ 7,2 милијарде евра, уз отписивање (најмање) осамнаест хиљада радних места, тј. петине запослених!
Реч је о подухвату који би требало да представља радикалан преокрет у „филозофији пословања“ немачке банке: враћање њеним „изворним коренима“, после авантуре која је плаћена (пре)високом ценом. У ту проблематичну авантуру бивше руководство се упустило руковођено мегаломанским амбицијама да од националног банкарског симбола направи глобалног лидера на (светском) финансијском тржишту.

Хазардерско пословање

Покушали су да то учине (безглавим) уласком у „модерно (хазардерско) банкарство“, прављење великог новца (практично) ни из чега: уз помоћ фамозних „банкарских деривата“, „токсичних“ кредита и инвестиција, спекулација, превара, намештања међубанкарских камата (Либор) до класичног прања новца. Свега што је деценијама пре тога било неспојиво са оним што је ову банку чинило високореспектабилном и изван националних граница и прибављало јој драгоцено и неупитно поверење, сериозност и поузданост. То је, коначно, довело у питање њен опстанак, с несагледивим последицама не само за Немачку него и за глобални финансијски систем.
У нереалним амбицијама израстања у глобалног шампиона, Дојче банка је „поломила зубе“, јуришајући на само „срце“ финансијске моћи, банкарских опсена и превара, најпре и највише Волстрит, а потом и лондонски Сити, покушавајући да на „туђем терену“ и за њу дотад туђим правилима игре, у мутним пословима, преотима туђу клијентелу, тржиште и моћ. Запослени у овим њеним дестинацијама платиће сада највећу цену оног „болног“ хируршког захвата: отписивање радних места биће, најпре и највише, у њујоршким и лондонским филијалама Дојче банке.

Незаустављиви ход по мукама

А све до избијања оне фаталне финансијске кризе из 2007. и 2008. чинило се да су немачки банкари, којима је домаће тржиште бивало све више тесно и непрофитабилно – између осталог и због нултих каматних стопа Европске централне банке на штедњу и депозите – управо на америчком тржишту открили „рудник злата“. Њихова „маштовитост“ у мутним пословима као да није имала граница и обзира. С мегаломанским амбицијама расли су и профити, стварани у „сивој зони“, све док олујни ветрови драматичне финансијске кризе нису почели да растерују маглу и опсену лихварских, високорискантних послова.
Од тада је кренуо незаустављиви ход по мукама Дојче банке који је све више прерастао у њену агонију. Због мутних послова, од којих су се неки граничили с криминалом, и представљали криминал, уздрмани немачки џин се суочавао, највише на америчком тлу, с огромним губицима и драконским казнама.

Баласт „токсичних деривата“

Њихов износ – а радило се о десетинама милијарди долара – претио је у једном тренутку, 2016, да је отера у стечај. Те године је америчко министарство правде казнило Дојче банку глобом „тешком“ 14 милијарди долара. Та сума је, после тешких и мучних преговора и нагодби, на крају преполовљена. Нису, међутим, тиме и окончане све невоље и обавезе посрнуле банке: њој у овом часу, како тврде поуздани медији, од „Фајненшел тајмса“ до „Гардијана“, прети више од осам хиљада тужби из целог света.
Највећи проблем Дојче банке, по уверењу стручњака, јесте и биће како да се ослободи астрономског баласта „токсичних“ финансијских деривата. Недавно преминули угледни „Печатов“ сарадник Момир Булатовић изнео је, у књизи „Невидљиви ланци“, фрапантан податак: Дојче банка је, књиговодствено, „власник“ застрашујућих четрдесет два трилиона тих фамозних финансијских деривата: четрнаест пута већи од БДП-а економски моћне Немачке, два пута већи од БДП-а целе Европске уније!

Невоље с Трампом

Уз све друге невоље које су је снашле на изазовном (и суровом) америчком тржишту, Дојче банка се нашла и на опасној „линији ватре“ у бесомучном прегањању демократа с председником Доналдом Трампом. Кад већ нису успели да га протерају из Беле куће, демократе су помислиле да би можда могле да га спрече да у њој остане и по истеку првог мандата управо уз помоћ немачке банке.
Преко једног конгресног тела, у којем имају већину, захтевали су од Дојче банке да им уступи „банкарски досије“ њеног најгласовитијег клијента, уверени да у њиховим међусобним односима и пословању има доста проблематичног и мутног. Трамп је преко својих адвоката покушао да издејствује судску забрану одавања банкарске тајне.
Неуспешно. „Блумберг“ је први објавио вест да је Дојче банка решена (принуђена) да уступи све папире који се односе на њено, очигледно, турбулентно пословање са Доналдом Трампом из времена када је он био „само милијардер“. „Њујорк тајмс“ је недавно објавио како је Трамп био издашно засипан кредитима Дојче банке у време када америчке банке нису више хтеле да чују за њега.
Немачкој банци се и тај рискантни посао уклапао у амбицију да на њиховом терену отме што више клијената, поготову кад су, као у случају Трампа, били тако гласовити. Кад је реч о њиховом „турбулентном односу“, зна се да су, с једне и друге стране, летеле тужбе и противтужбе: Дојче банка је покушавала да судски наплати позајмицу (баратало се с више од две милијарде долара) дату будућем председнику, а Трамп је тужио банку за „изазивање финансијске кризе“, тражећи три милијарде долара одштете. На крају је, и у овом случају, дошло до нагодбе и поравнања.

Изостала „свадба слонова“

Немачка влада је с наглашеном забринутошћу пратила драму и посртање највеће, и дуго времена најпрестижније домаће банке. Из Берлина су у часовима „високих температура“ стизали сигнали да држава неће дозволити гашење некадашњег симбола националне финансијске моћи. То је, макар на кратко време, смиривало ситуацију, али није заустављало стрмоглав пад акција ове банке.
Уз то је, судећи бар по медијским извештајима, постајао све уочљивији страх да би национални симбол могао да постане власништво странаца. Спомињале су се махом амбиције Кине и на овом пољу, а најчешће је у оптицају био све амбициознији акционар Дојче банке, Катар.
Да би, очигледно, предупредила та страховања, влада је, откривали су немачки медији, кренула у „акцију спасавања“ правећи, у потаји, сондажу за „свадбу слонова“, припајање Комерц банке Дојче банци. Ту идеју први је лансирао у „националној стратегији 2030“ министар привреде (и човек од највећег канцеларкиног поверења) Петер Алтмајер. Ту идеју је потом срчано подржао и кренуо у њену реализацију министар финансија и вицеканцелар Олаф Шолц.
До „свадбе слонова“ није, међутим, дошло, на задовољство запослених у обе банке, синдиката и њихових пословних партнера. Страховало се да би овај изнуђени „брак“ био лош: уместо да се баве својим клијентима, две банке би се (пре)дуго бавиле собом у мучном процесу срастања.
Експерти су, у том контексту, упозоравали на случај преузимања Пост банке од стране Дојче банке. Иако се то догодило пре неколико година (иницијатива бившег канцелара Герхарда Шредера да се створи немачка „супербанка“, реализована формално после његовог силаска с власти), још није дошло до пуне хармонизације.

Веровање у „нову еру“

Било је и других идеја у оптицају. Да нека од домаћих банака, или неки инвеститор, уђе у аранжман са Дојче банком, али ниједна није претворена у конкретну иницијативу. Инвеститори су, очигледно, страховали од тога шта би све могло да исплива из тајних, и мрачних, банкарских јазбина због огромне концентрације оних фамозних „токсичних деривата“ наталожених у пословању ове банке.
Одлуку о радикалном реструктурирању Дојче банке, и враћање „изворним коренима“, њен садашњи (врховни) шеф, први Немац на њеном кормилу после читаве „серије“ странаца, Кристијан Зевиг саопштио је у заиста неповољном тренутку: испоставило се да је банка у прва два квартала ове године укњижила губитак од 3,1 милијарде евра!
Зевиг је, упркос свему, оптимиста. Тај губитак јесте, каже, осетно већи од очекиваног, али је банка на путу оздрављења и јачања. Почиње „нова ера“ Дојче банке и њеног фокусирања на оно што је и била њена изворна обавеза: мала и средња предузећа и велике немачке корпорације. Да би, макар психолошки, охрабрио садашње и потенцијалне акционаре, Зевиг је најавио да ће четвртину своје плате инвестирати у акције банке.
Посрнули немачки гигант, с тренутно нешто више од деведесет хиљада запослених, од тога 41.600 у Немачкој, и пословањем у седамдесет држава, основан је 1870. године у Берлину. Идеја је била да се немачка привреда коначно ослободи зависности од енглеских и француских банака, у чему се успело. Али ситуација се у минулој деценији драматично променила: због уздрмане Дојче банке, између осталог, немачки привредници постају зависни опет од страних банака. Овога пута превасходно – америчких…