Zona sumraka – Teorija relativizacije

Od otvorene i bazične relativizacije, u ovom slučaju ustaškog zločina u Jasenovcu, gora je ona prikrivena koja pod prividom osude i stajanja na stranu žrtve umanjuje obim zlodela. „Dojče vele“ počinio je upravo ovaj prestup

Nema sumnje da je Jasenovac deo Holokausta. Ko to relativizuje, taj relativizuje i Holokaust – citat je izraelskog istoričara i lovca na naciste Efraima Zurofa kojim nemački državni propagandni servis „Dojče vele“ počinje tekst pod naslovom „Negiranje Jasenovca – usred Nemačke i od poreskih para“. Na prvi pogled uzorno i za svaku pohvalu, „Dojče vele“ prenosi pisanje berlinskog dnevnika „Tagescajtung“ koji kritikuje činjenicu da „hrvatska katolička zajednica u Nemačkoj učestvuje u relativizaciji ustaških zločina i kako nemačke biskupije Katoličke crkve malo šta čine da to spreče“. „‘Tagescajtung’ je sakupio dokumente i fotografije koji dokazuju da je u najmanje deset nemačkih gradova prikazan film Jakova Sedlara ‘Jasenovac – istina’ koji, kako konstatuje list, ‘relativizuje Holokaust’“, navodi se u tekstu „Dojče velea“. Odmah posle ove rečenice, međutim nastaje problem: „U filmu se govori o 20.000 žrtava u tom logoru, naspram brojke od 83.000 koliko beleže ozbiljni istoričari“. Ovo, iako i „Tagescajtung“ barata brojkom od 83.000 ubijenih, nije rečenica berlinskog lista, nego „Dojče velea“.
Osuđujući Sedlara i „hrvatsku katoličku zajednicu u Nemačkoj“ da relativizuju jasenovački zločin umanjujući brojku ubijenih „Dojče vele“ čini upravo isto to, samo još gore, jer se pretvara da daje realnu brojku koja je u stvari skoro deset puta manja od stvarne. Šta više, „Dojče vele“ pokušava da ovoj brojci da i naučnu osnovanost navodeći sasvim lažno da je to brojka koju „beleže ozbiljni istoričari“, a sve to usput se pozivajući na jednog od najvećih autoriteta za istraživanje zločina počinjenih u Drugom svetskom ratu, Zurofa, koji uživa kredibilitet i poštovanje u čitavom svetu. Po njima, međutim, ispada da Zurof spada u red „neozbiljnih istoričara“, pošto on, kao član Međunarodne komisije za utvrđivanje istine o Jasenovcu, stoji iza procene ove organizacije iznete 27. aprila 2009. godine: „Možemo zaključiti da su Hrvati uspeli da ubiju više od 700.000 Srba, više od 23.000 Jevreja i oko 80.000 Roma“. Njegova matična organizacija, Centar „Simon Vizental“, navodi da je u Jasenovcu ubijeno „najmanje 600.000 ljudi“.
Zurof je, možda, neozbiljan istoričar, ali je „Dojče vele“ zato ozbiljan medij koji ili ne ulazi u dubinu informacija koje objavljuje, ili se svesno bavi relativizacijom Holokausta pomoću novca nemačkih poreskih obveznika koji ga plaćaju, pošto broj identifikovanih žrtava Jasenovca predstavlja kao ukupan broj ubijenih. Naime, u Memorijalnom centru Jasenovac nalazi se spisak 83.145 imena žrtava koliko ih je identifikovano do marta 2013, što svakako ne može biti konačan broj i to je svakome iole „ozbiljnom“ jasno. Što je još gore, ako idemo logikom „Dojče velea“ pokojni hrvatski predsednik Franjo Tuđman je ozbiljniji istoričar od Efraima Zurofa. Tuđmanova procena od oko 30.000 Srba ubijenih u Jasenovcu mnogo je bliža broju od 47.627, koliko je Srba među onih 83.145 imena, nego Zurofovih najmanje 600 ili 700 hiljada. Sedlar sa svojih 20.000 onda i nije toliki „relativista“ koliko bi izgledalo na prvi pogled iz redakcije „Dojče velea“.
Kad smo već kod genocida, treba pomenuti još jednu pojavu koja nam stiže iz Nemačke. Radi se o njenom ambasadoru u Srbiji Tomasu Šibu koji nam je poručio da je u Srebrenici počinjen genocid i da Srbija to mora da prizna. Iako ne sumnjamo u Šibovu ekspertizu kada su genocidi u pitanju (ipak on dolazi iz slavne Nemačke), postavlja se pitanje zašto stručni ljudi poput Zurofa ili njegovog kolege Gideona Grajfa ne misle tako. Zurof je na 20. godišnjicu zločina u Srebrenici izjavio jasno i glasno da se tu ne radi o „genocidu“. „To je nešto drugo“, rekao je on 14. jula 2015. i dodao da su pokušaji da se zbog Srebrenice izmeni definicija genocida stvar politike. Grajf je bio malo uzdržaniji i rekao da „ne misli“ da se u Srebrenici dogodio genocid.
Iz ovoga proizlazi suštinsko pitanje – zbog čega Nemačka toliko uporno želi da jedan zločin umanji, a da drugi naduva? Zbog čega dozvoljava da hrvatska katolička zajednica na njenoj teritoriji i njenim novcem „relativizuje“ zločin, pa da nemački državni medij osuđujući tu relativizaciju počini još goru relativizaciju, opet istim novcem? „Teško vama, licemeri što prohodite more i kopno da biste dobili jednoga sljedbenika, i kad ga pridobijete, činite ga sinom pakla dvostruko većim od sebe“ (Jevanđelje po Mateju).