Урсула фон дер Лајен прва жена на европском кормилу

Гласање у којем није смело бити изненађења: фијаско Урсуле фон дер Лајен, с чим се много, не само медијски баратало и спекулисало, у јуришу на најважнији европски трон, шефа Европске комисије, представљало би велику бламажу националних лидера, чији је она била једини, иако изнуђени, и привилеговани кандидат

Урсула фон дер Лајен се провукла кроз „иглене уши“: са само девет гласова „вишка“ постала је прва жена на најважнијем европском положају, и први представник своје земље на функцији шефа европске владе после више од пола века. Иако је то остварила захваљујући танком већином, само девет гласова изнад најнужније потребног броја, могла је бити (лично наглашено) задовољна: победа је победа.
Исход гласања у Европском парламенту био је колико неочекиван, толико известан. Посланици су, већински, до последњег часа били против њеног именовања, али је, очигледно, превагнула, опет, тајна дипломатија иза сцене: фијаско Урсуле фон дер Лајен представљао би велику бламажу лидера Европске уније чији је била, изван и мимо демократске процедуре, фаворизовани кандидат.

Тајна дипломатија (опет) на делу

Чињеница да су телефони лидера у предвечерје избора (уторак, 16. јул) грозничаво радили, откривају, између осталог, пољски новинари и „Фајненшел тајмс“: иако се приликом гласања на самиту лидера (смишљено и формално) уздржала, немачка канцеларка је успела (телефонски) да убеди (најмање) двадесет и шест посланика пољских десничара да гласају за њену штићеницу. Уз један број британских посланика, чији је мандат, иначе ограничен до истека рока за (дефинитивни) брегзит, крај октобра, било је довољно да ( у том часу још) немачка министарка одбране наследи (формално и званично од почетка новембра) Луксембуржанина Жан Клода Јункера.
Остало је, међутим, (велико) питање хоће ли, и колико, неуспешна (немачка) министарка одбране уопште моћи да буде успешна на европском кормилу. Урсула фон дер Лајен је у најважнијем (получасовном) говору њене политичке каријере покушала да у то убеди посланике. У приоритете петогодишњег мандата издвојила је, тематски смишљено, оно што би (највише) задовољило посланичке групације различитих политичких профила и идеологија, али неспорно проевропски оријентисаних странака, од народњака (конзервативни), преко социјалдемократа и либерала, до зелених. И што би јој донело највише гласова. Није у томе сасвим успела: народњаци, социјалдемократе и либерали имају укупно 444 посланика, а фрау Лајен је укупно добила 383 гласа, чињеница која говори о томе да велики број посланика из ове групације није јој дао гласове.

Резултати важнији од игре

Ти детаљи од уторка више, осим за новинарске „цепидлаке“ и аналитичаре, уопште неће бити важни. Спортски речено: важан је резултат а не (квалитет) игре. Енергија коју је Урсула фон дер Лајен уложила у минуле „најинтензивније две седмице њене политичке каријере“, уздигла се, дакако уз моћна политичка покровитељства изван парламента.
Пре овог, за њу судбинског, гласања посланика у Стразбуру, Урсула фон дер Лајен се, заиста, грозничаво припремала на главној сцени, у Бриселу, другом седишту (поред Стразбура) Европског парламента. У град свог безбрижног, и привилегованог (тамо је њен отац био високи функционер тадашње Европске економске заједнице) детињства, одлазила је (и дефинитивно ће отићи) с наглашеним амбицијама – да убедити посланике, у одвојеним посетама страначким фракцијама, како је квалификована да наследи Жан Клода Јункера – и нескривеним бригама. Исход њеног крунисања на челну позицију у Европској унији, био је, упркос благослову лидера двадесетосморице (добрим делом управо због тога) крајње неизвестан.

Изостала најављивана побуна

Из различитих страначких групација у Европском парламенту најављивана је (па изостала), наиме, оштра и осветничка побуна. Можда мање због саме Урсуле фон дер Лајен, чије име је, у последњи час, лансирано после исцрпљујућег, маратонског прегањања и надговарања на ванредном самиту шефова држава и влада Уније, а више због начина на који је то учињено.
Многи од посланика тек конституисаног парламента видели су у том противљењу последњу шансу да се овом наднационалном законодавном телу врати отети демократски легитимитет. Они су у изборној кампањи уверавали бираче да ће овога пута у Бриселу „ становати демократија“. И да ће на челне функције, посебно Европског парламента и Европске комисије, доћи личности које су предводиле (шпиценкандидати) најјаче и најуспешније страначке формације.
Убеђивали су бираче, и јавност, да ће се тако, дефинитивно и коначно, прекинути с праксом (недемократског) одлучивања иза затворених врата, с грубим кршењем посланичких права и надлежности. У томе су видели и један од разлога, уз страх да би превласт овога пута могли да однесу „опасни“ националисти и популисти, што је број људи, у свим чланицама Европске уније, био први пут (релативно) висок.

Паничан страх од (нових) избора

А жариште те побуне и немирења, да ствар буде, за њу саму, али и за страначке прваке партије из које потиче, Хришћанско-демократске уније (ЦДУ), било је управо у њеној земљи: оштро противљење најављивали су социјалдемократе и зелени. С овим првима грдне невоље у покушају да их, као коалиционе партнере, одобровољи, имала је канцеларка Ангела Меркел.
Кад се видело да би избор Урсуле фон дер Лајен могао да помири непомирљиве интересе националних лидера европске фамилије, обавила је сијасет телефонских разговора с првацима СПД. Било је узалуд. И ништа јој, у таквој ситуацији, није преостало осим да се приликом гласања удружи, како не би изазвала додатна варничења у крхкој коалицији.
Велику коалицију у Берлину одржава, наиме, само готово паничан страх од превремених избора (што се одразило и на гласање у Европском парламенту) и још једног тешког пораза, у серији, коалиционара, све доскора, традиционално најјачих и најутицајнијих странака. Конзервативци и социјалдемократе су и на изборима за Европски парламент прошли лоше. Осетно су изгубили у односу на претходне изборе и наставили изборну голготу с којом се, несустало суочавају у земљи, на готово свим покрајинским изборима и оним најважнијим, за Бундестаг.
А над ове две странке, које су се деценијама смењивале на власти, или су то чиниле ортачки, надвијају се још туробнији облаци: на предстојећим изборима у три источнонемачке покрајине, Бранденбургу, Тирингији и Саксонији, с јесени, све процене говоре да би обе странке, ЦДУ и СПД, могле да доживе фаталне, „историјске поразе“, с непредвидивим последицама.

Муке владајуће коалиције

Да је ситуација с обезбеђивањем неопходних гласова за Урсулу фон дер Лајен, упркос еуфоричном наглашавању у табору конзервативаца да би то био „историјски успех“ за Немачку – први пут би на позицију шефа европске „владе“ после више од пола века дошао представник ове земље и први пут би у историји Уније то била жена – није била једноставна и лака, признала је концем минуле седмице сама канцеларка. Током посете данске премијерке Мете Фредериксен Берлину – сцена када две премијерке, пркосећи протоколу, седе док се свирају химне, како би се избегла још једна јавна бламажа с канцеларкином дрхтавицом – Ангела Меркел је саопштила како све чини (и како се све чини) да госпођа Лајен буде изабрана, али то, с обзиром на ситуацију у коалицији, „није једноставно“.
Генерални секретар европских социјалдемократа Ахим Пост био је категоричан: за нас је неприхватљив избор особе за шефа Европске комисије која није била прва на изборној листи, то би прдстављало недопустиву превару бирача…Уз немачке социјалдемократе, фронт против Урсуле фон дер Лајен чинили су немачки зелени и Левица. Зелени су били посебно незадовољни после састанка у њиховој посланичкој формацији, њеним еколошким програмом и циљевима.
У данима уочи гласања у Стразбуру, баратало се с чињеницом да би Урсула фон дер Лајен тешко скупила неопходних 376 од 751 посланичких гласова колико броји садашњи састав парламента, од идеолошки сродних или бар прихватљивих странака, конзервативаца, социјалдемократа, зелених и либерала. Зависила би, у том случају, од гласова деснице и популиста, што би могло да јој, процењивали су немачки аналитичари, представља оптерећење.

Мамутски задаци

Урсула фон дер Лајен се, и пре него што су је изненада „гурнули“ у изборну арену кад су избори увелико већ били прошли представљала као „велика Европљанка“. Њен идеал су „Уједињене Европске Државе“, по узору, прецизирала је, „федералних држава као што су Швајцарска, Немачка и Сједињене Америчке Државе“. Једно време се, у својству министарке одбране, срчано залагала за стварање „европске армије“. Осећајући отпоре, с временом се нијенсирано кориговала, сада говори о „армији Европљана“.
Немачки медији су, иначе, упозоравали да би Урсула фон дер Лајен, ако буде изабрана (као што се то, ето, и догодило) за шефа Европске комисије, стајала пред „мамутским задацима“ (Шпигл). Добар део тих „мамутских обавеза“ су „наслеђе“ из ере Ангеле Меркел: последице финансијске кризе, раскол у европској фамилији (највише) због канцеларкине (проблематичне, иако хуманистички мотивисане) мигрантске политике, уз пораст национализма и популизма широм Старог континента и – брегзит.
Занимљиво да је у немачким медијима, свим заредом, „право првенства“ добила вест да ће Урсулу фон дер Лајен на положају министра одбране наследити Анегрет Крамп Каренбауер – канцеларкино смишљено „пружање одскочне даске“ њеној (за сада малерозној) наследници на кормилу странке – него исход „историјског гласања“ које је довело прву жену, уз то Немицу, на најважнији европски трон.