Светионик – Плажа

Данас је немогуће да се купач конектује с природом а да га неко не попрска, да му пред носом не прође туристички брод који туристе одвози до острва, до градова и плавих шпиља, да око себе на метар или пола метра не види туристе обремењене пластичном тоном плажних реквизита

Филм „Плажа“ (The Beach), са Леонардом Дикапријом у главној улози, кандидовао је најљепшу плажу на свијету, на њену обалу поставио драмски сукоб, убацио љубав и смрт без Бога, и на крају из трагедије изашао на начин да нисмо много тога научили. Магија овог филма лежи ипак у тежњи савременог западног човјека да живи дословно на плажи коју туризам није раздјевичио.

И сада… Пођемо ли од клете премисе да у политичком смислу официјелни Београд од 2006. године (када се Србија силом црногорске дрскости осамосталила) ипак нема једину плажу која се рачуна, а то је морска – развијамо даље овај вербални оглед.

Бококоторско приморје, а то је двије трећине црногорског, крцато је. Купати се у сасвим напученом мору, и тражити на обали пешкир или пластичну лежаљку у мору истих пластичних лежаљки, није одмор достојан човјека.

Зашто људи пословично жељни мора пристају да се даве у гужви ја не разумијем, али знам да ме туризам као старосједиоца потискује и протјерује: упорно жели да ми наплати мјесто гдје су уназад 10 кољена сви моји преци пропливали. Онемогућује ми слободан приступ сланој води.

Уз амин локалних власти, Република је приватизовала скоро цијелу обалу.

Плажни идеал од тренутка када човјек млад проплива, па одјене купаће гаће, до тренутка када упозна жену, јесте да у мору буде го. Тако изгледа купалишна слобода. Но то је и утопија налик оној из филма „Плава лагуна“ (The Blue Lagoon). Данас је немогуће да се купач конектује с природом а да га неко не попрска, да му пред носом не прође туристички брод који туристе одвози до острва, до градова и плавих шпиља, да око себе на метар или пола метра не види туристе обремењене пластичном тоном плажних реквизита.

Скоро 30 година купам се, зато, на дивљој плажи код узгајалишта шкољки у Каменарима, на километар и по од трајектног прелаза Каменари–Лепетане.

Као студент сам ту вадио сатима из пијеска укусне шкољке вонголе. Пошто би их продао, ишао сам с дјевојком, данас супругом, у провод. Од прије 11 година на истом мјесту постоји узгајалиште мушаља и каменица, куриозитетна литорална зона на којој се након 35 година појавила до тог тренутка изумрла највећа медитеранска шкољка паластура.

Обавезно прво поразговарам са пријатељима узгајивачима који цијелу маритимну фарму обдржавају на соларни погон. Потом дуго пливам, с погледом на највећи бококоторски залив, Тиватски. Испред нас, на неколико стотина метара пролазе туристичке планине – бродови крузери, мегајахе, јахте, једрилице, рибарске барке. Под водом се чује звук сваког пловила понаособ. Плажа је природна и на њој могу да се нађу, као у доба младости, љуштуре разних врста морских пужића.

Око узгајалишта све врви од живота. То стога што узгајивачи мало-мало па о камену понту млате перголаре да би их очистили од млађи, чиме ломе сићушне мушље, које су пак храна ситним лабрама и осталим приобалним рибама. Дивота је кроз маску посматрати суживот марикултуре и обалних риба. Као у филмовима Жака Кустоа, сваког дана пливам изнад јата сићушних и преукусних сардуна. Лако их је изловити, мрежом ситног ока, али то нико из узгајалишта не ради. Сардуни се на приморској пјаци могу купити по цијени од свега три евра за кило. То је, с обзиром на укус – пре-је-фти-но!

Осмислио сам нов спорт: тијелом улетим у јато 7–10 цм дугих рибица, у јато „тешко“ 5 килограма, преполовим га напола, онда јурим за половином половине јата, све у плићаку, извијам кичму, јер се све одвија брзо, те јурим за преплашеним остатком рибица које се у страху дијеле све док у мени има снаге. Увијек побиједе сардуни, наравно, јер се на крају опет споје у оно једно, првобитно јато, али побиједим и ја – јер сам у властитим очима осмислио нову физичку активност у којој наводно као предатор, јурим за рибицама које никад не могу да сустигнем.

Али сам с носом под водом схватио да би ти сићушни и преукусни сардуни, увијек удружени, могли да буду рецепт нашег националног спасења. Да се увијек удружимо и ми, као кад 1999. године кроз наше тијело прође предатор.

На ободу плаже тече поток. Узгајивачи пију ову воду. Док с њима разговарам из мора до прса, гледам их како бритулином отварају каменице, покапају их лимуновим соком, и једу без леба. Једна каменица – 3 евра. Какав доручак, мислим у себи, каква маренда. Пријатељи ме нуде свјежим каменицама, али их ја, као и супруга, више волимо на рижото.

Моја плажа налази се на стотинак метара од најужег заливског тјеснаца и рта Света Недеља. Светионик је ту који бљеска црвено. У шпицу сезоне – будући да је плажа дивља – запљусну је Црногорци. Ладно забаце удице, да им буде и угодно и корисно. Нико други то не чини, јер је опасно: не иду купачи и удице заједно. А кад Црногорце, као старији на обали, оштро опоменем – дебото се наљуте. Што је било, а, што је било?! – хоће да се бију. И шта човјек изникао из мора треба да каже сезонским хајлендерима? На ком то они језику могу да разумију Боку?        

Програмски формат Светионика јесте да бљеска с управо бококоторске нулте надморске. С једине географије на свијету на којој наш народ и даље живи уз море