Страх Запада од Турске и С-400

НАТО с правом критикује Анкару да руши „западно јединство“ у обуздавању Русије, али они су морали знати да Турска политички и културолошки није Запад и да Ердоган следи своје инстинкте и интересе

Огромна победа Владимира Путина – тако је немачки професор политикологије Томас Егер оценио испоруке руских ракетних система земља-ваздух С-400 Турској. Још у петак, 12. јула, три велика руска транспортна авиона слетела су на војни аеродром „Муртед“ у Турској, а до недеље се тај број попео на седам. Сви они превозили су компоненте за С-400, у складу са уговором из 2017. године, вредним 2,5 милијарди долара. По мишљењу професора Егера, изнетом у магазину „Фокус“, овај уговор Москве и Анкаре може „приметно погоршати“ односе Турске са Вашингтоном. Како наводи Егер, САД сада морају, по слову сопствених закона, да казне Турску санкцијама због војне сарадње, односно куповине наоружања од Москве, али амерички председник Доналд Трамп ће покушати да их одложи и ублажи – мада не може да их сасвим избегне. У томе, вероватно, и јесте победа руског лидера Владимира Путина, ако се има у виду да је Турска једна од најзначајнијих карика у америчком војном савезу НАТО.

[restrict]

ХАМЛЕТОВСКА ДИЛЕМА ДОНАЛДА ТРАМПА Није Турска обична чланица, већ кључна земља, деценијама задужена за обуздавање Москве на јужном правцу. Без Турске у свом саставу руши се цео јужни бедем НАТО-а и сада је пред Трампом тежак задатак: како казнити Анкару и непослушног председника Реџепа Тајипа Ердогана, а не уништити до краја турске односе са Западом. И све то у ситуацији када опоненти из Конгреса и Демократске партије, уочи председничких избора у новембру 2020, једва чекају да Трамп начини грешку у борби за други мандат. Ако оштро казни Ердогана, ризикује још веће удаљавање и губитак важног савезника, ако реагује преблаго на његове поступке којима исказује непоштовање и непослушност према Америци, не само што крши закон који је сам потписао, већ даје зелено светло и другима да се тако понашају. Хамлетовска дилема Доналда Трампа.
Вашингтон тако упада, највећим делом својом сопственом кривицом, у парадоксалну спиралу из које се тешко излази. Политиком наметања и притисака, а неретко и отвореног мешања у послове других држава, укључујући и „савезнике“, САД су стекле репутацију међународног силеџије, кога све мање поштују, али га се плаше. „Случај Ердоган“ сада може да покаже да амерички противници немају више чега да се плаше, што би био удар по „брижљиво грађеној“ репутацији Вашингтона. Тиме САД подстичу бројне државе да храбрије траже начине да се заштите од садашњих и будућих притисака Америке, као и претње војном интервенцијом. Један од тих начина је и куповина руских ПВО система, који су поуздани и ефикасни у супротстављању управо америчким крстарећим и балистичким ракетама, али и ваздухопловима, укључујући и авионе пете генерације Ф-35. И, баш на даље учешће Турске у овом америчком војном програму у који је Анкара већ уложила милијарду долара, могле би да се односе америчке санкције.
Када Ердоган завапи да би избацивање Анкаре из програма Ф-35 представљало „пљачку“, имајући у виду уложена средства, то је јак сигнал другим „партнерима“ да би и они могли тако да прођу ако се супротстављају америчкој вољи и купују наоружање од Москве – мада Руси нуде повољније услове. То је оправдано са становишта интереса САД, јер у случају оштре казне никоме више неће пасти на памет да иде „турским путем“ и купује оружје од конкурентског произвођача. Међутим, тиме се Турска удаљава од западног блока, са потенцијалном претњом ишчлањења из НАТО-а. А пошто не може бити „вакуума безбедности“, онда се може претпоставити да би се у том случају Анкара опасно приближила руско-кинеском блоку и Шангајској организацији за сарадњу, са којом Ердоган већ годинама отворено флертује, најављујући да би могао да затражи и укључење у њене редове.

„ПРИМАМЉИВ ЗАЛОГАЈ” ЗА ЕРДОГАНА После реализације уговора о С-400 који је Вашингтон две године безуспешно покушавао да спречи, сада из Кремља могу задовољно да посматрају епилог „драме“ у односима Турске и САД – констатује и америчка ТВ станица Си-Ен-Ен, позната по критици Трампа. Заиста, куповином руског производа најмодерније војне технологије, Анкара „забија клин“ у трансатлантске односе и ставља на муке америчког председника. Није Турска важна само Америци у борби против Русије – за ту сврху већ се јавило доста источноевропских добровољаца, од Балтика, преко Пољске, до Румуније. Анкара је важан партнер и за ЕУ, на челу са Немачком и Француском. Турци могу да опструирају Европљане и имају чиме да им загорчавају живот, пре свега преко миграција. Турска је својеврсан резервоар за мигрантску популацију са Блиског истока. Ердоган је привремено зауставио милионе људи да не нагрну у Европу, где се већ налазе милиони Турака и других муслиманских емиграната који нису сасвим под контролом домаћих власти.
То је јак исламски фактор у Европи са којим се мора рачунати. Зато кварење односа са Турском можда више плаши Европљане, него Американце. И баш зато Европљани с подозрењем гледају на америчке потезе којима могу Ердогана да избаце из „западне орбите“ и уведу га у геополитичко „бестежинско стање“, које не би превише дуго трајало. Евроазијски партнери би и те како умели да правилно процене праву „тежину“ Турске у савременом свету. А то би Ердогану, после недавних неуспешних локалних избора, могло да пружи реалистичну визију учвршћивања личне власти, независно од воље Запада. Гаранције безбедности за Турску и политичке будућности за Ердогана лично, могу бити исувише примамљив залогај за турског лидера, ако би једног дана морао да бира између Запада и Истока.
Кремљ може да посматра са стране ову драму и убире плодове минулог рада. Пре свега, успешне војне интервенције у Сирији, започете 2015, којом је Москва преокренула однос снага на Блиском истоку, али и показала свима да Русија своје савезнике не оставља на цедилу – чак ни када је на другој страни такав противник као што су САД и НАТО. И да у таквој борби Руси могу, чак и без претераних напора, да однесу победу. Била је то важна лекција Западу и не мање значајан сигнал остатку света да на наступање неке нове епохе у глобалном поретку неће морати превише дуго да се чека. Истовремено, то је било охрабрење и за Анкару и неке друге престонице да са својим плановима осамостаљења од америчке и западне политике могу да крену одмах. И да се ништа посебно страшно неће десити.
То је потврђено и следеће, 2016. године, када је против Ердогана предузет војни пуч. За то је турски лидер оптужио некадашњег политичког савезника, контроверзног проповедника Фетулаха Гулена и његову организацију ФЕТО, који имају заштиту САД. Догађај је бацио велику сенку на односе Ердогана са Вашингтоном, где је на власти био председник Барак Обама. Турски лидер директно је окривио Американце да стоје иза покушаја војног удара – након година подстицања турске опозиције. Са друге стране, иако се Руси нису никад директно изјаснили, нека сведочења указују на велику улогу Москве у спасавању Ердогана кроз интервенцију руских специјалних служби и благовремено упозорење на предстојећу опасност. Тако су, након инцидента са турским обарањем руског авиона на сиријској граници у новембру 2015, већ од лета 2016. Москва и Анкара поново започеле пут зближавања који, рекло би се, више не може нико да заустави.

КО ЋЕ НАДОКНАДИТИ ШТЕТУ САВЕЗНИЦИМА Бригу Американцима и НАТО-у задаје радар система С-400, јер може да прикупља информације о авионима САД, а посебно о технологији примењеној у ловцима Ф-35. У тај програм је Анкара већ уложила 1,2 милијарде долара и још 2,3 је у процесу инвестирања, а Турци производе око 900 делова за овај амерички авион. Зато је сада сложено избацити Турску из пројекта, али и прилично некоректно. Поставља се и питање ко ће надокнадити штету турским „савезницима“. Натовци с правом критикују Ердогана да руши „западно јединство“ у обуздавању Русије, али они су одавно морали знати да Турска није Запад у политичком и културолошком смислу и да Ердоган следи своје инстинкте и интересе. Као што Запад следи своје. Да су својевремено примили Турску у ЕУ, док су на власти на Босфору биле снаге које су тежиле либерализму, данас се ово све не би десило. Али, страх Европе од 80 милиона Турака био је јачи. Ако ситуација са Турском, Ердоганом и С-400 можда и није „огромна победа“ Путина како каже професор Егер, врло вероватно претвориће се у „огроман пораз“ Запада. Шта год Вашингтон и Брисел сада учине – погрешиће.

[/restrict]