Путинизам против натократије

Нису „идеје либерализма“ пале због Путина, већ је политички и социјални систем у Русији који копирају популисти у Европи резултат деловања западних кругова, супротно интересу њихових грађана

Самит Г20 у Осаки био је још једна прилика за сусрет лидера најмоћнијих држава света. Овог пута, међутим, протекао је у атмосфери другачијој од оне на коју смо навикли, када Запад диктира понашање остатку света. Осим Доналда Трампа, који је увек у центру пажње због ексцентричног понашања и изјава, главни јунаци – не први пут – били су руски и кинески лидери Владимир Путин и Си Ђинпинг. За разлику од западних колега, нису покушавали никоме ништа да намећу, али су сви будно слушали њихове поруке. Док је Си пажњу мамио у својству глобалног економског лидера, од кога зависе сви токови робе и новца, први човек Русије је препознат као кључни политички партнер без кога није могућ стабилан међународни поредак. То су Западњаци добро разумели, али не могу да превазиђу сукоб са Москвом и прекину политику кажњавања и санкција, јер би тиме на очиглед целог света признали своју и немоћ свог „лидерства“ у савременом свету. А то се не сме допустити, победа „ауторитарног Путина“ над либералним демократама, без обзира на то што штету трпе сви, а посебно западни бизнис.
[restrict]

НОВА АРХИТЕКТУРА ПОВЕРЕЊА Многи су зато били изненађени искреношћу једног од водећих светских либерала, француског председника Емануела Макрона, који је у Осаки говорио о „неопходности новог партнерства са Русијом на основу поверења и безбедности“. Макрон је указао да Русија и Европа имају много заједничких питања за разматрање, од ситуације у Сирији и Украјини, преко афричког континента, па до глобалне безбедности и нуклеарног разоружања. „Ми треба да изградимо нову архитектуру поверења и безбедности између Европе и Русије. Ми можемо, такође, да изградимо ново партнерство“, поручио је француски лидер. Како је истакао, Европа би требало да створи „нову граматику“ односа са Москвом, под условом да обе стране предузму напоре, укључујући и решавање проблема сајберпретњи. Из Кремља су саопштили да је „Макрон присталица давања импулса у трговинско-економској и културној сфери“, додајући да се припрема руско-француски сусрет у формату „два на два“ – министара спољних послова и одбране две земље.

И Путин је дао свој „импулс“ овим изјавама. После сусрета са одлазећом британском премијерком Терезом Меј, која га је дочекала са „каменим лицем“, како су пренели западни медији, руски председник је био јасан. „Она је своју позицију изнела у прилично тврдој форми, а ја сам јој саопштио руску позицију о низу проблема који оптерећују наше односе. Наше активности према партнерима увек ће бити као у огледалу: како се према нама односе, тако ћемо се и ми односити“, рекао је председник Русије. Додао је да Москва не намерава да предузима било какве агресивне акције против других земаља. То је био одговор на питање западних новинара о „руској агресији“, а све у склопу наставка тензија због тровања британског агента и бившег сарадника руског ГРУ Јурија Скрипаља и његове ћерке, 5. марта 2018. године.

Претходно, прошле недеље, у интервјуу лондонском „Фајненшел тајмсу“, Путин је рекао да та прича „не вреди ни пет копејки“. „Слушајте, цела та гужва око обавештајаца и контраобавештајаца не вреди озбиљних међудржавних односа. Како би рекли код нас у Русији, та шпијунска прича не вреди ни пет копејки“. Још раније, у децембарском обраћању нацији, Путин је рекао да је „случај Скрипаљ“ искоришћен као повод за напад на Русију. „То је политизовани русофобни приступ. То је само повод за организовање још једног напада на Русију. Да није било Скрипаља, нешто друго би измислили“, нагласио је Путин и оценио да је циљ напада само један – обуздати Русију како потенцијалног конкурента. За многе експерте је очигледно још нешто: и санкције Москви због разних „Скрипаља и Украјина“, имају исти циљ.

Зато руски лидер, који је недавно продужио контрасанкције Западу до краја 2020. године, наглашава да ће примењивати реципрочне мере. Како су из Кремља много пута поручивали – није Русија прва започела са применом казнених мера, па их неће прва ни повлачити. Утолико су занимљивије речи Макрона да треба „обе стране да предузму напоре“, што је у духу могућег компромиса. Ако је Европа на санкцијама Москви изгубила 240 милијарди долара, Русија 50, а САД само 17, онда је очигледно ко је извукао најдебљи крај, а ко је успео да једним ударцем ослаби два највећа конкурента. Ако се дода да се руска политика за протеклих пет година није променила ни за јоту, види се да су казнене мере – и жртве које је Европа поднела – биле узалудне.

ДА ЛИ ЈЕ ПУТИНИЗАМ БУДУЋНОСТ ЧОВЕЧАНСТВА Не само што политика Кремља није постала попустљива, већ је по многим питањима и учвршћена. Створен је консензус у друштву да уступци Западу ништа добро нису донели и да се са тиме мора прекинути. Ојачана је свест, посебно после враћања Крима, одбране Донбаса и уништења главних терористичких гнезда у Сирији, да се Русија вратила на међународну арену пуна поуздања, снаге и утицаја на глобалну политику. Због ембарга на увоз западних пољопривредних производа, опоравила се прехрамбена индустрија, па је Москва израсла у извозника хране, пре свега на регионалном тржишту. Након пада цена нафте као последице акција САД против руског енергетског сектора, сазрела је свест да се може опстати и без „енергетског допинга“.

У извесном смислу, последице санкција тако се могу сагледавати и у позитивном контексту. Највећа корист је уклањање зависности од западне економије и политике и јачање домаћих капацитета. Дошло је до јачања веза са Кином и задатак Кремља је да једна патолошка зависност – од Запада, створена током деведесетих година прошлог века – не буде замењена другом. За Москву је од изузетне важности да њени економски и политички односи буду балансирани, без претераног везивања за источне или западне центре моћи. Премештање тежишта са САД и Европе на Кину, Русији је користило, али је могуће да сада долази време опоравак односа са Западом, првенствено са Европом, што Макронова изјава наговештава.

Да се нешто мења, сведочи и реакција на Путинов интервју „Фајненшел тајмсу“, објављена у, такође лондонском, „Гардијану“. Аутор Овен Џонс тако је написао да је руски лидер „био у праву, изјавивши о краху либерализма“. Путин је рекао да је „такозвана либерална идеја дефинитивно превазиђена“, јер је у „супротности са интересима убедљиве већине становништва“ и она предвиђа да „уопште не треба ништа радити“. „Убијај, пљачкај, силуј, ништа ти се неће десити јер ти си мигрант и треба штитити твоја права. Каква права? Прекршио си закон – сноси казну“, рекао је Путин. Џонс је оценио да је ауторитаризам руског руководства доминантна идеологија, да цветају идеје популизма, а демократски атрибути служе искључиво за њихову демонстрацију, док је суштина демократије изгубљена. „Будућност човечанства заиста може бити путинизам“, закључује аутор и појашњава да је либерализам у опадању. „Свет се суочио са фаталним спојем смањења тешко стечених женских и мањинских права и погоршања економске и социјалне нестабилности“, написао је Овен Џонс.

ЗБИЈАЊЕ НАЦИОНАЛНИХ РЕДОВА Истина је, свакако, негде по средини. Нису „идеје либерализма“ у Европи замрле због Путиновог ауторитаризма, већ обрнуто – настанак специфичног политичког и социјалног система какав влада у Русији, а све чешће га копирају такозвани популисти у Европи, резултат је деловања либералних кругова Запада који деценијама спроводе политику која није у интересу њихових народа и већине грађана. Да ли је просечан Американац срећнији због десетина хиљада својих погинулих и рањених суграђана у агресивним ратовима за последње три деценије? Да ли је постао богатији и социјално заштићенији, имајући у виду билионе долара за наоружање и снабдевање НАТО-а и армије САД? Да ли су му права заштићенија када је његова влада донела законе који омогућавају успостављање тоталне контроле и задирање у грађанске слободе, под изговором борбе против тероризма?

И да ли Русија, док јој Запад гомила трупе на граници, треба да одговори „либерално“ и широм отвори врата „натократији“ – или да реагује одлучно, збијањем националних редова? Путин је одговор дао и није његова кривица што све више људи у Европи осећа да је стари поредак „дефинитивно превазиђен“. Изгледа да, пратећи резултате недавних избора у Европи, и Макрон то разуме. Зато предлаже „нову архитектуру поверења и безбедности између Европе и Русије“.    

[/restrict]