Победа малог филма о великој жени

ЗАВРШЕН 66. ПУЛСКИ ФЕСТИВАЛ

Специјално за „Печат“ из Пуле Дубравка Лакић, фотографије прес служба Пулског фестивала

Филм „Дневник Диане Будисављевић“ Дане Будисављевић са четири освојене „Арене“ снажно иза себе оставио Врдољаковог „Генерала“ и приредио фестивалски обрт који ће се дуго памтити; „Златну Арену“ за најбољу глумицу у хрватском филму освојила је Српкиња Христина Поповић, а Награду „Федеоре“ за најбољи филм у програму мањинских копродукција Мирослав Терзић за „Шавове“

Какав изванредан обрт у самој завршници 66. Пулског филмског фестивала, који су месецима унапред пратиле гласине о наводној унапред намештеној победи „Генерала“ Антуна Врдољака. Какав шамар свим оним хрватским филмским ауторима који су се ове године унапред ограђивали од Пуле прокламујући бојкот фестивала. Ништа од тога.
„Велику Златну Арену“ за најбољи филм, „Арену“ за најбољу режију, музику и монтажу, награду критичарског жирија „Федеоре“ као и хрватских филмских критичара, али и награду публике са фасцинантном оценом од чак 4,90, доминантно је освојила Дана Будисављевић за свој црно-бели хибридни филм „Дневник Диане Будисављевић“. И као прави куриозитет – Дана Будисављевић је постала и прва жена редитељ којој је пошло за руком да после 1959. године и Соје Јовановић освоји „Велику Златну Арену“ за свој филм.

ДАН ЗА ПАМЋЕЊЕ Читав тај завршни пулски фестивалски дан био је праћен френетичним аплаузима. Почело је још у подне, на великој конференцији за новинаре, када је прво жири „Федеоре“ – Федерације филмских критичара Европе и Медитерана ( у чијем је раду учествовала и потписница ових редова) обелоданио једногласну одлуку да за најбољи филм у Националном програму прогласи управо „Дневник“ Дане Будисављевић и то за „изврсно испричану истиниту, комплексну и осећајну причу, са великом дозом достојанства и снаге и успешном комбинацијом играних, документарних и архивских делова“. После оваквог проглашења на секунду је завладао мук, а онда се проломио вишеминутни громки аплауз одобравања, да би права еуфорија у сали Ћиркола (Италијански културни центар) настала оног тренутка када је и званични фестивалски жири под председничком палицом Дамира Терешака филм „Дневник Диане Будисављевић“ прогласио и најбољим хрватским филмом, Дану Будисављевић најбољом редитељком, Марка Ферковића најбољим монтажером, а Алена и Ненада Синкаузу ауторима најбоље филмске музике (у филму се користи и музика Арсе Јовановића). Још током преподнева знала се и оцена публике, једна од највећих у историји Пулског фестивала – 4,90, што је резултирало и освајањем награде „Врата Пуле“.
Филм Будисављевићеве је далеко иза себе оставио толико рекламираног „Генерала“ који је добио оцену 3,83, али и све друге хрватске филмове из званичне конкуренције, од којих је још једино „Последњи Србин у Хрватској“ Предрага Личине освојио њихове симпатије (оцена 4,66).
Официјелни фестивалски жири је у свом образложењу вишеструких награда за „Дневник“ између осталог нагласио да је ауторка „на примерен начин приступила важној историјској теми у чију је релевантност уверила гледаоце“, да је Дана Будисављевић као редитељка „на уверљив начин спојила играно, документарно и архивско те и реторички увукла гледаоце у збивања“, да је монтажа овог филма „прецизно усагласила све сегменте филмског приповедања у ритмичну структуру читаве целине“, а да је музика „поцртала емоције ликова и дочарала тескобу рата“. Овације у пулској Арени на самој церемонији доделе награда, требало је доживети. И награда гледалаца и реакције у Арени само су још једном потврдили да је Пула и даље и либералан и антифашистички град којем националистички покушаји освајања фестивала нису ни по мери ни по укусу.
Да је филм „Дневник Диане Будисављевић“, као мали филм о великој жени у тешком и историјски веома значајном времену, освојио срца публике било је јасно још у вечери његове премијере у Арени, којом је током пројекције владала апсолутна тишина, а после одјавне шпице стајаће овације. Била је то ноћ за памћење, којој су осим конзула Србије у Ријеци Горана Петровића, присуствовали и Милорад Пуповац – председник СДСС, епископ СПЦ и митрополит загребачко-љубљански Порфирије (Перић), Огњен Краус – председник Јеврејске заједнице у Хрватској, Зоран Пусић – председник Лиге антифашиста Хрватске.

АРХИВСКИ ХИБРИД И МАЈСТОРСТВО АУТОРА Готово без даха, гледаоци су пратили слојевиту причу о Загрепчанки, Аустријанки и католкињи удатој за угледног и добростојећег српског примаријуса, коју успостављање НДХ 1941. године затиче као предану мајку, баку и супругу. Диана Будисављевић је од своје кројачице Јеврејке сазнала о постојању логора у нацистичкој Хрватској и то не само за Јевреје, већ и за православце – Србе и Роме. И што је најстрашније – за српску децу коју су одвајали од мајки. Морална вертикала Диане Будисављевић нагнала ју је на даноноћни рад на организовању хуманитарне помоћи српским женама и деци која су се нашла на удару усташког немилосрдног етничког чишћења, а њена упорност и углед довели су је и до добијања дозволе за улазак у логор Градишку одакле је успела да спаси око 10.000 деце. О свом континуираном хуманитарном раду током Другог светског рата Диана је водила прецизну и темељну документацију, праву архиву са подацима и фотографијама деце, али је све то доласком комунистичке власти ( а она је била „буржујка“) нетрагом нестало. И постало обавијено меморијском прашином све до изласка овог филма пред хрватску јавност. И пред хрватску омладину од којих многи, према сопственим признањима, нису уопште знали за овакве догађаје, за страдање српске деце у усташким логорима, јер се пред њих сервира оно што је између осталог виђено и у „Генералу“.
Тај огроман слој прашине нападале на важне историјске догађаје и чињенице, разгрнула је ауторка Дана Будисављевић на филмски завидно вешт начин – кроз неку врсту играно-документарно-архивског хибрида који беспрекорно функционише у свим својим сегментима. У играном делу филма лик Диане Будисављевић врхунски с мером игра Алма Прица (у филму су и Мирјана Карановић и Тика Станић), док је документарни део ослоњен на исповести четворо некадашње логорске деце (а Дана Будисављевић их је током последњих 10 година припрема овог филма интервјуисала стотинак), а сада стараца, које је Диана успела да спасе из логора Градишка и Лабор-Град. Оригинални архивски снимци (коришћени су и они из Југословенске Кинотеке) су уједно и најпотреснији. Изгладнела, у костуре претворена српска деца у усташким логорима и све оно што савремена Хрватска треба да зна о ономе што се некада звало и славило као НДХ…

…И КОМИЧНО САТИРИЧНИ „ЗОМБИ ФИЛМ“ У причи о овогодишњем фестивалском издању и освојеним наградама никако се не може прескочити и комично-сатирични зомби филм „Последњи Србин у Хрватској“ Предрага Личине. Самом аутору припала је награда „Бреза“ за најбољи дебитантски филм у којем је, по оцени жирија, „показао завидно владање материјалом уз тачан ритам, рад с глумцима и изврсно познавање жанровских правила“. „Последњем Србину“ припале су и „Златна арена“ за најбољу маску (Светлана Гутић и Мирослав Лакобриј), за најбољу костимографију (Селена Орб) и сценографију с којом је „успешно дочаран дистопијски угођај широког распона“ (Јана Пиацун). За улогу Франке Анић у овом филму српска глумица Христина Поповић освојила је „Златну Арену“ за најбољу женску ролу и према одлуци жирија своју награду заслужила „ненаметљивом глумом, осећајем за меру и духовитошћу коју је уградила у лик у овом специфичном филмском жанру“.
Иако је изврсно одиграо и улогу последњег Србина у Личинином филму, глумац Крешо Микић „Златну Арену“ за најбољу мушку ролу освојио је ипак за ону у Брешановом филму „Која је ово држава“. Микић је одиграо лик министра Станка Келаве одлучивши се за „минималистички глумачки израз“ са којим је постигао уверљивост у свим ситуацијама које је донела фабула самог Брешановог филма. „Која је ово држава“ Винка Брешана награђен је и у категорији најбољи сценарио, а та награда припала је писцу и сценаристи Мати Матишићу.
Врдољаков „Генерал“ освојио је награде у категоријама најбоља мушка споредна (Борко Перић за улогу ратног добровољца Никице) и најбоља женска споредна улога (Олга Пакаловић за улогу Милице), као и за специјалне ефекте (Звонимир Кривец). „Арена“ за обликовање звука припала је филму Арсена Остојића „Ф20“ (Даријо Домитровић), за визуелне ефекте филму „Мој дида је пао с Марса“ Марине Андрее Шкоп и Дражена Жарковића, а овај анимирано-играни дечији филм освојио је злато и за најбољу камеру (Свен Пепеоник).
На 66. Пулском фестивалу, који је затворен документарним филмом о недавно преминулом легендарном кантаутору Оливеру Драгојевићу, било је приказано више од 100 филмова укључујући и анимирани хит „Краљ лавова“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *