Писма из Тамног вилајета – Фајронт у Сарајеву

Шта је позадина тајних операција прислушкивања новинара и активирања одјељења ОБА, чијег је директора Османа Мехмедагића тако енергично бранио Шемсудин Мехмедовић?

Када је својевремено Ненад Јанковић – др Неле Карајлић – објавио књигу „Фајронт у Сарајеву“, морао је да се суочи са чињеницом да је у великој мери усамљен у доживљају главног града као симбола надреализма. Није лако спознати сарајевску животну филозофију јефтиног ласкања, историјске мржње и спремности да поверује у туђу кривицу због смрти пројекције заједничког живота. Јер Сарајево свој привид живота дугује вери да су историјске границе између „Земље Босне“ и земаља Србије и Хрватске, оне културолошке и политичке, усуд који стоји између „босанског мерхамета“ и планова агресивних комшија задојених идејом великих националних држава. Но не треба само ту тражити разлоге зашто су се протекли општи избори у Босни и Херцеговини показали као бескорисна работа и излишни трошак. Нити има власти на заједничком нивоу, нити Савјета министара, ни нове, прије девет мјесеци изабране структуре у државним агенцијама – обавјештајним и безбједносним. Нема Босна ни представнике у Савјету Европе. Разлога је више и они се међу собом не искључују…
Ових јулских дана 2019. „принц исламизма“, син творца Исламске декларације, његов генетски и политички насљедник Бакир, обавјестио је јавност да ће власт у БиХ, можда, бити формирана за три до четири мјесеца. Његов први сарадник и конкурент, бог Јанус бошњачке политике Денис Звиздић, само дан послије, поручио је: „Чим преузмем дужност предсједника Заступничког дома Парламентарне скупштине БиХ, бићемо спремни изабрати нови Савјет министара.“ Важно је напоменути да је тај Денис Звиздић већ пет година предсједник Савјета министара, те да је и потпредсједник Заступничког дома у парламенту БиХ. На таквој позицији мало ко му не би позавидјео. Савјет министара, који Сарајлије тако радо називају лажним именом „Влада БиХ“, јесте извршни орган Предсједништва БиХ, па се водећа позиција у том органу и истовремено водећа у законодавној власти чини незаконитом, али и ирационалном. Но у Босни је и то могуће. Ипак, објашњење није увек, или готово никад није у изјавама на задату тему. Много више од изјава претходне двојице понудио је представник тврде струје „тврде вјерске странке“ Шемсудин Мехмедовић када је „енергично“ устао у заштиту Обавјештајно-безбједносне агенције и њеног директора Османа Мехмедагића Осмице након жестоких медијских напада из Бањалуке и Београда због тајних операција прислушкивања новинара и активирања одјељења ОБА за ширење дезинформација. Управо ту треба тражити разлог не само неформирања законите власти у Сарајеву већ и тога што је неће бити све док се не деси конгрес Странке демократске акције и не изабере ново-старо руководство партије. Свакако је најважније питање избора предсједника СДА. Свестан да је без новог мандата предсједника СДА политички мртав, Бакир Изетбеговић полаже све у те изборе узимајући у обзир да су му једина конкуренција два непослушна и амбициозна сарадника: „европски“ Денис Звиздић и „национални“ Шемсудин Мехмедовић. Страх од њиховог неприродног али могућег савеза, који би га послао у превремену политичку пензију, чини се оправданим. Он добро познаје психологију својих сарадника. Делом и зато што је слична његовој. То што види код њих, он прво препознаје код себе: страх од губитка моћи, завист, мржња и бијес према свему другачијем и зато неразумљивом. Ту лежи објашњење Бакирове нетрпељивости према Републици Српској и Додику, али и слугерањства према западним дипломатама и НАТО-у. Ту лежи објашњење и зашто још увек БиХ нема формирану власт на заједничком нивоу.

ПРОБЛЕМ ВИШЕ О томе, разумљиво, упркос такозваним „бонским овластима“, мудро шути ОХР, тј. високи представник у БиХ. „Бонски мандат“ високог представника и дјеловање Валентина Инцка, треба рећи, почива на споју предмодерног комунистичког и оног неоосманског менталитета, који обиљежава стање духа великог дјела бошњачких политичких елита, па чак и грађана, односно подстиче и регенерише такав ретроградни менталитет.
Другим рјечима, то значи да је сваки високи представник, а Инцко посебно, својим деловањем у друштву директно утицао на одржавање тензија и очување интензитета унутрашњег конфликта, и то тако да се БиХ уопште не помери с места, да не ствара услове за активно, мирно, договорно решавање разлика између народа и њихових легитимних интереса. Никада није високи представник осуђивао терористичке нападе, убиства невиних, одласке и повратке са ратишта Ирака, Сирије, Либије и Авганистана. Све оптужбе, као примјер лицемјерја, показивао је само свакодневним пропагандистичким коментарима на рачун власти и друштвених односа у Републици Српској.
Неспособност политичких и вјерских елита у Сарајеву, екстремни исламски радикализам, нетолеранција и неоосмански идентитет, као опште стање духа у главном бошњачком граду, или мањак жеље да се уради свој посао, осигурава посао Инцку. Баш зато, утицај високог представника с „бонским овластима“, ма ко он био, на међуетничке односе и унутрашњу динамику конфликта у БиХ – погубан је по мир и по демократију.
Инцко и слични западни функционери су БиХ вратили у османски период, два вијека уназад и направили од ње примјер бесмислене, ничим оправдане самовоље и диктатуре. И зато СДА и Бакир Изетбеговић могу и град Мостар и муслиманско-хрватску федерацију, па и цијелу БиХ суспендовати и ставити на лед, јер високи представник, а посебно Инцко, није рјешење него само проблем више.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *