Мој Данило Киш

Сведоци смо креирања опасне тезе да бити кишовац значи бити аутошовиниста (меки, тврди, осредњи, плаћени, добровољни, свеједно, али аутошовиниста). Тако се вештачки прави подела између Киша као „светског“ и морално супериорног писца и других великих, српских писаца (никако „светских“) који су оклеветани (Његош, Андрић, Павић…) или означени као „фашисти“ (Црњански), дакле „морално недостојни“, да би у коначници Киш остао једини дозвољени српски класик о коме ће бити важно казати – увек и на сваком месту – само то да није српски

Први пут сам дошао у сусрет с Кишовом прозом када су ми родитељи купили Бигзово издање његових Изабраних дела. Тада сам био средњошколац. За мене је то издање и данас најлепше издање Кишових дела на српском језику, на коме је Киш писао. Приврженост Кишу из тог доба, из тих младалачких издања, данас ми говори да је овај писац био један од кључних људи у мом сентименталном, књижевном васпитању. Почело је незнањем: сећам се, рецимо, како сам покушавао да читам Пешчаник на једном стражарском месту у војсци. Мало сам шта од те отежале форме разумео. Три године касније, током студија књижевности, расправљао сам са својим другаром Миланом Антуновићем (конспиративни надимци: Штуки, Комесар) о врлинама Кишове прозе: о богатству речника, фантастичном стилу, о поетској аутопоетичкој самосвести („горки талог искуства“, „милост уобличења“), о техникама приповедања (Кишови каталози…), о свести да књижевност не треба да се сведе на забаву или идеологију. У то време, као студент, написао сам и један од својих првих текстова. То је била компарација Кишове Мансарде и Стеријиног Романа без романа, а текст је цитирао мој тадашњи професор Јован Делић. Преко Кишове прозе сам се упознао с Драганом Бошковићем, који је написао изванредну књигу о истражном поступку у Кишовом делу. Дружио сам се Александром Јерковим и читао његов одличан текст о Пешчанику. Слушао сам надахнути усмени наступ Михајла Пантића, на једном скупу о Кишу, у Новом Саду, коме сам присуствовао као студент, у статусу посматрача.
[restrict]

Касније сам почео сам да водим изборни курс на коме сам, заједно са својим студентима, упоређивао поетике Киша и Пекића: откривао сам места где је Пекић дубљи од Киша, места где је Киш супериорнији од Пекића. Пратио сам њихова интерна дописивања и шифроване полемике које нису утицале на њихово пријатељство и међусобно уважавање. Тако је и са мном и с неким мојим пријатељима, који воле Киша. Нисам сигуран да о свему мислимо исто, али то не утиче на наше пријатељство, зато што постоји нешто што нас спаја: то је Киш, али не само Киш већ, пре свега, Књижевност уопште. А то је могуће зато што је Књижевност ипак изнад политике/ идеологије/психологије.

Мислим да је то било јасно и самом Кишу. Он је у свом делу покушао да споји етику и естетику и тако је добио формулу (по)етика, али је, исто тако, осећајући надолазећи притисак политичке коректности и политичке рецепције (тј. феномена да се писци вреднују пре свега на основу могућности да се употребе за остваривање одређених политичких циљева) написао један одличан есеј под називом Homo poeticus упркос свему (из 1980. године). Успут, Киш има у свом есејистичком опусу и реченице попут ових: „Највише презирем књижевност која се издаје за мањинску, књижевност било које мањине. Политичке, етничке, сексуалне. Књижевност је једна и недељива. Добра или лоша. Можете бити хомосексуалац, а не бити Пруст; бити Јеврејин, а не бити Сингер“ (есеј Последње прибежиште здравог разума). Киш овде, јасно, не изражава мржњу према било којој мањинског групи, већ само жели да порекне узрочно-последичну везу између естетске релевантности књижевног дела и идентитета аутора – а то је управо оно на чему се данас инсистира и што естетску вредност појединачног дела маргинализује у односу на идентитет аутора и престиж групе којој припада.

Киш је ово могао да каже зато што му је стало до Књижевности са великим К, до Књижевности која може да повеже људе без обзира на разлике које између њих постоје, под условом да постоји неки минимум разумевања, а то је хуманистичко схватање Књижевности, вера да у оквиру Књижевности има места за све.

Књижевност са великим К, Књижевност као место интеграције и сусрета – то је била основна Кишова идеја: да је неким случајем госпођа Мирјана Миочиновић уистину прожета духом Кишовог дела, онда бисмо могли да замислимо ситуацију у којој госпођа Миочиновић и ја седимо у неком од београдских кафића, пијемо кафу и причамо о Кишу или о Енциклопедији мртвих коју сам предавао својим студентима, или напосле о Књижевности, без обзира што има доста других ствари око којих се госпођа Миочиновић и ја не бисмо сложили.

Ако се то досада није догодило, то је зато што је госпођа Миочиновић свела Киша на само једну једину идеју – свесно или несвесно, сад свеједно – а то је настојање да се Киш извуче и одвоји од српске књижевности. Већ дуго времена, наиме, траје та контекстуализација Киша као „транснационалног“ писца, као „европског“, „светског“ писца, евентуално „јужнословенског“ само да би се овим одредницама прикрило његово уже одређење: Киш је српски писац, кога у оригиналу могу да читају само они којима је српски матерњи језик или они који владају српским језиком. Креира се, дакле, теза да бити кишовац значи бити аутошовиниста (меки, тврди, осредњи, плаћени, добровољни, свеједно, али аутошовиниста). Тако се вештачки прави подела између Киша као ,,светског“ и морално супериорног писца и других великих, српских писаца (никако ,,светских“) који су оклеветани (Његош, Андрић, Павић…) или означени као ,,фашисти“ (Црњански) дакле ,,морално недостојни“, да би у коначници Киш остао једини дозвољени српски класик о коме ће бити важно казати – увек и на сваком месту – само то да није српски.

Књиге Небојше Васовића о Данилу Кишу у потпуности су на трагу овог мастер-плана: одвојити Киша од српске књижевности. Наравно, може се о Кишу говорити и критички – може се рећи да је његова слика света у великој мери остала хладноратовска – али такве оцене не би довеле у питање високу вредност Кишовог опуса, као што ни став да је Пекићев стил могао бити и бољи такође не би довео у питање високу вредност Пекићеве прозе. Код Васовића је, међутим, уочљиво да прво постоји децидиран став, који је бескомпромисан – Киш је лош писац – а онда почиње да се тражи „доказни“ материјал који тај унапред задати став треба да потврди. То да постоје и докази који говоре у прилог Кишу, то се превиђа. Другим речима, ради се о једном монтираном процесу против Киша, који у коначници апсолутно иде наруку онима који желе да Киша одвоје и супротставе безмало целој српској књижевности. Иако на први поглед антиподи, између Мирјане Миочиновић и Небојше Васовића у погледу Киша нема пуно разлике – исход њиховог разумевања Киша је идентичан, премда до њега долазе из различитих праваца. Васовић би да Киша елиминише из канона српске књижевности као „лошег писца“, а Мирјана Миочиновић како „морално супериорног“ писца у односу на све остале српске писце.

Какве би биле последице да се то на крају и догоди? Прво, тиме би се страховито осиромашила рецепције Киша, јер би се он свео на модел анационалног писца чије књижевно дело – као естетска чињеница – никога не би превише занимало. Све што би било важно рећи о Кишу, у различитим варијацијама, свело би се на то да он није српски писац него „светски“. Киш би тада постао оно чега се грозио целог живота – писац сведен на политичку рецепцију. Друго, у овом случају би се изневерила и симболичка опорука самог Данила Киша који је, не заборавимо то, пред смрт, 1988. године, постао дописни Српске академије наука и уметности. Да је заиста веровао у то да је „транснационални“ или „југословенски“ писац, а не српски писац, Киш на то не би пристао. Постајући члан САНУ, он је послао јасну симболичку поруку да припада српској књижевности. Треће, ако формула Киш = аутошовинизам постане доминантна и неупитна, тиме би започео распад српске књижевности, јер би се око Киша почео стварати један нов канон књижевности која би се, премда писана на српском језику, грозила атрибута ,,српска“. Тада би одмах до Киша стајао… Владимир Арсенијевић. (Замишљам га како Кишу уручује VIP улазницу за Уелбека.) Разумем зашто би то Арсенијевић волео, али се плашим да би Киш више волео да буде у друштву Андрића и Црњанског.

Операција извлачења Киша из српске књижевности објашњава зашто је госпођа Мирјана Миочиновић претворила у политички скандал гаргантуовских размера једну тако бенигну ствар као што је једногласна одлука скупштине града у коме је Киш случајно рођен да писца прогласи својим почасним грађанином. Киш, наводно, мора да се „брани“, а заправо се брани наратив о Кишу као анационалном писцу. По логици Мирјане Миочиновић, свако позивање на Киша је дозвољено ако долази из мање или више експлицираног аутошовинистичког смера или изван српског културног простора. По тој логици, Киш би лакше могао да постане почасни грађанин Сарајева, Загреба или Тиране, него Суботице или било ког другог града у Србији.

На крају крајева, Киш јесте и европски и светског писац, али исто онолико колико су то и Црњански, Андрић, Селимовић или Павић. А сви они су, укључујући ту и Киша, прво српски писци, зато што су писали на српском језику и зато што су себе видели као део српске културе. Која је део европске и светске културе. Како и на који начин, то је посебна тема.

Међутим, ако та „светска књижевност“ жели да прими Киша, а не жели да прими Андрића, Павића, Пекића, Његоша итд., онда, плашим се, то и није „светска књижевност“. То је једна врста идеолошког суда. Уверен сам да и самом Кишу не би било мило да се само за њега та врата отворе, а да се за његову браћу по перу одмах потом затворе. Он кроз та врата тада не би ушао као homo poeticus. Ушао би као један политички злоупотребљен писац.

Сигуран сам да би Киш, у том случају, више волео да буде напољу.

На страни прогоњених.   

[/restrict]