Милош Шупица – Не плачи, душо. Наш народ није то намерно урадио

Ко је човек који је свој дом у Калифорнији делио са 137 српских рањеника?

О хуманитарном раду Милоша Шупице мало се зна у домаћој јавности. О њему тек Крајишници испредају приче – они који су у време ратних година боравили у његовој кући у Калифорнији, и они који су слушали о томе како су српски рањеници лечени на Западу. Прича о овом необичном Србину који је као дете избегао усташку каму у Лици да би касније у својој кући неговао српске борце позната је у Америци. Др Виктор Меко је забележио: Сматрам да је моја веза са Милошем и његовом организацијом „Спасимо српску децу“ једно од најбитнијих достигнућа у мојој каријери. О томе шта је определило његов животни пут, како су српски рањеници и где оперисани у Америци, те како је његов сусрет са тадашњим председником Билом Клинтоном био пресудан за измену закона о лечењу Срба у САД причамо са Милошем Шупицом, аутомеханичарем са највећим срцем.

Остало је записано интерно сведочанство једног богослова: Ушао сам у Милошеву канцеларију и затекао 136 фотографија рањених бораца. У којој мери је био у праву када је рекао да је та канцеларија Ваша Црква?
Питате скромног човека о великим богословским доживљајима васељене. Не знам како се мом посетиоцу учинила моја животна прича, али ја сам у њој био тек споредан лик, онај који гледа страхоте које су погодиле његову земљу, и који сматра да је неделање равно ужасу. Морао сам да се одазовем. Тих година вести са југословенског ратишта стизале су свакодневно у Америку. На снимцима које сам гледао били су млади људи на почетку живота, неки у самртном ропцу неки само спремни да умру и много, много рањених… Сетио сам се свог детињства у Крајини, мајке која је убијена, брата кога одводе у Јасеновац. И шта сам могао да урадим ја занатлија, скроман човек који се давних дана отиснуо у бели свет? Морао сам да помогнем. Тако се десило да моја кућа ускоро постане болница и прихватилиште за најтеже рањенике. Било је дирљиво старати се о њима и тражити помоћ за њихово лечење. Успоставило се да су се људи, лекари у САД несебично одазвали. У болницама у Калифорнији почињао је нови живот тих људи. Уједно могу да кажем да се нисам одлучио на тај корак никад не бих спознао величину нашег народа, тих Срба и Српкиња који су прелазили океан без руку, ногу и очију, и на моје питање да ли би се опет отиснули у рат, инаџијски одговарали: Како другачије? Па то је наша отаџбина. Они су јунаци који заслужују сву пажњу светских медија. Ја сам био ту тек да те људе прихватим и водим их на прегледе у Стоктон, околину све до Лос Анђелеса. Помоћ сам тражио све до Медфорда у Орегону на северу. И опет понављам без људи добре воље, махом Американаца, сам не бих могао да изведем њихова лечења и касније сакупим толико новца за помоћ најугроженијима. Дакле, овде се библијски оквири приче не завршавају у мојој „Цркви“ већ у судбини страдалника и добрим срцима модерних Назарећана. Многи Американци примали су српске рањенике у своје куће, и касније учествовали новчано у њиховом лечењу. Много је доктора и много клиника које нису хтеле да узму долар за тако захтевне операције. Такође људима добре воље могу да захвалим и што је вишак медицинске опреме завршавао у мом контејнеру, а он тако спакован могао да крене пут ратишта на којима је била уништена медицинска инфраструктура.
Који је тренутак био пресудан да се активно укључите у помагање рањеним Србима?
Један разговор са извесном Нидијом Касати Аргентинком која је водила пројекат бесплатног лечења рањеника из Босне у САД. О њој сам чуо из медија, и када сам пожелео да упознам неког од наших рањеника речено ми је да нема Срба и да су то углавном Муслимани и Хрвати који су долазили преко организације ИОМ. На моје питање зашто нема босанских Срба, госпођа Касати ми је рекла да они просто не добијају податке о рањеним Србима. Како нема, упитао сам је, Хоћете да кажете да ниједна граната није погодила српски живаљ? Значи када граната лети ка Србину, она скрене ка Хрвату и Муслиману?
Није тако, одговорила је, али ми на списковима које добијамо са територије бивше Југославије немамо рањених Срба.
Ипак, на списку је пронашла четрнаестогодишњу Драгану Јањош из Сарајева коју је погодила граната. Рекла је да можемо да је доведемо, али да ја обезбедим смештај, храну, болнице и докторе који ће је оперисати. Тада се родила идеја да оснујем хуманитарну организацију „Спасимо српску децу“.
Кренуо сам у потрагу. За кратко време на списку сам имао 29 доктора и три болнице које су желеле да приме наше рањенике без обзира на то колико су и како рањени. Проблем је био што наши рањеници нису имали дозволу за боравак и лечење у САД. Они су сматрани непријатељима Америке. Било је то изненађење и за госпођу Касати која је обећала да ће писати у Вашингтон и Женеву. Али, авај. Одговор није стизао. Разочарано смо морали да констатујемо да смо ударили о зид. Закон није био на страни Срба.
Али онда се десио ваш разговор са Клинтоном и ствари су се драстично промениле. Опишите како је дошло до сусрета са тадашњим председником САД?
За чињеницу да сам не само у то време крајње неповољно по Србе на далеко већем положају, а камоли мене, успео да дођем до председника САД могу да захвалим својој жени Барбари. Када је чула да би Клинтон требало да обиђе војну базу у Сакраменту, рекла је: Иди, тражи помоћ за српске рањенике. Кад мачка може да погледа у краља, можеш и ти председника.
Идеја је деловала сулудо и унапред осуђена на пропаст. На поменутом скупу било је 10.000 људи и сви су се трудили да буду ближе бини. Доћи до Клинтона и погледати га као што мачка гледа краља, једноставно није било могуће. Ипак, покушао сам. Са собом сам понео неколико хиљада летака о страдању Срба у Јасеновцу и делио их присутнима. Канапом смо били одељени од високих званица. Помислио сам: Па покушаћу. Замолио сам обезбеђење да приђем бини да бих, како сам рекао, поделио материјал који говори добро о председнику. Молио сам Бога да не погледа садржај и не види да је реч о Јасеновцу. Неким чудом ме је пустио. И када се окренуо већ сам био с оне стране канапа. Иако сам мало знао о војним чиновима, видео сам неког официра са три звездице и за чудо га правилно ословио: Генерале да ли знате на коју ће страну изаћи председник. Упитао ме је како сам доспео у део где су високе званице. Објаснио сам да делим летке. Када је узео од мене један и почео да чита најмање сам очекивао да ће рећи: Ви Срби се борите за правду. Честитам вашем народу на томе. Какво охрабрење! Потрчао сам у део куда је Клинтон требало да прође. Успео сам. На питање зашто се Срби не лече у САД и зашто су само њима неопходне квоте што подразумева пет година чекања као и када је реч о емиграцији, он је рекао да је свима дозвољено лечење у САД. Запретио сам да ћу се, уколико се не реши то питање, закуцати на крст испред Беле куће. И вероватно бих био закуцан да у близини нису били новинари који су снимили разговор. Клинтон је позвао извесну Кристи Кени, задужену за националну безбедност Беле куће и након месец дана на моју кућну адресу стигло је писмо. Закон је промењен. Већ у августу примио сам четири, затим осам рањеника. Несебично су помагали сви, највише Америчка православна црква. Тако да сам успео да у САД доведем укупно 137 рањеника.
Како су се ти људи суочавали са новом стварношћу?
Махом дигнуте главе, поносни и пркосни, имуни на туђе погледе. Они су знали за шта су страдали. То је тешко странцима да разумеју. Али тако је. Рецимо, Љиља Дакић, чудесна жена, жена храброст, ћерка носиоца Ордена Гаврило Принцип и први борац који је дошао на територију САД са орденом храбрости Милана Тепића.
Она се пријавила као добровољац да замени оца који је погинуо. Нико није успео да је одговори од те идеје. У експлозији мине изгубила је обе ноге и око а део гелера остао је у глави близу мозга. Прелепа девојка. С њеним случајем упознао ме је председник српске православне цркве из Милвокија, др Додић који ми је испричао да су из Хиландара контактирали патријарха Павла за помоћ у вези са њеним лечењем. Обећао сам да ћу Љиљу пребацити у Калифорнију. Њен случај је био познат многима у Републици Српској, посебно у Брчком где су је прозвали Косовком девојком. Све је било спремно за њен долазак, доктори који би урадили максилофацијалне операције, зубари, ортопедске радње… Многи Срби у Калифорнији пожелели су да Љиља буде њихов гост. И Љиља је била херој, у миру, као и у рату, упркос страшним боловима које је трпела. Она је гордо носила своју судбину. Једини пут када сам је видео да плаче било је после ручка у Чикагу када су људи после њене беседе прилазили столу и остављали долар, два, пет… Више од мина заболело ју је понижење. Загрлио сам је: Немој да плачеш душо. Наш народ то није урадио намерно. Поред такве нове Милунке Савић, и остали рањеници су морали високо да држе главе. Па како кад се једна жена тако носи са трагедијом.
Ваш рад се није завршавао на пријему рањеника и њиховом лечењу. Слали сте контејнере медицинске помоћи у Србију и Републику Српску, прикупљали помоћ за децу…
Једна од првих активности хуманитарне организације „Спасимо српску децу“ била је прикупљање помоћи за децу чији су очеви углавном погинули у авијацији Војске Српске и Републике Српске Крајине. Уследило је лечење рањеника а затим и слање медицинске и сваке друге помоћи у ратом захваћена подручја. Преко 100 контејнера лекова, санитарног материјала те немедицинске помоћи отишло је у Србију, Републику Српску и у других 16 земаља света. Касније помоћ је ишла на Косово, у избегличке кампове, ромској деци, старијим лицима…Неки људи су имали слуха за туђе невоље, другима је помоћ требала. Тако је наша организација направила мост између добрих и несрећних. Али када покушам да направим резиме свог рада не могу рећи да сам задовољан. Сећам се неуспешне акције која је требало да буде спроведена 2012. Тада сам у Србију довео 12 врхунских америчких офталмолога. Идеја је била да се прегледа 6000 људи и да поделимо 150.000 наочара. Товар са наочарима нису хтели да пусте на царини. Тадашњи министар здравља није понудио објашњење.
Колико је на ваше опредељење да помажете људима утицала чињеница да сте као дечак чудом избегли усташку каму у Лици?
Много. Страдање моје породице, наши збегови по шумама, Јасеновац, стрељање мајке, ужас који се надвијао над свим Србима без разлике да ли је реч о одојчету или старцу тешко се заборавља. С тим се једноставно живи. Ако ме питате где сам био пре 10 дана сва је вероватноћа да се нећу сетити, али тог погледа мог оца наспрам кога стоји усташа са ножем никад нећу заборавити. И касније када сам се отиснуо у свет и започео живот у Калифорнији парче те туге, тог каменог бола остало је негде у мени као сећање са којим не знаш шта ћеш. И када је историја обрнула круг и када су моје Личане опет почели да убијају, то парче туге постало је читаво моје небо. Морао сам да помогнем. Срећом, моја породица је све време била уз мене. Сећам се дана када сам се вратио кући и затекао нови ауто са седам седишта и машном као поклон од радника и породице. Они су знали колико сам патио што не могу одједном да повезем више рањеника у класичном аутомобилу. Били су срећни као и ја. Као и моји рањеници, велики синови наше Отаџбине.