Љубав на кредит

Да ли је (и)шта Србији донела посета француског председника Емануела Макрона, и чему је уопште имала да послужи?

Емануел Макрон је из Француске испраћен звиждуцима на Јелисејским пољима за Дан Бастиље у недељу а у Србији је у понедељак дочекан с погачом и соли. Дочекала га је и постројена гарда Војске Србије, и председник Србије Александар Вучић који му је добродошлицу пожелео уз широк осмех и на француском језику, и Београд искићен заставицама Француске и Србије. И све је то сасвим у реду и тако и треба да буде јер и лепи манири и српска гостољубивост и дипломатски протокол то налажу. Али француски председник је на ове знаке пажње и уважавања узвратио тако што је, усред Палате Србија, пред својим домаћином, председником Србије, и пред читавом јавношћу, рекао да је Косово независна држава.

БИЛБОРДИ И СНИСХОДЉИВОСТ Наравно да Макрон тиме није открио ништа што већ нисмо знали – да је Француска, наиме, признала самопроглашену (па отуда и крњу) независност наше јужне покрајине – али је исто тако чињеница и да је француски председник ту околност могао да спомене, ако је уопште морао да је спомиње, и на неки пристојнији начин, макар из поштовања према свом домаћину, земљи која га је дочекала и месту са кога јој се обратио. Али је ипак изабрао да буде бруталан уместо пристојан.
Осећај увређености и љутње коју је изазвала Макронова безобзирност, уз све псовке које због тога навиру саме од себе, утолико је већи што се добродошлица за француског председника није свела само на споменуту погачу и со, гарду и заставице. Већ је у којечему превршила меру пристојности и протокола, и то у правцу (само)понижавајуће снисходљивости. Од двојезичних билборда с натписима „добродошли, пријатељи“ (штавише, драги пријатељи, у француској верзији) и „слобода, једнакост, братство“; преко текста српске амбасадорке у Паризу Наташе Марић на порталу „Фигароа“ у коме поставља питање „да ли Французи заиста познају Србију?“ и пише о „Егзиту“, предстојећој изложби Марине Абрамовић, о Споменику захвалности Француској и 180 година српско-француских дипломатских односа а ни речју не спомиње ни НАТО агресију 1999. ни потоњу отмицу Косова и Метохије, као да се све то догодило неким другим Србима; па до довођења људи пред споменути споменик на Калемегдану да одушевљено поздраве француског председника.
И иначе је све било замишљено тако да се створи слика, представа, о великом савезништву и ватреној љубави, а ми се питамо која од оне три речи – слобода, једнакост, братство – означава прошлогодишње понижавање Александра Вучића и Србије и њених стравичних жртава приликом обележавања 100. годишњице окончања Великог рата, и заставу „Косова“ у Нотр Даму том приликом и Хашима Тачија поред Макрона, и какви су то пријатељи, драги пријатељи при том, који нам уводе санкције, бомбардују нас и одузимају нам најдрагоценији део наше земље.
Кад смо већ код тога, студија америчке РАНД корпорације из 2001. („Операција Савезничка снага: Лекције за будуће коалиционе операције“) наводи и податак да је 13 од тадашњих 19 чланица НАТО-а директно учествовало у бомбардовању Србије, а „Француска је међу европским државама дала највећи допринос у смислу ангажованих борбених авиона“.
А и кад је љубав Француске према Србији била знатно већа него 1991, 1999. или 2008, дакле нарочито у време Првог светског рата, њена помоћ Србији није била сасвим несебична и бесповратна него је била изражена у кредитима, обрачунатим при том с каматом што ће рећи да је Француска још и зарађивала на нашој несрећи, а и враћали смо их све до седамдесетих година прошлог века…
Све у свему, осећај понижености – изазван нашом прекомерном употребом гостољубивости и Макроновим презиром са шармантним осмехом – био би и заиста потпун да, на самом крају заједничке конференције за новинаре, из Александра Вучића није проговорило оно што би морало да проговара много чешће од жеље да високом госту случајно не буде непријатно ма колико нам непријатности сам тај гост приредио. Те је Вучић, на питање о 2025. години као обећаном датуму нашег уласка у Европску унију, рекао оно што већина народа и мисли, и тиме, показујући да ипак нисмо сасвим бесловесни него и ми њима имамо понешто да замеримо, донекле ублажио бол од претходног понижења: „Неко нам је рекао 2025… Рекли су нам и ‘99. да нас бомбардују због хуманитарне катастрофе па се испоставило да није било због тога. Па су нам рекли 2003. стандарди пре статуса, па су нас лагали и 2008. им дали статус а не стандарде.“
Узгред буди речено, кад смо већ код тог њиховог лицемерја, вреди указати и да нам се, у погледу Косова и Метохије, непрестано саветује да је прошлост прошла и да треба да је превазиђемо и да се окренемо будућности, а читавим током Макронове посете Београду упињали су се из све снаге да нас врате 100 година у прошлост како би нас убедили да смо заиста савезници и да постоји некакво, Макроновим речима, српско-француско братство по оружју. Што значи да је прошлост ипак вредна пажње, али само када има употребну вредност за спровођење будућих политичких намера, иначе се на њу не треба обазирати; прошлост није прошла ако могу да је употребе за своје интересе, али се нама сличан луксуз не одобрава.
Хоћемо да кажемо да је Макронова посета, без обзира на сву представу која ју је пропратила и у којој је и сам радосно учествовао тако што се претварао да му је српско-француско историјско савезништво нарочито значајно, заправо јасно показала да сви наши покушаји да им се случајно не замеримо тиме што ћемо их подсетити и да су нас повремено тукли нису били схваћени као знак наше снаге, већ као знак да могу да наставе да нас туку јер ми ионако не реагујемо онако како налаже већ и пуки инстинкт за самоодбрану. Уосталом, могао је Макрон макар да спомене, макар и неискрено, како му је жао што је прошле године у Паризу прошло онако како је прошло, али зашто би то учинио када није осетио баш никакав притисак да то учини него је дочекан оним улизичким билбордима и пропратним јавним манифестацијама нашег страха да станемо у одбрану сопственог интереса.

ИЗА ЗАТВОРЕНИХ ВРАТА Иза затворених врата састанка Вучића и Макрона, који је потрајао доста дуже него што је планирано, ипак, одвијало се нешто сасвим другачије; посведочио је о томе већ и израз Вучићевог лица, с кога је нестао онај раздрагани осмех који је имао на аеродрому када је Макрон слетео у Београд, и који је – израз лица после разговора – јасно одударао од општег тона весело реанимираног старог пријатељства каквим је одисала посета француског председника, све и ако је то био само заједнички пи-ар напор да се односи између две државе представе бољим и дубљим него што заиста јесу у ситуацији у којој су нам интереси оштро супротстављени.
Елем, оставимо ли по страни онај део разговора у коме је председник Макрон обавио посао трговачког путника и којима је циљ приде био да посету испуне конкретном садржином – од набавке ракета „мистрал“ и изјаве о намерама у вези с изградњом београдског метроа до споразума о кинематографској делатности и сарадњи јавних бележника – а све је то ионако и било договорено унапред, преовладава утисак да претераног сагласја међу саговорницима ипак није било.
О томе уверљиво говори већ и сама потреба обојице председника да, на конференцији за медије, истакну како су њихови разговори били „отворени и искрени“, што је уобичајена шифра која се користи да се баш не би грубо рекло да се суштинско подударање ставова није догодило; јер, да јесте, тиме би се и похвалили, а нису имали (много) чиме да се похвале.
Но овај састанак није ни требало томе да послужи већ, чини се, пре свега разјашњењу ставова о кључним питањима од, како се то каже, обостраног интереса. А то су, наравно, а шта би друго и било, вишеструко повезана питања српских ЕУ интеграција и Косова и Метохије.

МАКРОНОВЕ ПОРУКЕ Па, шта нам је то Емануел Макрон поручио? Након што нам је захвалио на донацији за Нотр Дам иако су и неке наше цркве и манастири, ето, на Косову и Метохији, уз то подједнаке старости и значаја, такође пострадали а Француску баш и не видесмо да се потрудила да нам узврати истом мером. И никакав говор Емануела Макрона на српском језику и одавање почасти на гробу наше хероине Милунке Савић не могу да замаскирају праву природу овог необичног савезништва, која се огледа у нашем односу према Нотр Даму а њиховом, на пример а примера има жалосно много, нашој Богородици Љевишкој.
Но, окренимо се Макроновим порукама.
Пре свега, поручио је француски председник оно што се и очекивало да ће поручити, од проширења Европске уније, макар у догледној будућности, нема ништа. „28 држава чланица већ не функционишу, тако да Европска унија не може да напредује, да се шири, а да се сама не реформише“, изнео је сасвим логичан аргумент, због кога и „нема датума (за прикључење ЕУ), уопште се не треба затворити у било какав календар“.
Без обзира на то, а вратићемо се томе и мало касније, Макрон је најавио и да ће у наредном периоду (поново) покушати да организује састанак лидера из Београда и Приштине (Србије и Косова, како је рекао) с њим и немачком канцеларком Ангелом Меркел, и то са амбициозним „циљем да се у наредних неколико месеци пронађе решење“ и то насупрот „неким спољним силама које желе да се не нађе споразум, њима је то у интересу“, све то пак јер Европска унија „не прихвата“ постојање конфликата који ће трајати заувек, као ни „идеју да тим конфликтима треба заувек да управљају силе које нису европске“.
Ове су жаоке – „спољне силе“ и „силе које нису европске“ – ако грдно не грешимо, упућене на рачун Сједињених Америчких Држава, и то је нова и освежавајућа околност за нас будући да су и једни и други, Европљани и Американци, саучествовали у отимању Косова и Метохије из срца Србије, те било какво несагласје међу њима, а овде га изгледа има све више чим се и овако јавно наговештава, нама отвара неочекивани маневарски простор кога и те како вреди истражити. Можда чак и по цену свих оних излива неосноване љубави према Француској која нас никада није волела као што смо ми волели њу.

КОМПРОМИСНО РЕШЕЊЕ На који начин намерава да Приштину и Београд поново стави за преговарачки сто, Макрон није ни наговестио, али је зато признао да решење, барем у овом тренутку, не постоји: „Нема некаквог чудноватог, магичног решења ни у мом џепу, нити немачком, или Русије и САД… Ја сам само рекао да ћу дати сву своју енергију како бисмо нашли то решење“, а „на двема странама је да размотре све опције и дођу до решења“.
И то решење, казао је даље, мора да буде компромисно. Крајње чудна изјава будући да долази од некога ко је, безмало у истом даху, устврдио да је Косово независна држава, и утолико чуднија, не усуђујемо се још да је назовемо и охрабрујућом, када се узме у обзир шта је још на ову тему рекао. А рекао је да то недефинисано компромисно решење за које се он залаже, осим што „не одговара српском Уставу“ али то смо знали и унапред, мора да садржи још једну важну особину: „Са друге стране постоје људи који кажу, међународна заједница нас је признала као независне, потпуно независне, нећемо ништа више да имамо нити да чујемо у вези са Србијом, нека признају сва наша права и идемо напред. Кад кажемо да морамо да изградимо компромис, то значи да ни једна од ових позиција, које су дијаметрално супротне, не могу да остану као такве… То значи да свако мора да се помери.“
Из овога би могао да уследи закључак да се заправо помало померила француска позиција у односу на самопроглашену косовску независност, но, све пређашње искуство с њима налаже нам и те какав опрез, те се не треба залетати с исувише оптимистичким закључцима пре него што видимо и неке конкретне потезе у том смеру.

ЦИЉ ПОСЕТЕ Све нас ово доводи и до коначног питања, питања мотива Макронове посете Београду, имајући у виду да политичке поене у Француској он засигурно неће покупити тиме што је посетио Србију и тамо, ето, доживео дочек какав нема ни у сред Париза. Тако да је разложно претпоставити да се Макронов мотив налази негде другде.
И зато, осврнимо се и на укупан контекст. С једне стране је суочен с не-пријатељским (не кажемо да је већ постао и отворено непријатељски) односом Сједињених Држава. С друге стране, не пада му на крај памети да нас прими у Европску унију, ни са Косовом ни са Косовом коме смо, далеко било, признали независност. Па, шта хоће од нас?
Одговор је, можда, наговестио он сам када је рекао да одбацује „идеју да тим конфликтима треба да управљају силе које нису европске заувек“ и да је зато и потребно решење, „како не би дошло до распламсавања те кризе… Споразум који треба да се нађе између Србије и Косова је јако важан за стабилност региона“.
И при том, „ово је тест за Европу, за кредибилитет Европе – да ли је она данас способна да склопи такав споразум између великих нација које су на њеној територији“.
Једноставније речено, Макронов долазак у Београд можда и није имао тако висок циљ као што је напредак ка решењу косметског проблема, већ много скромнији задатак у виду покушаја превентивног сузбијања ескалације кризе између Београда и Приштине, јер она не би само разорно утицала на наш регион већ и на Европу којој би Макрон да дође на чело.
А уз то, наравно, хтео је и да „поново покрене француско-српске односе“ који ће „обезбедити европски утицај у региону кога прижељкују и Русија и Кина“, како сугерише француски „Монд“.
Шта од свега тога има Србија? Релативно побољшање односа Београда и Париза, само по себи, не представља лошу вест ако не подразумева и додатне жртве с наше стране, но, конкретан ефекат величанственог дочека уприличеног Емануелу Макрону видећемо, на пример, касније ове године када се чланице Интерпола поново буду изјашњавале о захтеву Приштине за учлањење у ту организацију. Буде ли Француска тада уздржана, или се тихо искраде из сале за гласање, било би нам и то довољно, они билборди пријатељске добродошлице показаће се као и те како оправдани. У супротном, знаћемо да немамо баш ништа од свих оних лепих речи које је председник Француске изговорио на српском језику.