КОРПОРАЦИЈЕ ИЗНАД ДРЖАВЕ

ЗАВЕРА СУПЕРБОГАТИХ ПРОТИВ РАДНИЧКЕ АМЕРИКЕ

Лист Бостон глоб недавно је известио о „стварању једног од најзначајнијих партнерстава у модерној америчкој политичкој историји“ – партнерству републиканског конзервативца Чарлса Коха и берзанског шпекуланта и „филантропа“ Џорџа Сороша, која ће резултирати оснивањем новог тинк тенка – Института Квинси. Циљ овог института, који ће, како је најављено, са радом почети у септембру је да „промовише неопходност новог антиратног приступа у америчкој спољној политици“

Решење за све проблеме с којима се данас суочава Америка су „отворене границе“, сматра Џефри Мајрон, директор економских студија на Институту Кејто. „Отворене границе значе да више не би било зидова, ограда, заморних процедура на аеродромима, злогласне Службе за имиграцију и царинску контролу (ICE), депортација, притворских центара или имиграционих судова“. Користи од овакве политике, тврди Мајрон, далеко би надмашиле трошкове; тако би се штедели ресурси, а „послодавци обезбедили приступ талентованом људском капиталу“. „Једна академска студија показује да би се светски бруто домаћи производ два пута увећао у односу на садашњи износ“, а економска ефикасност ће се наводно повећати и у САД и у свим земљама које „извозе“ имигранте.
Мајрон пропушта да нас упути на свој извор: „једну академску студију“ која непобитно доказује да би „отварање граница“ донело економски процват САД и „остатку света“. Што се тиче пораста криминала и тероризма, који се повезују с „неконтролисаном имиграцијом“, према Мајрону, реч је о баналним предрасудама.
Уколико САД отворе своје границе, предвиђа Мајрон, имигранти неће преплавити Америку и неће доћи до пораста криминала: „Имигранти нису више склони криминалу него домороци“. Терористи би заиста могли ући у САД, али они ионако „већ улазе незаконито“. Неће се променити ни америчка култура, барем не драматично. Уколико се и промени, шта с тим? „Ко може да каже да су садашње америчке вредности – а неке од њих су дубоко зле – уопште исправне?“ То је нешто, тврди Мајрон, што се стално дешава у слободним друштвима. Уместо апстрактне културе и њених вредности, требало би мислити на новац који би од тога могле да зараде мултинационалне корпорације. Додуше, политика „отворених граница“ ипак носи са собом извесне ризике: „Мреже социјалне сигурности би се могле наћи под притиском, а домороци ће се суочити са додатном конкуренцијом за радна места“. Ипак, САД немају чега да се плаше; користи би далеко надмашиле евентуалне губитке. Све ове благодети видимо на примеру Европске уније, „која је углавном укинула ограничења усељавања међу државама чланицама“. Повећана имиграција смањује разлике између плата у свим земљама и, на концу, парадоксално, елиминише и разлоге који до ње доводе.

[restrict]

Херкуловски задатак глобалиста

Горњи текст објављен је у јулу прошле године, на страницама недељника Ју-Ес-Еј тудеј. Читајући Мајронову колумну, можемо да приметимо да се овде не ради о економији, већ о „идеологији, о политичкој религији, о завету, о култу“, наводи Патрик Бјукенен. Мајрон, заправо, износи саму основу глобалистичке агенде, њену темељну догму. Што се тиче председника Трампа, додаје Мајрон, од њега се тражи да заборави на „зидове“ и прогласи „тотално трговинско разоружање“, што би га из „злог саботера слободне трговине“ тренутно преобразило у њеног „спаситеља“. Имигранти су, закључује Мајрон, одувек били „од виталног значаја за америчку привреду и америчку посвећеност слободи“.
У кампању „против зидова“ убрзо се укључио и индустријалац и милијардер Чарлс Кох, који, заједно са братом Дејвидом, већ годинама представља „једног од најимућнијих донатора Републиканске странке“. Чарлс Кох, власник разгранате пословне империје, чију основу чини Индустрија Кох, жестоко се обрушио на Трампа и протекционизам, и на све оне који „чине све што могу како би се изоловали од иновација, држали се прошлости и спречили промене“. Према Чарлсу Коху, борба против протекционизма је „херкуловски задатак“ који стоји пред америчким политичким елитама: „Протекционизам первертира кључне институције нашег друштва. Створене су огромне препреке које враћају народ у прошлост. Дакле, ако желимо да помогнемо свим људима да остваре своје могућности, морамо да разбијемо те баријере“. Протекционизам је „политика која штети народу“, закључује Кох, „и у то нема никакве сумње“.
Пословна „империја“ породице Кох финансира велики број различитих организација, а ова мрежа позната је под називом Кохтопус. Неке од већих организација које чине Кохтопус су либертаријански Институт Кејто (за који, узгред, ради горепоменути ради Џефри Мајрон), Центар Меркатус, утицајне организације Американци за просперитет и Партнери слободе. Новинарка Џејн Мајер је годинама истраживала пословање ове „империје“: „Порески извештаји“, указује Мајерова, „указују да су 2008. године три главне фондације породице Кох финансирале чак 34 политичке организације… Кохови и њихове компаније делили су милионе долара разним политичким кампањама, интересним групама и лобистима“. Током председничке кампање 2016, браћа Кох су, колико је познато, уложила 889 милиона долара – 50 одсто више него Републикански национални комитет и Демократски национални комитет заједно.

Глобалистичка браћа Кох против Трампа

Спољну политику за коју се годинама и деценијама залажу највећи донатори Републиканске странке, браћа Чарлс и Дејвид Кох, тешко је описати као пацифистичку. Заправо, Кохови су све до сада заговарали и спроводили веома агресивни интервенционизам. Што се тиче унутрашње политике, програм империје Кох је кристално јасан. Како тврди сенатор Берни Сандерс: „Циљ браће Кох је да оборе сваки важнији закон донесен у последњих 80 година који штити средњу класу, старије, децу, болесне и незаштићене у овој земљи“.
Преостаје да закључимо: прави циљ браће Кох није благостање „обичних Американаца“, америчке радничке класе, оних „јадника“ којима се подсмевала Хилари Клинтон, већ, напротив, потпуно обесправљена и јефтина радна снага. То је прави смисао залагања за „слободну трговину“, без царинских баријера, и за „политику отворених граница“. У питању је политика коју су без изнимке водиле све америчке председничке администрације током последњих четврт века, што је на концу и довело до „повратног удара“, у виду Трампа и трампизма. Ефекти такве политике су били више него поразни по „радничку Америку“, примећује Патрик Бјукенен: „Размотримо плодове политике слободне трговине у протеклих 25 година: замрзнуте плате америчких радника, 12 билиона долара америчког трговинског дефицита, губитак 55.000 фабрика, нестанак шест милиона радних места у производњи, кинеско превазилажење Америке у производњи, што је, све заједно, изазвало повратни удар који је политичког новајлију гурнуо на место републиканског кандидата, а потом и на председничку функцију“.
„Одржавати веру у супериорност слободне трговине над економским патриотизмом и поред таквих резултата“, закључује Бјукенен, „значи признати да је овај систем уверења имун на доказе који га побијају“.
Доналд Трамп је одбио захтеве браће да укине границе поручујући им путем Твитера да му не треба њихов новац: „Глобалистичка браћа Кох, који су за праве републиканце постали обични кловнови, противе се снажним границама и моћној трговини. Никада нисам тражио њихову подршку јер ми не треба њихов новац, нити њихове лоше идеје. Ја сам их учинио богатијим… Њихова мрежа је веома прецењена, побеђивао сам их на сваком ћошку. Они желе да заштите своје компаније изван САД од пореза, а ја сам за Америку на првом месту и за америчког радника – нисам ничија лутка. То су два фина типа са лошим идејама…“
Оно што заговарају браћа Кох и њихов гласноговорник Мајрон је имиграција без контроле или „разваљивање граница“, са чиме се Европа суочила још 2015. године: „Ако развалимо америчке границе и позовемо свет да дође и поправи нашу нацију – помислите само колико новца бисмо могли да зарадимо и уштедимо“. Политика „отворених граница“ проузроковала је или продубила већ постојећу кризу унутар ЕУ, до неслућених размера. Њена непосредна последица је успон европских „популиста“. Да ли су „републикански глобалисти“ у стању да нешто науче из таквих примера? Бјукенен сматра да нису. „Републикански рецидивизам – повратак одбаченим отвореним границама, агенди слободне трговине Бушових републиканаца – распалио би (у Америци) ватрену олују…“ А та олуја би урушила читав амерички политички систем, који је и овако постао трошан.

 

Мит о Сорошу

Лист Бостон глоб недавно је известио о „стварању једног од најзначајнијих партнерстава у модерној америчкој политичкој историји“ – партнерству републиканског конзервативца Чарлса Коха и берзанског шпекуланта и „филантропа“ Џорџа Сороша, која ће резултирати оснивањем новог тинк тенка – Института Квинси. Циљ овог института, који ће, како је најављено, са радом почети у септембру је да „промовише неопходност новог антиратног приступа у америчкој спољној политици“. Према Бостон глобу, у питању је права сензација и „радикална појава“ на америчком политичком небу, посебно с обзиром на чињеницу да „скоро сваки велики тинк-тенк у Вашингтону тренутно промовише неку варијанту милитаризма или либералног интервенционизма“.
Џорџ Сорош (право име му је Џерџ Шварц) је добро познат на истоку Европе. Свој политички ангажман овај „државник без државе“ је започео 1979, када је формирао Фонд за отворено друштво, који је убрзо прерастао у широку и разгранату мрежу транснационалних фондација. У почетку, Сорош је своје деловање усмерио на тада још комунистичку Источну Европу. Уочи распада Источног блока, Сорош финансира дисидентске покрете Солидарност у Пољској и Повељу 77 Вацлава Хавела у Чехословачкој. Од 1991. његов Институт за отворено друштво финансира „демократске промене“ нудећи стипендије и донације широм истока Европе, од Србије и Русије, до Украјине и Грузије. Нешто касније своје активности је проширио и на САД, где убрзо постаје „један од политички најутицајнијих филантропа“. Активности његовог Фонда се заснивају на идејама ливералног британског филозофа Карла Попера, који је заговарао вредности „отвореног друштва“ – друштва које се не потчињава ауторитетима, политичким или верским, већ „гарантује и штити рационалну размену мишљења“.
Идеје Карла Попера, филантропија и „хуманитарне активности“ Сороша представљале су тек параван за ширење политичког утицаја. На пример, само у Украјини од 1990. Сорош је „инвестирао“ приближно 120 милиона долара, помажући прву „наранџасту револуцију“, потом „мајдан“ и „покрете за европске интерграције“. Године 2014. изјавио је да је његов покрет имао „кључну улогу у свему што се догађа у Украјини“. Сорош је склон претеривању и митоманији али његова улога у припремању рата у Украјини је несумњиво била важна.
Пре него на плитким идејама Попера, Сорош је на Истоку градио свој утицај на оном што се назива „митом о Сорошу“: митом о „капиталистичком Робин Худу, који шпекулацијама на берзама отима новац од богатог Запада како би га улагао на сиромашном Истоку, доприносећи изградњи просперитетних и слободних друштава“. Прича о Сорошу и његовом метеорском успеху, од сиромашног дечака избеглице из Мађарске, до мултимилијардера посвећеног филантропији је права модерна бајка – бајка у коју, после скоро четири деценије, више нико озбиљно не верује. Како признаје и британски Гардијан, данас је „Сорош омрзнут једнако као и Клинотонови“. У јавном мњењу он више није добротвор већ „злокобна особа која конце повлачи из сенке“, чије име се све чешће, и на Истоку и на Западу, повезује са „обојеним револуцијама“ и покушајима дестабилизацијом влада. „Чак и оним конзервативцима који одбацују десничарски екстремизам“, подвлачи Гардијан, „Брајбартов опис Сороша као `глобалистичког милијардера одлучног да од Америке направи либералну пустош више није контроверзан“.

Масе нових робова у Европи

После 1990-тих, упркос „филантропском раду“ тешком на стотине милиона долара, Сорошев пројекат се у Источној Европи суочава с неуспехом. Овај неуспех признаје и сам Сорош, према којем је Запад „омануо у свом епохалном задатку“ трајне демократизације Источне Европе, наводно „инвестирајући у индустрију, уместо у демократске институције и изградњу grass-roots заједница“, што је, наводно, омогућило „антидемократским снагама да очувају своју моћ“.
Године 2015. Руско државно тужилаштво утврдило је да његов Фонд за отворено друштво и Фондација ОСИ нису пожељни у Русији и да „представљају претњу уставном поретку Русије“. „Он се меша у ствари широм света“, констатовао је за Сороша председник Путин, „али Стејт департмент ће вам рећи да то нема везе с уплитањем, већ да се он бави својим личним пословима.“
И у Чешкој и Словачкој Сорош се суочио са сличним оптужбама за покушаје дестабилизације владе. Рад његових фондова забрањен је и у Мађарској. Прошле године се осамдесетак запослених у Фондацији за отворено друштво преселило из Будимпеште у главни град Немачке. Председник Мађарске Виктор Орбан оптужио је Сороша да води заверу чији је циљ преплављивање Европе избеглицама из Азије и Африке. Уосталом, како констатује и хрватски сајт Логично: „Постоје бројне индиције да управо Сорошево Отворено друштво и разне невладине организације повезане с њим стоје иза плимног таласа избеглица из Турске, које су више од три године живеле у тамошњим избегличким камповима и кренуле пут Европе тек пошто је вешто припремљен терен за њихов долазак“.
Сорошев план да ЕУ отвори своје границе, примајући „у догледној будућности најмање милион тражилаца азила“, била је кап која је прелила чашу. Сорош је тиме коначно дискредитовао свој „хуманитарни рад“. Мотив за овакво залагање сигурно није хуманитарни. Праве разлоге за подстицање миграција у Европу објашњава италијански мислилац Дијего Фузаро: „Масовна имиграција, коју желе аполидни господари глобално-елитистичког система и међународних пословних банака, јесте депортација у Европу – Европу намерно подвргнуту процесу свог претварања у `трећи свет` – масе нових робова спремних да учине било шта само да преживе, а лишених класне свести и осећања да имају социјална права“. И такође: „Народи се замењују безобличним мноштвом без корена и реципрочно равнодушним, па и непријатељским индивидуама, без икаквог осећања солидарности и припадности, које се међусобно повезују према логици bellum omniam contra omnes (рат свих против свих), што је идеалан простор за стварање Роба и несметане владавине Господара“.

 

Сорош у Америци

Изгледа да се последњих година Сорош све више окреће ка Америци, где је „потрошио најмање 25 милиона долара на мобилизацију гласача како би помогао Хилари Клинтон током избора 2016. године“. Али сличне оптужбе против Сороша се понављају и у Сједињеним Државама, где га је председник Трамп већ оптужио да стоји иза антитрамповских нереда, чији су демонстранти „плаћени од Сороша и осталих“.
Пораз Хилари Клинтон је изненадио Сороша. Од 2016, он у Америци припада губитничкој страни. Значајно је опао и политички утицај браће Кох, која су, према наводима Ју-Ес-Еј тудеј, „логистички и финансијски доприносили борби против Доналда Трампа током председнилке трке од самог почетка, када се садашњи председник надметао против кандидата унутар Републиканске странке“. Без успеха. Кохови су ове наводе демантовали. Ипак, сукоб Кохових са Трампом постао је очигледан 2017, када је амерички председник донео одлуку о забрани уласка у САД за држављане појединих муслиманских земаља.
Милијардери Кох су оштро осудили овај Трампов потез. Брајан Хукс, један од преседавајућих на семинару браће Кох, тада је изјавио: „Верујемо да је могуће очувати безбедност америчких грађана без забране“, додајући да ће Трампова одлука „веома вероватно бити контрапродуктивна“, а да се „мрежа којом управљају браћа Кох залаже за слободно и отворено друштво“. Још тада је најављено и да ће браћа Кох прикупити између 300 и 400 милиона долара који ће бити искоришћени „за утицај на америчку политику у наредне две године“.

Профит „über alles“

Савез глобалисте Џорџа Сороша и „републиканских глобалиста“ – браће Чарлса и Дејвида Коха, „чији је утицај у последње време ослабио“, изгледа као логичан корак. Чарлс Кох се у првом реду бори „за либералну имиграциону политику и против протекционизма“, а то је став који „наилази на све слабији одјек у Републиканској партији“, чији утицајни чланови сада прелазе у Трампов табор.
Управо овај „проимигрантски“ став прибилижава Кохове нешто либералнијем Сорошу. У уводном тексту новооснованог „труста мозгова“, Института Квинси, наводи се да америчка влада убудуће треба да игра на карту дипломатије, а не „вечитих ратова“ – тврдња која изгледа крајње неубедљиво уколико имамо у виду политичку прошлост Кохових и самог Џорџа Сороша, који се, на пример, 1999. залагао за „хуманитарну интервенцију“ против СР Југославије. Године 2014. Сорош је позивао европске земље на рат с Русијом: „Земље ЕУ треба да се прену из сна и да почну да се понашају као државе које су, мада не директно, увучене у рат”. Његово залагање за пацифизам је у најмању руку одувек било двосмилено. Руска слабост је, према овом осведоченом „хуманитарцу“, „то што на Украјинце гледају као на своје“. „Европа ће зато победити“, изјавио је Сорош 2014. у интервјуу немачком магазину Цицеро, „чак и ако цела Украјина постане велика хрпа пепела посута смрдљивим лешевима“.
Оно што идеолошки приближава или уједињује садашње губитнике на америчкој политичкој сцени против Трампа – браћу Кох и Сороша – није пацифизам већ проимигрантска политика. То је политика „отворених граница“ и „слободне трговине“, у знаку девизе „профит изнад свега“ или, према речима Патрика Бјукенена, „економије über alles – економије изнад државе“. А то је управо оно што Трамп не може да прихвати чак и ако би хтео, оно што је политички покопало његовог претходника, и што би у самој Америци могло изазвати „ватрену олују“, која би одувала и самог Трампа.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *