КАЖЊАВАЊЕ ЦИПРАСА

 

ПАРЛАМЕНТАРНИ ИЗБОРИ У ГРЧКОЈ

Грчки бирачи казнили су на биралиштима досадашњег премијера Алексиса Ципраса одлучивши да натполовичну већину дају конзервативној Новој демократији. Елан и нада који су Ципраса довели на власт пре четири године изгледа да су се потпуно изгубили

Сириза, радикална левичарска партија која је обећала да ће поништити мере штедње и изнова преговарати о огромном грчком дугу, извојевала је шокантну победу на парламентарним изборима – био је лид вести у „Гардијану“ о парламентарним изборима у Грчкој пре четири године. И пре победе, Сириза и њен млади лидер Алексис Ципрас били су постали симбол револта против суровог капитализма и мера штедње које су највише погађале Грчку, али и бројне друге европске земље попут Шпаније. Ципрасова победа била је за многе припаднике радничке класе и сиромашнијих слојева у Европи знак да будућност не мора бити тмурна и да се нешто може променити. Ципрас и Сириза били су хероји.
„Покажите ми хероја и написаћу вам трагедију“, рекао је амерички писац Френсис Скот Фицџералд, што се у случају Ципраса и Сиризе показало као потпуно тачно, јер се прича о њиховом херојству убрзо претворила у трагедију пуну обрта, издаје и разочарања. То је довело дотле да се изборни резултат за четири године преокрене. Док је Сириза те 2015. освојила 36 посто гласова, осам посто више од до тада владајуће Нове демократије, сада Нова демократија осваја готово 40 посто, што јој обезбеђује лежерну натполовичну већину у парламенту (158 од 300 посланичких мандата) захваљујући чему ће бити у прилици да формира прву једнопартијску владу Грчке у последњих десет година.

[restrict]

ИЗНЕВЕРЕНА ОЧЕКИВАЊА Да су надања „потлачених“ у Ципраса неоправдана постало је очигледно мање од шест месеци након његовог доласка на власт, после референдума од 7. јула 2015. на којем је грчки народ убедљивом већином (61,3 спрам 38,6 посто) одбацио услове „Тројке“ (Европска комисија, Европска централна банка и Међународни монетарни фонд) о финансијској помоћи овој земљи. Упркос више него јасној подршци народа, упркос томе што је референдум расписао својевољно, без икакве обавезе да то учини, Ципрас је издао своје гласаче и направио заокрет свега три дана после овог „историјског не“ и пристао на мере које је од Грчке захтевала „Тројка“, мере још горе по народ од оних које су одбијене на референдуму. Овај споразум је запечаћен 13. јула.
Због овога и због унутарпартијских неслагања изазваних овим следом догађаја (дан пред референдум Ципраса је напустио његов министар финансија, друга велика звезда Сиризе Јанис Варуфакис) Ципрас је поднео оставку на место премијера и расписани су нови парламентарни избори за 20. септембар. Ципрас и Сириза зачудо овај пут нису били адекватно кажњени и изгубили су само четири посланичка мандата. Од тада па до данас Ципрас се није више понашао као бунтовни револуционар него као марионета европске бирократије. Ово је најбоље демонстрирано усвајањем Преспанског споразума са Скопљем који, по тадашњим анкетама, није прихватало између 65 и 68 одсто Грка. Упркос овоме Ципрас је успео да намакне тесну већину у парламенту (153 „за“ и 146 „против“) и ратификује га иако су владајућу коалицију због споразума напустили Независни Грци предвођени дотадашњим министром одбране Паносом Каменасом. Ратификација споразума пропраћена је једним од највећих народних протеста у историји ове земље када се, према организаторима, окупило чак 600.000 људи.
Да се Ципрасовој владавини ближи неминовни крај постало је јасно након мајских избора за Европски парламент на којим је Нова демократија поразила Ципрасову партију освојивши 33 посто гласова, чак десет одсто више од Сиризе, после чега су и расписани управо одржани избори.

ПОВРАТАК ДИНАСТИЈЕ МИЦОТАКИС „Народ нам је дао чврст мандат да изменимо Грчку и ми ћемо у потпуности поштовати ту заповест. Од данас ћемо почети с напорним радом пуни самопоуздања у своју способност да се суочимо са околностима у којима се налазимо“, изјавио је након полагања заклетве лидер Нове демократије, нови грчки премијер Киријакос Мицотакис. За разлику од Ципраса, који заклетву није положио над Библијом, Мицотакис се вратио овој грчкој традицији.
Може се рећи и да је бављење политиком за Мицотакиса ствар традиције, пошто је његов отац Константин Мицотакис почетком деведесетих година био премијер, а пре тога шеф дипломатије. Политиком се, међутим, професионално бавио још од 1946, када је први пут изабран за посланика, а ову функцију није обављао само у време војне хунте, када је после хапшења пребегао у Турску, да би азил добио у Француској. Лидер Нове демократије постао је 1984. Киријакосова сестра Дора Бакојанис била је шефица грчке дипломатије од 2006. до 2009, пре чега је била градоначелница Атине.
Киријакос је у последњој влади предвођеној Новом демократијом, оној коју је Ципрас свргнуо својом победом 2015, био министар за административну реформу са неугодним задатком да смањи државни апарат и отпусти хиљаде јавних службеника. Киријакос Мицотакис се, по завршетку студија на универзитету у Атини, школовао на Харварду и Станфорду и професионалну каријеру је започео као финансијски аналитичар у чувеној „Чејс банци“ у Лондону, а потом у консултантској кући „Мекинзи“. Априла 2003. напустио је свет финансија да би се посветио политици, а на чело Нове демократије дошао је јануара 2016. и одмах кренуо у офанзиву против Ципраса. „Ципрас је дао све, а заузврат добио ништа“, изјавио је после одлуке досадашњег премијера да прихвати услове „Тројке“. Оптужио га је и да је Преспанским споразумом нанео штету националном интересу и поделио грчки народ.
Нова грчка влада предвођена Мицотакисом ослањаће се на искусне и доказане политичаре који су махом већ служили у претходним конзервативним владама. Министар финансија биће Кристос Стаикурас, инжењер и економиста који је пре обављао функцију заменика министра. Нови шеф дипломатије је Никос Дендијас, ранији министар правде, јавног реда, развоја и одбране.
Занимљиво је да је прва честитка на победи Мицотакису дошла са сасвим неочекиване адресе – од традиционалног ривала, готово непријатеља, председника Турске Реџепа Тајипа Ердогана. Разлог овоме може бити што су односи између Атине и Анкаре били посебно погоршани у време Ципрасове владавине, пре свега због чињенице да је Грчка дала азил бројним војним званичницима који су по неуспеху државног удара из 2016. пребегли у ову земљу.
Друга честитка Мицотакису стигла је из Брисела, од досадашњег председника Европске комисије Жан-Клода Јункера. Ово може бити знак да је грчка политичка активисткиња Лијана Канели у праву када је рекла да народ не треба да очекује никаква побољшања након избора, без обзира на то ко победи. „Нова демократија и Сириза су партије које су изабрале да буду са Европском унијом, у еврозони и у НАТО-у. Никаква надања не полажем у њих. У пракси, они не владају земљом јер смо део Европске уније. Брисел влада мојом земљом, волели ми то, или не“, рекла је она.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *