Јустина Пупин – Србији је неопходан Пантеон мира Вилсона и Пупина

Фотографије МАРКО ЛУКИЋ/Foto Studio Express

Пупин је могао да окрене главу од Србије, јер у њој није тада ни живео, и могао је сасвим удобно да настави свој живот проминентног научника светског гласа, али он то, једноставно, није учинио и зато је он велики, првенствено, човек, Србин и патриота

Ове године обележава се 100 година од Версајског мира, а прошле године обележено је 100 година од завршетка Великог рата и стогодишњица од када се српска застава вијорила на Белој кући.
Тим поводима посвећен је наш разговор са Јустином Пупин, потомком славног Михајла Идворског Пупина која се вратила из Дубаија у Србију како би учествовала у обележавању стогодишњице Великог рата и наставила светлу традицију коју је започео њен славни предак. Пупин је 1914. године основао Српску народну одбрану (једну од првих патриотских организација у српској дијаспори), а његов потомак, Јустина, са великим амбицијама и плановима за поновни успон Србије до висина којој јој природно припадају, основала је Удружење потомака Михајла Идворског Пупина.

Ви сте након 7 година живота и успешног рада у Дубаију учинили несвакидашњи „пупиновски гест“ – оставили посао и каријеру у Дубаију и вратили се у земљу да бисте дали свој допринос обележавању важне стогодишњице. Ваш предак би био поносан на вас, зар не?
Ми Пупини смо такви. Умемо да изненадимо људе око себе, иако лично сматрам да сам, као и он, учинила нешто што се подразумева да српски патриота учини.
Велики амерички председник Џон Кенеди рекао је: „Дође такво време у коме не питаш шта твоја земља може да уради за тебе, већ шта ти можеш да урадиш да јој помогнеш.“
Ми великог Пупина у породици од миља зовемо „деда Миша“, иако је он мени лично прадеда-стриц по мајчиној линији. Дакле, и деда Миша је у своје време стављао Србију на прво место. Реномирани научник и потпуно остварен човек и финансијски и породично, за Србију је увек давао све од себе, па чак је у једном тренутку и читаву имовину ставио под хипотеку. Када су му пријатељи рекли: „Пупине, ти ризикујеш своју егзистенцију“, он је одговорио: „Ако пропадне Србија, нек’ пропаднем и ја. Ко не даје за своју отаџбину, не заслужује да је има“.
Шта је по вама највећи допринос Михајла Пупина који је био научник, иноватор, почасни доктор 18 универзитета у САД, један од оснивача НАСА-е по коме се зове један кратер на Месецу, носилац Пулицерове награде за аутобиографију, велики српски патриота, највећи српски лобиста у САД свих времена, генерални конзул Србије у Њујорку у време великих изазова Великог рата, велики поборник православља и светосавља, мецена сликара и уметника, задужбинар и ктитор бројних цркава и грађевина, велики пријатељ америчког председника Вудроу Вилсона?
Из овога што сте набројали евидентно је да је био, несумњиво, фасцинантна и снажна личност са високо постављеном моралном вертикалом у свом карактеру. Ми га знамо, по причама нашег деде који је захваљујући деда Миши завршио школе, као доброчинитеља, добродушног, брижног и лојалног породици. Сви су чули за Пупинове калеме, али мало ко за Пупинову штрудлу – специјалитет мајке Олимпијаде, коју по том рецепту данас спрема моја мајка. Такође, сва деца у фамилији једва су чекала да он дође из „Јамерике“ да донесе „свилене бомбоне“ које су биле прави раритет у то време наших дедова.
Он је несумњиво био велики научник, али посебно је важно што је био велики човек високих моралних начела и велики патриота. Дакле, свакако, његово лобирање у САД код великог америчког председника Вудроа Вилсона представља огромну тековину и светионик и инструктивни путоказ за све нас, данас, у време обележавања стогодишњице Версајског мира и 100 година од када се вијорила српска застава на Белој кући. Морам да признам да ме је импресионирао тај део његове личности који је посветио Србији и српском народу, јер данас, на жалост, у време евидентног „масовног егоцентризма“, када су људи углавном окренути само себи, бити тако широк и несебичан, права је реткост. Данашњи богаташи и људи великих моћи не осврћу се много на потребе свог народа, већ улажу у мултипликовање свог личног богатства. Пупин је могао да окрене главу од Србије, јер у њој није тада ни живео, и могао је сасвим удобно да настави свој живот проминентног научника светског гласа, али он то, једноставно, није учинио и зато је он велики, првенствено, човек, Србин и патриота, па онда и научник и добротвор и све остало што сте побројали, златним словим уписан у колективно сећање не само Србије већ и човечанства.
Какве активности планирате?
Циљ је да се Удружење потомака Михајла Идворског Пупина умрежи са што већим бројем релевантних институција и појединаца, а у циљу да се оживи лик и дело Михајла Пупина, лобисте и патриоте, пре свега у години обележавања стогодишњице Версајског мира. Планирамо да са Удружењем добровољаца, Удружењем знаменитих српских дипломатских породица, разним архивима, а посебно са Архивом Војводине, реализујемо изложбе и промоције књига. Посебно ме је фасцинирала књига Дагласа Мериведера Долда: „Авантура на Балкану 1915. године“, коју је објавио Архив Војводине. Књига говори о 24 студента Колумбија универзитета који су на позив Михајла Пупина дошли у Србију 1915. године. Архив је успео да пронађе сва њихова имена и чак и њихове потомке у САД.
Такође, Министарство спољних послова објавило је књигу „Дипломатска мисија капетана др Давида Албале“ са богатом ризницом докумената о активностима Михајла Пупина и др Албале и Вудроа Вилсона поводом Српског дана у Вашингтону 28. јула 1918. године када се вијорила српска застава на Белој кући, као прва и једна од укупно две које су се икада вијориле на овом здању. Много сам научила и сваким даном учим све више о делима Михајла Пупина. Да није било Пупина, председник Вилсон сигурно не би знао све детаље о борби српског народа, али и Јужних и Западних Словена. Захваљујући Вилсону и Пупину, односно њиховом пријатељству, Банат је остао у Србији, Словенци су сачували Блед, Хрвати Далмацију, а Чеси, Пољаци и други су остварили своје вековне тежње.
Веома је значајно и актуелно питање постављања споменика Михајлу Пупину и Вудроу Вилсону. Иницијативу је покренуо министар Дачић у априлу 2018, а Удружење знаменитих српских дипломатских породица подржало је јуна 2018. упућивањем званичног дописа Скупштини града Београда да се постави заједнички споменик у Парку Београда на Води, односно тамо где се симболички улива Булевар Михајла Пупина у Булевар Вудроу Вилсона. Наравно, постоје и друга размишљања, а то је да треба направити два одвојена споменика Пупину и Вилсону, сваки у свом булевару. Шта ви као потомак о томе мислите?
Када сам се вратила из Дубаија имала сам срећу да моја мајка и ја будемо учлањене у Удружење знаменитих српских дипломатских породица. Била нам је част да смо упознали академског вајара Катарину Трипковић Панчић која је веома млада а маестрално је урадила неколико нацрта заједничког споменика, као и макету у глини. Мислим да је назив споменика „Пантеон мира Вилсона и Пупина“ сасвим примерен и да је заједнички споменик – пун погодак, јер су они у синергији деловали заједно по свим питањима од значаја за српски народ. Видела сам споменик Вилсону у Тирани и Прагу и у САД-у, али они нису имали Пупина, нити се њихова застава вијорила на Белој кући.
Амерички председник Вилсон, сасвим сигурно, не би био тако заинтересован за српско питање да није било Пупина и вероватно не би био исписан златним словима у историји српског народа. Тако да, по мом мишљењу, Пупина и Вилсона не треба раздвајати, јер је њихова мисија мира у Версају и подизање српске заставе на Белој кући била заједничка.
Као потомак Михајла Пупина, активно сте укључени у дипломатске активности обележавања 100. годишњице дана када се вијорила српска застава на Белој кући. Како оцењујете овај дипломатски напор да се осветли традиција која је поштовала управо оно што чини суштину дана када се вијорила српска застава на Белој кући а Вудро Вилсон изрекао „Славимо Косово као Дан части“?
Драго ми је што је српска дипломатија уложила велики труд да и нас Пупине пробуди за ову важну стогодишњицу, да је „не преспавамо“, јер бисмо на тај начин, свакако, издали све оно за шта се залагао читавог свог живота наш деда Миша.
Изузетно ми је било драго када сам сазнала да је министар Дачић започео дипломатску акцију обележавања 100. годишњице откривањем Пупинове и Вилсонове витрине са документима из Конгресне библиотеке и архива „Њујорк тајмса“ и „Вашингтон поста“ у част Српског дана у Вашингтону 28. јула 1918. и витрине поводом 100 година „Балфурове декларације“ у Музеју српске дипломатије које се одиграло у присуству потомака др Давида Албале из САД, америчког амбасадора К. Скота, израелског амбасадора др Алоне Фишер Кам и потомака војводе Степе и Милунке Савић.
Потом је дан кад се вијорила српска застава на Белој кући прослављен у Представничком дому у Вашингтону, а америчка амбасада у Београду и сада води интензивну видео кампању „Ви сте свет“, где велича пријатељство Вилсона и Пупина и говори о свим значајним личностима српско-америчког пријатељства, а посебно о научницима попут Тесле, али и Србима који су подизали „Аполо 11“ у НАСА-и, чији је један од оснивача био мој прадеда Михајло Пупин.
Сертификат Триптиха на 10 страна објашњава да је 7 уметника, инжењера и занатлија радило на његовој изради. Дозволите да поменем њихова имена: Марина Гавански Зисис, проф. Слободан Луковић, Дејан Томић, Гордан Стојановић, Драгослав Кнежевић, др Аца Јовановић, Катарина Трипковић. Свима сам им захвална.
Триптих свакако делује монументално. Кажите нам нешто више о његовој садржини и материјалу од кога је сачињен.
Овај монументални триптих састоји се из калиграфије на пергаменту са леве и десне стране исписане на ћирилици и енглеском италику, а у централном делу је уље на платну, рад генералног конзула Србије у Монтреалу Марине Гавански Зисис, као поклон Србији. Посебно сам одушевљена рамом који је направљен од стогодишњег дрвета трешње, због чувеног мита о Џорџу Вашингтону и трешњином дрвету, где се верује да је трешњино дрво – дрво истине. Флорални украси су реплика са олтара манастира Студеница а испод калиграфије лево се налази грб Цара Лазара а са десне стране Студенички крст који симболизује хришћанске вредности средњовековне Србије, јер су Срби гинули „за крст часни и слободу златну“. Вудро Вилсон је у својим говорима увек истицао да су Срби пружили несвакидашњи отпор борећи се за хришћанске вредности против десет пута надмоћнијег непријатеља, дајући пример како се треба борити за она иста начела за која су се бориле и САД. Ова Вилсонова констатација, садржана у председничком саопштењу које је пре сто година прочитано широм Америке у црквама и на радију, заувек је остала исписана златним словма у историји српско-америчких односа и због тога је текст саопштења калиграфски исписан са позлатом.
Дан кад се вијорила српска застава на Белој кући и портрети кључних актера у трешњином дрвету, заједно са саопштењем Вилсона, исписани су златним словима, а грбови и заставе Србије и Америке позлаћени 24-каратном позлатом. Пред овим триптихом једноставно занемите од дивљења.

ЈЕДАН, А НЕ ДВА СПОМЕНИКА

Због чега је, поводом стогодишњице завршетка Великог рата и прославе „Српског дана“ када се вијорила српска застава на Белој кући 28. јула 1918, a ове године и поводом 100 година Версајског мира, у Београду изузетно значајно да се подигне заједнички споменик Вудроу Вилсону и Михајлу Пупину у оквиру „Пантеона мира великог рата“, а не два одвојена споменика:
Велики пријатељ Срба и Михајла Пупина, Вудро Вилсон, наредио је да се вијори српска застава на Белој кући, на иницијативу Српске стране и свог пријатеља Пупина, и то на четврту годишњицу Дана напада на Србију 28. јула 1918, и тиме одао почаст Србима, њиховим жртвама и успесима, обраћајући се Американцима речима да су се Срби у Великом рату борили племенито и витешки за она иста начела за која су се бориле Сједињене Америчке државе.
Када је огромна војна сила Аустро-Угарске напала Србију, Вудро Вилсон је слао милионе долара као помоћ нашем народу кроз сарадњу са Михајлом Пупином и др Давидом Албалом, дајући изјаве у јавности да су Аустрија и Немачка хтеле рат и да је атентат био само изговор и инструмент за притисак на Србију пред коју су ставили ултиматум који ни једна држава у свету не би прихватила. На мировној конференцији након Великог рата Србија заувек памти његов став у тачки 11. који се односио на заштиту интереса Србије.
По личној инструкцији Вудроу Вилсона, славио се Дан Косова. Поводом тога, Вилсон је издао сопштење у коме је, између осталог, рекао: „Борба српског народа за слободу, за своја права и за признање националног идентитета морају код сваког човека да изазову дивљење и саосећање.“
У Тирани постоји засебан споменик Вудроу Вилсону, као и у Прагу али ове земље нису имале Пупина, као ни част да се пре 100 година вијори њихова застава на белој кући, већ су ту част имали само Срби (1918) и Французи (1920).
Албанци су, након бомбардовања СР Југославије 1999. године, на Косову подигли споменик америчком председнику Билу Клинтону. Издвојени споменик Вудроу Вилсону, и то као примарни циљ градских власти, неумитно би изазвао поређења и био би израз непризнавања улоге Вудроа Вилсона у светској политици која је почивала на вредностима какве су оданост истини, правди и моралу у политици.
Подсећамо наше читаоце да је поводом прославе Дана Србије у Вашингтону, Вудроу Вилсон упутио телеграм Николи Пашићу у коме је између осталог рекао: „Сигуран сам да се правда за Србију налази на самом врху свих поимања правде у мислима сваког мислећег и патриотски оријентисаног човека у САД.“