ИЗМЕЂУ ТЕОРИЈЕ И ПРАКСЕ ХАОСА

Божин Павловски: Лепотица и мародер, „Арка“, Смедерево, 2019

Како се њ. в. негативни јунак сналази у свету у којем је окончано све што се именује као некадашње комунистичко једноумље, а на сцени су нова правила игре увезена са Запада, из „великог света“?

Читалац најновијег романа осведоченог прозаисте Божина Павловског у први мах би могао да помисли како је овај аутор одлучио да заигра „отворених карата“. И закључио би да је то сасвим у реду у доба „свеопште транспарентности“.
У прилог овој својој претпоставци тај читалац би се могао позвати на ауторов одабир имена средишњег јунака Лепотице и мародера („Арка“, Смедерево, 2019, превела Љиљана Стејић). Nomen est omen! Протоком читаве романескне сторије тај јунак је именован као Салијери, да би тек погдегде, у неким обраћањима интимуса, био ословљен (помало подругљивим?) хипокористиком Салко.
Треба ли подсећати да је Антонио Салијери (1750–1825), бечки композитор и концертмајстор, по легенди која је уграђена и у гламурозни филм, био зла коб легендарног Моцарта?
Већ самим тим одабиром имена Павловски је обележио свог јунака, иако би се могло помислити да оно нехајно-подругљиво (или банално) Салко више одговара правом, грађанском јунаковом имену. Али симболика садржана у „упућивању“ на правог Салијерија свакако претеже. Ово је тим очигледније што је „статус“ негативног јунака Салку – Салијерију сугестивно придодат и у самом наслову дела.

ЛЕШИНАР Ако засад оставимо по страни ко је у тој насловној релацији лепотица, извесно је да се оно мародер односи управо на Салијерија, средишњег јунака романа. Да би све било јасније, подсетићу на речничку одредбу појма мародер: реч је о ниткову и пљачкашу, односно „лешинару“ што на разбојишту, после крваве битке, премеће по телесима и пљачка погинуле.
Али какве су то битке на чијим се поприштима појављује Салијери Божина Павловског? Над ким он и где „лешинари“?
Писац нас не оставља у дилеми: време је транзиционо, пошаст глобализације хара а мантре о богомданој демократији, људским правима и либералном тржишту свеприсутне су „нове истине“. Окончано је све што се именује као некадашње комунистичко једноумље; на сцени су нова правила игре увезена са Запада, из „великог света“. Њихова је последица да се издвојио – додуше силом партијске логике, отимачине и корупције – танак слој привилегованих, богатих и моћних, наспрам којих, тек састављајући крај с крајем, настоји да некако опстане апсолутна већина транзиционих губитника.
Рекло би се, у ствари, да је једну друштвену лаж (сходно којој је знатан број људи ипак живео ако не баш богато, онда релативно добро) сменила нова друштвена обмана. У складу с њом, на једној страни је произведено омађијано и ослепљено крдо, а на другој је поникла хорда грабежљиваца налик вучјем чопору.
То је миље у којем плива некадашњи песник-иноватор, заговорник поетског зидизма (још један плод пишчеве ироније), обећавајући интелектуалац, професор универзитета и перјаница партије на власти Салијери. Друштвено изузетно успешан – посланик је, члан високих партијских тела, премијеров лични саветник и писац његових говора – дозволио је да га блискост с највишом власти деградира као опијат, заборављајући на све младалачке стваралачке циљеве и постигнућа до којих је намеравао да се довине.
Воља за моћ је постала Салијеријев основни покретач; новац се гомила просто сам од себе; смеши му се амбасадорска каријера у Паризу а хектолитри алкохола протичу његовим организмом тако да је из свих ових разлога посве запоставио брачни живот, постао евнух (можда чак еротски донекле „пометен“) и, мада тога није свестан, вишеструко оштећена личност.
Успех, поготову ова врста успеха, има велику цену – држим да нам изокола, без нападног моралисања, сугерише аутор Лепотице и мародера.

СИМБОЛИКА Не много другачији од свог саветника је и сам премијер, лидер партије на власти, фабулозни Паша (опет симболика!). У овом „колу“ је и најстарији бивши комунистички великан, сада председник државе, „ентитета“, како воли да каже, у роману именован као Патријарх. (Асоцијација на Габријела Гарсију Маркеса, знамен могућег узора или омаж Маркесовом делу?)
Патријарх је, упознаје нас аутор, важио као нека врста маршаловог поузданог повереника у време када је данашњи „ентитет“, банана-држава, како се на другом месту вели, била део бивше федерације. Носталгичним присећањима на то златно доба и питањем шта би данас маршал учинио, то јест покушавајући да се на одговарајући начин постави, Патријарх импресионира саговорнике.
Делови главног града земље у којој се радња романа збива именовани су у истом „кључу“: Кит Пазар, Сидро… То јест благо су, овлаш „шифровани“, али тако да се без много напора може доћи до одгонетке.
Незадовољан односом и ојађен примедбама европских „партнера“, како политичара тако и официра Алијансе – а пут у светлу будућност неизбежно мора да води преко учлањења у европско друштво и ступања у окриље споменутог војног савеза – премијер Паша свом саветнику Салијерију даје посебан задатак. Салијери премијеру треба да срочи ватрени говор којим ће најавити обрачун са злогласном хидром, октоподом криминала и корупције, и то и у туђим, и у сопственим партијским редовима. Тим говором била би најављена, и уједно отворена кампања „самоочишћења“ у интересу најширих народних маса.
Салијери предано испуњава задатак а премијеров говор у први мах производи буран, такорећи општенародни одјек и ефекат. Масе су се понадале да коначно започиње стварање друштвеног реда као нужног услова за бољи живот…. У збрци и обрачунима до којих је неминовно дошло страдају и многи погрешни, међу њима и пребогати Симон Вепар, главни финансијер владајуће партије.
Патријарх, који је као отац народа успео да остане по страни, благо кори Пашу и Салијерија: зар им није говорио да не брзају, да с прљавом водом не бацају из корита и дете! Салијери, некадашњи поклоник и заговорник теорије хаоса, паралелно с овим велеобртом схвата да су се и његов лични живот, планови и интелектуалне амбиције безнадежно обурвали. Али, као свака изворна слаботиња, утапа се у пиће и оно знаменито лако ћемо…
Доживљава Салијери бројне ударце: од себе га, одлазећи на амбасадорску позицију, одстрањује чак и његов некадашњи ментор професор Олимпије, чија је главна заслуга стара блискост с Патријархом. Салијери је додуше, захваљујући богатом тасту, одгајивачу свиња Виктору, успео да ћерку Стефани пошаље на студије у Париз, али се све даљом чини могућност да у Граду светлости једног дана почне и сам да се шепури у фраку, с титулом екселенције.
И ту смо, после описа тока и последица две политичке кампање, суочени с дубинском, имплицитном темом романа: приказом једне не одвише рафиниране технике владања чији је кључни циљ опстанак на власти. Све друго, појединачно или опште, уступа затрпано громопуцатељним фразама, крупним речима, запаљивим паролама и прилепчивим досеткама. Није без разлога у Лепотици и мародеру међу многим другим великим, не само књижевним именима споменут један Малапарте, после Макијавелија по свој прилици најбољи тумач технике освајања власти и самога владања.

СКУЧЕНОСТ Роман Божина Павловског прошаран је таквим дискретним „сигналима“ макар да они, у први мах, читаоцу и не западају одвише за око. Радња је оно што тај роман „носи“: актери се сусрећу, споре, свађају, смишљају разне замке, обрачунавају… Занимљиво је, међутим, да су сва битна збивања ситуирана на веома омеђен број „локација“ попут владине зграде, парламента, Патријархове резиденције… И, поврх свега, у две до три кључне кафане, састајалишта партијске „елите“ и интелектуалне „креме“, као и опозиције.
Можда би се тим поводом могла отворити тема о извесној скучености малих средина карактеристичној за знаменито полуострво, односно о приликама у којима се скоро сви битни друштвени актери узајамно познају, готово свакодневно сусрећу на истим местима и сабратски ту друже или и небратски обрачунавају. Да ли је реч о усуду или о чему другом? Рецимо о карактерима, менталитету, друштвеном и културном коду…
Најзад, лепотица и лепотице што дефилују на страницама романа ни најмање нису налик онима из бајки и легенди о красотици и звери. Привидно еманциповане и наравно ситуиране, склоне рачунџијствима и компромису, оне су претежно „новокомпоноване“, новопечене буржујке жељне да што више заграбе од живота.
Произлази, тако, да су и насловна „лепотица“ и њена „звер“, мародер, у бити прикладан пар, то јест да су спарени јер су такви да једно друго заслужују.
Додајмо да су друштвене и личне „буре“ што се ковитлају у роману Божина Павловског у његовој завршници унеколико примирене. Примирене али не и разрешене. Крајњег исхода, чини се, нема… Нема га јер транзиција траје – што није налог оваплоћен само у „малом“ него и у „великом“ свету.
Најновији роман Божина Павловског, видимо, не одише оптимизмом иако се не би могло закључити да је његов аутор на страни уметника „катастрофичара“. Божин Павловски нам је, међутим, понудио свој роман као релативно „вруће штиво“. Релативно утолико што транзициона збивања на полуострву и у ентитету одмичу, а и стога што су збивања обликована у роману ситуирана у савременост, „незавршену садашњост“ удаљену тек десетак, или коју годину више. Невелика временска дистанца свеједно подсећа да су романескна збивања уједно стварносно поткрепљена, актуелна, и стога жилаво другачија од ма чега налик на нешто историји подобно и прохујало.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *