ИДЕНТИТЕТСКА ПИРАТЕРИЈА

 

После таласа скрнављења, девастације и рушења цркава и манастира 1999. и 2004. године, сецесионисти су сада приступили фазном присвајању српско-православног идентитета као највеће сметње свеобухватном расрбљавању и арбанашењу Косова и Метохије

Вишевековно колонијално и експанзионистичко искуство научило је атлантистичке силе да за дугорочно владање освојеном територијом више није довољно војно је контролисати. Схватили су да је неефикасно држати је под класичном окупацијом, увести сопствену управу, спроводити репресију и масовно убијати или расељавати домицилно становништво. Није сврсисходно чак ни постављати гарнитуре марионетских власти, укључујући и генерације послушне, покондирене и одрођене елите. Растуће унутрашње незадовољство поробљених, заједно са променом односа на међународном плану, кад-тад може да донесе обрт. Стога је перфидни империјални ум смислио нешто боље за слабљење и дисциплиновање „непослушних“ народа и држава – фрагментирање, редуковање, узурпирање и преобликовање идентитета. Методи, механизми и инструменти реализације развијени су до неслућених размера. Улогу извршилаца, зависно од услова, играју непосредно велика сила и/или њени регионални вазали, а са посебном посвећеношћу у идентитетској агресији учествују локални повереници -преобраћеници. Они тако покровитељу плаћају за подршку „преумљењу“, истовремено иживљавајући свој конвертитски комплекс обрачунавањем са онима који су остали доследни изворном идентитету. Симбиоза интереса и турбоетногенезе!

ОТПАДНИЧКИ ВИРУС Срби су одавно постали предмет идентитетске отимачине чији је циљ да постану популационо и територијално смањени, те стављени у обруч непријатељског суседства, махом произведеног од некадашњих сународника. Од југословенства почетком и стварања нових нација средином 20. века, циклус је сада стигао до учвршћивања полуга антисрпства без кога би ти етнохибриди изгубили raison d’être. Верско, као кључна одредница националног у постјугословенском делу Балкана, увек се злоупотребљавало као покретач конвертитског вируса и убитачно геополитичко оруђе. Исламизација и покатоличавање православних Срба показали су се као снажан, али ипак недовољан инструмент расрбљавања. Стога су им придодати генерисани расколи – неканонске „сецесије“ од Српске православне цркве. Најкарактеристичнији примери су они унутар македонских и црногорских тзв. АВНОЈ-ских граница!? То подразумева и отимање средњовековних цркава и манастира као прворазредних репера српског простора. У македонском случају то је остварено у тишини титоизма, а у црногорском се припрема квазидемократски, законским решењима.

ФАЗЕ РАСРБЉАВАЊА По већ задатом моделу, сада се са републичког/новодржавног нивоа прелази на покрајински план, тј. у само срце српског идентитета – на Косово и Метохију. Ко је мислио да је градња призренске Синан-пашине џамије каменим блоковима срушене цркве Св. Архангела, задужбине српског цара Душана Силног, одавно превазиђена прошлост – преварио се. Да се ради о континуитету и систематичности сведочи недавни покушај да се илегални конзерваторски радови на српском православном храму Св. Николе (14. век) у Новом Брду искористе за њено преименовање у римокатоличку „тробродну базилику у Артани“. После таласа скрнављења, девастације и рушења цркава и манастира 1999. и 2004. године, сецесионисти су сада приступили фазном присвајању српско-православног идентитета као највеће сметње свеобухватном расрбљавању и арбанашењу Косова и Метохије. Тај механизам садржи више корака, од којих неки, зависно од конкретног случаја, могу да буду и прескочени, а поступак убрзан. (видети шему)

КОСОВАРЕЊЕ Све препоручујући се за пријем у УНЕСКО, „привремене институције у Приштини“ доследно избегавају да говоре о српском наслеђу на Косову и Метохији, већ га често означавају само као хришћанско или византијско? У њиховим часописима, уџбеницима, туристичкој понуди и бедекерима, Пећка Патријаршија, Дечани, Богородица Љевишка и Грачаница по правилу се наводе као косовска културна баштина. Ради прикривања арбанашке отимачине, западни покровитељи „новорођене државе на Балкану“ отворено подржавају meltingpot-овску тезу о косоварским хришћанским верским објектима. Шта би требало да буде завршна фаза видело се у својеврсном огледу покатоличавања остатака новобрдске цркве Св. Николе, некадашњег седишта српских епископа. А Ватикан, „који не признаје косовску независност“, спречи ли и осуди ли тај чин?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *