Џулијана Мур: Ватра у коси, ватра на екрану

СПЕЦИЈАЛНО ЗА „ПЕЧАТ“ ИЗ КАРЛОВИХ ВАРИ

Радила сам у „сапуницама“, ноћном телевизијском шоу, у регионалном театру, на оф-Бродвеју и тек са 29 година почела да добијам улоге које се могу сматрати озбиљним. Касно сам почела, али сам брзо напредовала (смех). И чини се да сам надокнадила сва кашњења. А знате како? Марљиво сам радила. Увек сам била марљива…

Разговарала Дубравка Лакић

После кратког филма у којем су биле сабране све њене улоге срећних и несрећних, смешних и трагичних, ратоборних и мирољубивих, заљубљених или хладнокрвних жена, а било је више од 75 таквих улога за 30 година њене плодне и изазовне глумачке каријере, холивудској звезди Џулијани Мур, оскаровки (за ролу у филму „И даље Алис“), њен чешки колега, глумац и професор Јиржи Бартошка, иначе вишедеценијски председник фестивала у Карловим Варима, уручио је „Кристални глобус“ за изузетан допринос светском филму. Био је то дирљив тренутак који је препуно гледалиште испратило стојећим овацијама. И није могао да се замисли бољи фестивалски почетак.
Џулијана Мур, црвенокоса и пегава најстарија ћерка шкотске имигранткиње и школског психолога и америчког војног судије (рођена 1960. у Северној Каролини као Џули Ен Смит), постала је једна од најзанимљивијих америчких глумица (филмска, телевизијска и позоришна) пре свега због аутентичности, најсличније оном звезданом споју старог и новог Холивуда какав је својевремено обасјавао и Кетрин Хепберн. Физички већ годинама непромењена, отворена и ка холивудским блокбастерима и према такозваним америчким независним филмовима, у којима је и остварила неке од својих најбољих, незаборавних улога, Џулијана Мур је међу ретким средовечним америчким глумицама за коју увек постоје улоге и не важи оно што се већ дуго назива „старосном дискриминацијом“ у холивудском филму.

На велики међународни фестивал у Карловим Варима стигла је у друштву супруга, сценаристе, редитеља и продуцента Барта Фројндлиха (и шеснаестогодишње ћерке Лив) с којим је радила у новом филму „После венчања“, приказаном на свечаном отварању. Реч је заправо о некој врсти америчког римејка истоименог данског филма са редитељским потписом Сузан Бир, у којем Мурова игра улогу медијског могула и веома успешне пословне жене Терезе, која ради спаса своје породице и брака тражи помоћ од неког ког никада у животу није желела да сретне. Овај филм је већ четврти који је настао у сарадњи са супругом као редитељем. Онај први – „Мит о отисцима прстију“ (такође приказан фестивалској публици) – спојио их је 1996. године; заволели су се и добили сина Кејлеба и ћерку Лив, те наставили да граде заједничке филмске снове.

У кратком разговору за „Печат“ Џулијана Мур каже да је филм Сузан Бир гледала с мужем и да је још тада помислила како би радо одиграла улогу коју је у оригиналном делу тумачио Мадс Микелсен.

„Помислила сам, то је то, тај филмски лик има у себи нечег експлозивног. Зато што је приморан, мора да напне мишиће и пронађе начин за спас брака и породице. У нашој верзији филма Тереза је жена која је изградила свој живот корак по корак и свесно направила сваки избор јер је веровала у посао, своју породицу и свој брак. Учинила је све да то заштити и контролише, али није могла да контролише ћеркину жељу да упозна своју биолошку мајку.“

Овај филм је још један ваш „породични пројекат“. Како то изгледа на делу?

Изгледа тако да током снимања делимо исту собу Барт, Лив која је помагала на сету и ја, а то је страшно, ха-ха. Када радите на филму, посебно у независној продукцији, имате тек неколико минута да будете апсолутно сами и ти минути су важни за сваког глумца. А сада сам делила собу не само са редитељем већ и с нашом ћерком тинејџерком, која је стално гунђала како је уморна од силног стајања по цео дан. Следећи пут ћу захтевати бар мало одвојеног простора, ха-ха.

Колико је важан тај лични простор приликом доношења ваших, чини се, веома прагматичних одлука при избору филмских улога?

Увек је потребан тај мали простор за одлучивање и ту се не разликујем од осталих људи. Свима нама је потребно да будемо понекад сами са собом. У почетку каријере није ми било много стало до тога шта радим, јер сам размишљала само о томе да добијем посао и да од њега могу да живим. Мој први плаћени глумачки посао био је у једној „сапуници“ и због тога сам била срећна. Касније сам научила да је увек постојала и да ће увек постојати разлика између филмског бизниса и улога које желите да играте, и те две ствари не треба мешати. Одувек сам сматрала да је моја одговорност да тражим филмове који ће бити економски исплативи. С искуством и годинама, а не желећи да упаднем у понављање улога, почела сам да развијам материјале за себе и играм роле кројене по мојој мери. И децу учим одговорности за изборе и у животу и у каријери, јер од њихових избора неће зависити само они, већ и њихове породице једног дана.

Постоји ли истинска разлика између комерцијалног и личног филма?

Могу само да кажем да су моја најбоља искуства с филмским ствараоцима који снимају приче о особама које одражавају ко смо, приче о природи односа међу људима.

Јесу ли примери за то филмови попут „Великог Лебовског“, „Ноћи бугија“, „Далеко од раја“ и „Магнолија“?

Јесу. Пол Андерсон је написао делове „Ноћи бугија“ („Краљ порнића“) и „Магнолије“ имајући мене у виду, а и Тод Хејнс је мислио на мене пишући сценарио за „Далеко од раја“. Не знам шта тачно значи када људи кажу да су написали нешто за вас, или имајући вас на уму, а понекада је добро то и не знати. Јер мора да постоји доза напетости између онога што мислите да неко жели и онога што радите. Сматрам да су тада бољи резултати.

Јесте ли умели да учите на сопственим грешкама?

Обично ништа не научимо из сопствених грешака све док их наша деца не открију.

Како гледате на приказивање људске несреће на великом екрану?

У томе је драма, зар не, јер сви срећни људи су слични. Играла сам у много домаћих драма и то је понекад повлачило и неку врсту несреће или невоље и то не само у љубавним везама. Такви филмови понекад изазову код гледаоца својеврсно лично прочишћење и то је онда добро.

Често кажете да сте у свему касно почели?

И јесам. Радила сам у „сапуницама“, ноћном телевизијском шоу, у регионалном театру, на оф-Бродвеју и тек са 29 година почела да добијам улоге које се могу сматрати озбиљним. Касно сам почела, али сам брзо напредовала, ха-ха. И чини се да сам надокнадила сва кашњења. А знате како? Марљиво сам радила. Увек сам била марљива. И увек сам била свесна среће што радим оно што волим.

Осим рада на филму и у позоришту показали сте се и као веома успешан писац књига за децу?

На то сам посебно поносна, иако је све почело сасвим спонтано када сам родила ћерку. И њој сам, баш као и сину, увек читала бајке, а после и измишљала приче док сам их успављивала. Од тих мојих прича инспирисаних успоменама из мог детињства настале су већ три књиге, међу којима је мојој ћерки још увек најдража она прва – „Пегава јагода“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *