Дете и вечност

Живорад Недељковић је један од ретких савремених српских песника чија нова књига се дочекује са нестрпљењем и нескривеним уверењем да ће оно што читаоца чека међу њеним корицама бити изузетак у односу на већину написаног и прочитаног. Тако је и са књигом Дете (2019)

И у новој књизи – Дете, Живорад Недељковић је, како Данијела Ковачевић Микић пише у поговору, „истовремено и нов и свој“, што значи да пред собом имамо песника који благим еволутивним помацима мења своју поетику, избегавајући како понављања, тако и немотивисане и радикалне промене у свом језику. Неки моменти сасвим карактеристични за Недељковићеву поезију и овде су присутни: стишан, премда не и сасвим прозиран песнички израз, препознатљив, премда мало промењен тематски опсег и, коначно, префињен меланхолични тон који само понегде досеже иронијски призвук.
Темељне фигуре ове збирке, оца, детета и мајке, присутне су и у претходним. Док је у првим песничким збиркама фигура мајка била нешто доминантнија, у рецентнијим (посебно у Успону, 2017) фигура детета, а са њом и оца, добила је на динамици и значају. На тај начин, одабиром новог тематског фокуса Недељковић је изашао из уобичајеног регистра повлашћених тема, по којима је постао познат (а које су се у најширем увек односиле на однос лирског Ја и песника према свету око њега) фокусирајући се на оне делове свог песничког универзума који ефектније могу да се саобразе благим променама перспективе. Промене су видљиве и у организацији књиге. Уместо препознатљивог груписања песама у циклусе оне су дате у једном унутрашњем поретку, који подстиче читаоца да их групише по њиховој тематској сродности. Тематски сродне песме неретко су одвојене аутопоетичким, песмама о стварању поезије, које пажљивом читаоцу сугеришу да у стиховима који следе треба да очекује извесну промену. Коначно, такав читалац целину књиге може сагледати у меандрирању лирског духа над различитим пределима које, скупа, треба да пруже целину једног света у доминантном светлу насловне преокупације. Откуда, онда, дете?
Лирска запитаност над светом, која у појавном проналази универзално, односно у временском ванвременско, као да одговара дечијој перспективи, која је сва у садашњости. У том, најдубљем слоју, фигура детета сажима у себи оно што Недељковић као песник жели да постигне: да свет око себе (а овде имамо посла са песничким гласом који рачуна са препознатљивошћу опеваног) сагледамо другачије, да нам отвори поглед ка унутрашњем лику ствари. Једино он може да, песничким језиком, откључа врата смислене егзистенције: „Кључ: Није га било, ни сада га нема / Оно што сам закључао, има ко да отвори.“
Међутим, ако се смислена, аутентична егзистенција открива испод набора видљивог и временског, ако она припада моментима када уобичајени ритам времена и живљења у маху нестаје („Очас, скршило би се моје време. / Нисам никада спајао крхотине.“) да ли онда у лирском бићу остаје страх? Не, јер и страх припада такође неаутентичном живљењу, јер је последица моћи, пева у једној од песама Недељковић: „Свакога дана плаше нас ратом; / људи изабрани да плене ведрином / И не облаче костим дворске луде, / Монотоно понављају ту страшну / Временску прогнозу; врше власт.“ У овој збирци, можда и више него у претходним, Недељковић је отворио простор и за уплив нешто препознатљивијег друштвеног контекста који се, као блага сенка над сликом детињства, шири од недвосмисленог до апстрахованог, обухватајући последњих шест деценија, односно живот једног нараштаја коме и сам припада.
Ипак, све то стаје у страну пред потрагом за оним безвременим, саобразним дечијој, не и наивној, већ радозналој, перспективи света. Иако дечији свет, како смо указали, није лишен сенке, он јој одолева, као што песник испод образине ефемерног проналази оно суштинско. У том кретању, дете је оно што лирско Ја препознаје у себи као свој унутрашњи лик. У том кретању, не указује се непосредно на чувене јеванђељске стихове о деци („ако се не повратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско“; Мт. 18: 3) већ се пре сугерише да у живљењу са смислом има нечег што није од овог света, нечега што у свакодневном протоку времена и људи остаје далеко.
Као песник модерне сензибилности, и као песник који тражи срж свог погледа дубоко у детињству, Недељковић доследно остаје запитан и радознао („Сав живот је у питањима и непрестано / Одговарам, јер тако ми се живи. / Радозналом, тако ми се живи.“). На самом домаху смисла који тражи, када га сасвим наслути и оцрта његове обрисе, он не чини тај корак којим своје лирско кретање доводи до краја јер је најдалекосежнији домет овог лирског онеобичавања света слобода – да разиграни, љубопитљиви, уроњени у садањшост и изван сваке покорности и страха осетимо ведрину бића, када „Насмешене звезде у нама затрепере.“