Cinično ruganje pravu na život

Iskušenja eutanazije (drugi deo)

Piše Bojan Jovanović

Da li se iza prividne brige za čovekovu slobodu krije njegovo sistematsko porobljavanje i funkcionalizacija?

U nacrtu novog Građanskog zakona socijalni uslov za izvršenje eutanazije identični su iskušenjima kojima je i tradicionalni kolektiv bio izložen, ali predanje o lapotu razrešava to iskušenje porukom o neodrživosti takve prakse sa stanovišta važećih etičkih i humanističkih načela kao osnove socijalnog identiteta.

LJUDSKI RUBIKON Razlika između fantastične priče o nekadašnjoj obrednoj praksi i same životne realnosti ne može se ukidati, jer se brisanjem te granice ruši i sama osnova ljudskog postojanja.
Ta granica je ljudski Rubikon, čije prelaženje znači i stupanje u novu realnost i dopuštanje da reka odnese humanističke ideale na čijem smo ostvarenju gradili smisao svog postojanja pre nego smo stupili na drugu obalu.
Ne živeći u prirodnom svetu, već u svetu kulture u kojem svojom imaginacijom svakoj bitnoj prirodnoj datosti daje odgovarajuće značenje, čovek se tako određuje i prema svom životnom kraju. Shvaćen i kao svojevrsna priprema za odlazak s ovog sveta, život je prilika da se nauči i umeće umiranja u kojem i smrt kao izraz imaginacije nije samo mogućnost njenog prevazilaženja, i time potvrđivanja imanentne odlike čoveka da transcendira granice sopstvenog postojanja, pa i limite svog biološkog trajanja, već i njegovo postvarenje i poništavanje. Idejom i čitavom koncepcijom eutanazije, pojedinac je doveden u poziciju da želeći svoju smrt, ili da je drugi žele umesto njega, hoće ništa a htenjem da ostvari tu želju obesmišljava sopstveno postojanje koje se ostajući bez uporišta u nadi urušava u sebe i postaje sopstvena ruina. U svojoj slobodi i opredeljenju prava na sopstvenu smrt, on ostaje bez nade i bez tog integrišućeg principa ljudske egzistencije postaje samo skup svojih ostataka.

PRINCIP BEZNAĐA Taj psihološki aspekt preovladavanja sile suprotne životu, iskazuje se upravo u trenutku kada pojedinac s pravom na sopstvenu smrt uzima svoj životni kraj u svoje ruke, ne uviđajući iluzornost svog opredeljenja i činjenicu da je smrt pokrenula njegovu misao ka samoponištenju i onda i podigla njegovu ruku na njega. Iako ima svest i slobodu da donose svoju odluku i čini ono što hoće, on je prihvatanjem ideje o eutanaziji psihološki determinisan i pod nesvesnom prisilom da misli i živi u skladu sa njom do njenog tragičnog potvrđivanja.
Pokazuje se da kada određeno ponašanje postane praksa, da se ono prihvata bez kritičkog odnosa koji bi odmah mogao da je promeni. Ljudi su sposobni da se naviknu na zlo koje postaje uobičajeno što potvrđuje činjenica da su u ratu samo prve smrti šokantne, jer se tokom trajanja rata pojedinac prilagodi svakodnevnom ubijanju i umiranju. Instutucionalizacija izvesnog ljudskog ponašanja, kao odgovor na određene situacije, iskazuje svoje delovanje i u mentalitetskom oblikovanju članova kolektiva u kojem je uspostavljena takva praksa. Stvaranje određenih duhovnih formi, poput magije i religije, pruža čoveku osećaj sigurnosti i samopouzdanja u neizvesnim okolnostima, ali se njihovo uspostavljanje iskazuje u negativnom delovanju i izazivanju straha i nesigurnosti kao psiholoških posledica samog postojanja takvih formi kulture, načina mišljenja i verovanja u njih kao načina rešenja postojećih životnih problema. Utvrđeni kao odgovori u kriznim okolnostima, formalizovani postupci kao okoštale forme postaju društveno pravilo, standard, koji deluje na ljudsku svest, pa i onda kada je daleko od sudnjeg dana, pojedinac razmišlja o njemu kao rešenju svoje životne situacije.

EKIPE LICENCIRANIH LEKARA Primer sa australijskim naučnikom Dejvidom Gudalom koji je u svojoj 104. godini odlučio da umre, pokazuje kako opsesija eutanazijom ima svoj logičan ishod. Zalažući se za eutanaziju u okviru grupe „Egzit internešenel“, on je i svoju životnu odluku saopštio novinarima maja prošle godine, tako što je otpevao nekoliko stihova Šilerove „Ode radosti“ i kazao da je srećan što ima priliku da svojevoljno okonča svoj život jer više ne želi da živi. Dve godine ranije, u 102. godini je prestao da se bavi naučnim radom koji mu je bio uporište životnog smisla. Gubljenje volje za životom nije uzrokovano nekom bolešću, već samo činjenicom da zbog poodmaklih godina, smanjenih fizičkih sposobnosti i slabljenja vida nije mogao da živi i radi kao nekada. Budući da u svojoj zemlji nije mogao da ostvari svoju želju, uputio se u Švajcarsku i 10. maja prošle godine završio mirno i bezbolno, a mediji koji podržavaju eutanaziju dodaju i srećno, svoje životno putovanje. Da je kojim slučajem bio strpljiviji, Gudal je mogao da doživi stupanje na snagu zakona o eutanaziji i u australijskoj državi Viktoriji, 19. juna, ove godine. Iako je ova država postala prva na najmanjem kontinentu u kojoj je omogućeno bolesnicima starijim od 18 godina u terminalnoj fazi da okončaju život smrtonosnom dozom otrovnih preparata, pod tim zakonskim uslovima njemu ne bi mogla biti odobrena eutanazija.
Ideja o eutanaziji deluje opsesivno, i kada zaokupi pojedinca onda se taj efekat iskazuje poput narkotika koji predoziranjem dovodi do fatalnog ishoda. Eutanazija je način da suicidnu nameru, umesto očajnika izvrši sam lekar prema zakonski utvrđenoj proceduri. To se može učini na specijalizovanim klinikama, u Švajcarskoj, ali i u kućnim uslovima, kao u Holandiji, uz prigodan ritual dolaska ekipe licenciranih lekara. Vidimo, dakle, da je to postala praksa praćena odgovarajućim mentalitetom sve brojnijih zagovornika ovakvog načina završetka života koji jasno pokazuje svoje negativne aspekte.

ZAOKUPLJENI IDEJOM O BEZNADEŽNOSTI Širenjem ovakve psihologije ima za posledicu povećan stepen samoubistava, jer zaokupljeni idejom o beznadežnosti svoje životne situacije u kojoj su se našli, pojedinci lako podižu ruku na sebe. U zemljama koje su legalizovale pravo na smrt, adolescenti se obraćaju klinikama i traže sopstvenu eutanaziju kao izlaz iz depresije. Odbijanjem da učestvuju u standardizovanoj proceduri licencnih izvršitelja eutanazije, lekari će rizikovati da se njihov gest tretira kao povreda radne discipline, pa bi im samo zato što se dosledno drže Hipokratove zakletve pretilo etiketiranje i neprihvatanje kolega.
Živimo u svetu preokrenutih vrednosti, kao neminovnoj posledici poništavanja dotadašnje osnove ljudskog postojanja uspostavljene na klasičnim tradicionalnim humanističkim vrednostima i predstavama o dobrom, lepom i istinitom. Ukidanjem te tačke oslonca, započelo je novo vreme postistine i relativizovanja dotadašnjih etičkih načela i dehumanizacije društva u kojem se prividnom brigom za čovekovu slobodu skriva njegovo sistematsko porobljavanje i funkcionalizacija. Uslovljeni da prihvatimo taj veliki preokret koji naglašava da je od brige za bolesne do kraja njihovog života, humaniji postupak koji bi im skratio muke, oslobodio društvo i njihove bližnje staranja, neminovno se varvarizujemo. Zato je u današnjem dehumanizovanom svetu, humanizacija smrti dobila eutanazijom svoju prividnu zadovoljavajuću formu, ali je to suštinski cinično ruganje pravu na život koji nije samo svesno i racionalno određen. Argumenti za eutanaziju dolaze iz pragmatične ravni u kojoj čovek samo delom egzistira i ne mogu postati opštevažeći, jer on postoji i u realnosti izvan granice tog neposrednog, materijalno opipljivog sveta. Kada se iznose pojedinačni životni slučajevi kao dokazi, onda se gubi iz vida činjenica da je ljudski život znatno kompleksniji i da se na osnovu partikularnih iskustava ne mogu izvoditi zakoni koji bi imali opšte važenje, već bi trebalo poći od te složenosti kao vrednosti ljudskog postojanja i omogućiti njenu zakonsku primenljivost na pojedinačne slučajeve. To znači da etički princip Hipokratove zakletve ima univerzalno značenje i da se ne može preokrenuti u suprotnost tako da lekari koji su obavezni da pomažu pacijentima u njihovom izlečenju postaju njihovi dželati koji im skraćuju muke. Zato je možda strašnije od takvog odnosa prema ljudima, ne protivljenje legalizaciji i institucionalizaciji ubijanja njihove poslednje nade.

Kraj