Антисрпске рационализације

 

Током 20. века хрватски екстремисти су, уз одобравање великог дела јавности Хрватске, извршили низ великих злочина над српским народом. За разлику од других делова Европе оптерећених шовинизмом, из тога је уместо суочавања са сопственим гресима, произашла још већа мржња према Србима

Погроми, које су отпоче.ли још пре Првог светског рата, прерасли су током тог рата у масовне злочине извршене од стране хрватских припадника аустроугарских снага у Мачви, Источној Босни и другим српским крајевима са обе стране Дрине. О класичном геноциду који су тзв. државне структуре НДХ спроводиле над Србима током Другог светског рата излишно је шире говорити. Онда је деведесетих година уследила мање крвава (због глобалног контекста и српских капацитета за отпор) али у погледу резултата успешнија, реприза истог (сада се нећемо бавити питањем што је тако испало). Српски народ је готово потпуно избрисан са већег дела територија на којима је столећима живео а данас припадају Републици Хрватској. Упркос свему томе Хрвати дрско говоре о српској кривици у односу на њих! Осврнућу се у том светлу на недавне речи једног од њихових политичара.

ДУБРОВАЧКА ДРСКОСТ Актуелни градоначелник Дубровника рекао је пре неколико дана, током боравка у Мостару на конференцији „Одрживи туризам и културна баштина“, да је његов град спреман да са Требињем успостави туристичку сарадњу какву има са Котором и другим градовима у Црној Гори, ако се центар наше Источне Херцеговине извини „за све злочине направљене Дубровнику“. То ме је подсетило на једну врло корисну књигу за разумевање психологије хрватског друштва.
Реч је о делу Раула Хилберга (1926-2007) – познатог америчко-јеврејског политиколога и историчара а пре свега стручњака за Холокауст који се и сам на неки начин суочио са његовом уводном фазом (пре него што је са својом породицом успео да се докопа Кубе па затим САД) – „Злочинци, жртве, посматрачи. Јеврејска катастрофа 1933-1945“ (Београд, 2001, Самиздат). У питању је научник за кога је Хана Арент својевремено написала да је први дао „дубински опис сложеног механизма уништавања разрађеног од стране нациста“.

[restrict]

КАТЕГОРИЗАЦИЈА ЗЛОЧИНАЦА Нама је сада посебно занимљив сегмент његове књиге који се односи на злочинце, односно на људе који су били носиоци нацистичког механизма истребљивања. Аутор их дели у три основне групе. Прву чине прилагодљиви и амбициозни појединци који су у новонасталим околностима препознали повољну шансу за изградњу каријере или стицање материјалне сатисфакције. То што су ради тога директно или индиректно морали да саучествују у злоделима за њих је било мање битно од користи.
У другу категорију су сврстани у претходном животу неостварени људи којима се учинило да им се коначно отвара простор да побегну од губитничког усуда. Њима је било важно да се докопају било каквог позива, имања, смисла живота. Пример лика из тог круга је збуњени и трапави усташа Стјепан Ковић из Андрићеве приповетке „Бифе Титаник“. Уз тај људски „егземплар“ који је у првом плану у сјајном делу српског нобеловца (које је иначе 1979. екранизовао Емир Кустурица), ту се помињу и упечатљиво описују много „способнији“ зликовци из Хилбергове прве групе. Али не и треће. Они су посебна прича.

ИДЕАЛИСТИ И ПОСМАТРАЧИ Њу су чинили људи који су искрено служили свом идеалу. Нема везе колико је он био крвав и накарадан. Овде је битно да постоји. Ту је било већ успешних и реализованих људи који су прихватили „нови посао“ јер је нацизам потпуно прожео њихов живот. Таквих је било и међу усташама, мада су свакако били у мањини. Не због дефицита мржње према Србима – која је широко била и остала распрострањена у хрватском друштву те скоро је представљала (представља) нешто што се подразумева – већ услед мањка посвећености и квалитета.
Већина хрватских (али и немачких) злочинаца били су на све спремни опортунисти. Њима је уз веће или мање задовољство (некада и без њега) саучешће у геноциду било прихватљиво јер се исплатило. Вероватно са мање унутрашњег полета него када се радило о омраженим Србима и Јеврејима, учествовали би они и у истребљивању Мађара или Италијана, да је то била званична политика НДХ на чијим крилима би извукли неку корист.
Страшно и срамно. Али у моралном погледу, по аутору дела „Злочинци, жртве, посматрачи“, није баш драстично била боља ни већина грађана Немачке и многих других земаља у којима су нацисти уз мање више благонаклон или макар равнодушан став јавности спроводили Холокауст. Њих Раул Хилберг назива „посматрачима“. Како је нагласио неки грађани из редова тих нејеврејских популација помагали су Јеврејима али много је више било оних који су равнодушно посматрали њихово уништавање или су гледали да нешто ућаре на њихов рачун. Све речено важи и за усташе, друге сегменте система НДХ па и велики део њеног хрватског (донекле и муслиманског) становништва.

ИЗОСТАНАК ДЕНАЦИФИКАЦИЈЕ На првом општем сабору ХДЗ (1990) – потоњи први човек новог таласа реализације злочиначког подухвата елиминисања Срба са тла под контролом Загреба – Фрањо Туђман, изрекао је став да је НДХ била израз већинске воље хрватског народа. Нема сумње да је био у праву. Масовно, и то док пораз нациста није постао евидентан, посебно надахнуто учешће Хрвата у војнополитичким структурама хрватске нацистичке државне творевине, о томе убедљиво сведочи. Исто важи и за духовну климу изузетно погодну за реализацију геноцидног злочина која је постојала међу тзв. хрватским посматрачима.
Таква Хрватска уместо да се после рата суочи са свеобухватном денацификацијом, и да опортунистичке масе искусе последице злочина те на основу тога нешто науче (не због моралног прочишћења већ ефекта казне који прилагодљиве масе памте), добила је на поклон мост саткан од српске антифашистичке борбе (у великој мери баш против хрватског нацизма) како би лако прешла у победнички табор. Свакако је било површинске денацификације, схваћене као одстрањивање кадровских и других директних наслага усташког режима, али не и оне суштинске дезинтеграције темеља усташке варијанте нацизма као у Немачкој и Аустрији. Она неизбежно представља удар на змијско легло шовинизма и најгорих предрасуда, из чега је рептил нацизма (усташтва) и холокауста (геноцида над Србима) испузао. Без тога је нема.
Није довољно лечити симптоме већ је нужно то радити са извором болести. Међутим, кроз стварање разних лажних паралела између хрватских и српских квислинга (где је неосновано сврставан и наш истински антифашистички Равногорски покрет), односно њихових злочина над грађанима других националности, усташки геноцид над Србима је релативизован од стране бољшевичких, титоистичких власти нове Југославије. У вези са тим никада се темељно није радило ни на искорењивању међу Хрватима традиционално распрострањених изговора и идеја погодних за геноцид над Србима.

КРВОЛОЧНА ОПРАВДАЊА Рационализација у психологији и социологији „означава одбрамбени механизам којим људи покушавају да друштвено прихватљивим објашњењима оправдају оне своје поступке који би иначе могли изазвати неодобравање“ („Социолошки речник“, Бона фидес, Београд, 1996). Ако су у једном моменту и изгубиле звучност после окончања Другог светског рата, хрватске антисрпске рационализације су ускоро поново добиле замах и набој.
Њима су, уосталом, погодовале и пре доласка на власт, односно после „крунисања“ црвеног владара хрватског етничког и духовног корена Ј. Б. Тита, нашироко распростиране коминтерновске флоскуле о великосрпском хегемонизму и империјализму, подели на потлачене (а ту су волунтаристички смештани Хрвати) и тлачитељске народе (једнако неосновано међу њих су сврставани Срби), наводној експлоатацији других нација од стране српске буржоазије.
Тако су слом комунизма и Југославије многи Хрвати дочекали и даље задојени мржњом према Србима која је готово неспутано била подгрејавана и оправдавана разним лажима. Само се у складу са епохом тражио најприхватљивији део свеобухватног, идеолошки разноврсног антисрпског асортимана. Али он је био константа. Тако је и сада с тим што је још допуњен и појачан глупостима о српској агресији из деведесетих година прошлог века, односно хрватском „домовинском рату“. Нова фаза злочина над Србима тако је у очима хрватске јавности више него делотворно поново рационализована, што је резултирало тиме да и у ЕУ Хрватској није друштвено неприхватљиво најотвореније испољавати мржњу и презир према Србима. То се чак ради и из опортунизма а не само убеђења јер доприноси популарности.

СРПСКА ДЕЗОРИЈЕНТИСАНОСТ У складу са свим реченим, без претеривања можемо да кажемо да се хрватско друштво и данас, као немачко или такође хрватско пред Други светски рат и током њега, састоји од надахнутих антисрпских злочинаца (по делима или бар намерама), опортуниста који користе србофобију и Србима ненаклоњених посматрача. Етничка дистанца, одбојност па и отворена мржња према Србима, у Хрватској су на таквом нивоу као да смо ми над њима а не они над нама починили геноцид. Стога градоначелнику Дубровника али хрватском јавном мнењу делује најнормалније оно што је рекао у вези са Требињем.
То, али нажалост и још много горе ствари као што су и даље присутни напади на Србе у Хрватској, прогон ћирилице и наше културе, правосудни злочини какав је однос према капетану Драгану (Васиљковићу) – услед сатанизације са којом смо се суочили те геополитичких интереса западних сила – мало коме боде очи и пара уши и у свету. Против тога смо у последњих пет-шест година почели нешто озбиљније да се боримо (добар пример је изложба о Јасеновцу коју смо 2018. приредили у седишту УН), односно у самој Србији смо се коначно ухватили укоштац са делом антисрпског историјског ревизионизма који се односи на хрватске злочине из 20. века, али и даље у вези са свиме тиме не водимо одговарајућу политику.

ИЗВРНУТИ СВЕТ Где је српски „Јад Вашем“ – музеј геноцида по узору на израелски – у који би сваки страни политичар или официјелни гост друге врсте требало да буде одведен? То би било право место да видимо Макронову емотивност о којој, чини ми се не баш основано, брује наши медији. Са каквим год предрасудама према нама долазио, ретко ко би после истине о нашем страдању са којом би се ту суочио, могао да остане равнодушан. Надаље, где је државна канцеларија која би по узору на оно што раде Јевреји систематски пратила пласирање у иностранству лажи о геноциду над нама у Другом светском рату али и остале појаве антисрбизма, и на њих аргументовано медијски и на друге начине реаговала у свету и код нас?
Где је државна институција која би се систематски бавила пласирањем истине о ономе што су нам учинили хрватски нацисти али и други џелати у дугом и за нас трагичном 20. столећу? Успешна изложба у УН је морала да буде почетак посвећеног деловања те врсте а не усамљени случај као што се испоставило. Док то и остало поменуто не почнемо да мењамо у позитивном правцу, многима не у Хрватској већ и у остатку нашег ближег и даљег окружења, неће ненормално деловати позиви да се ми извињавамо Хрватима за злочине уместо да они због њих пред нама клекну и затраже опроштај.

СУОЧАВАЊЕ СА БУДУЋНОШЋУ Разуме се, било је злочина и са наше стране али ту се радило о ексцесима ма колико они били појединачно страшни, док се код Хрвата радило о систематској државној политици елиминисања, па и истребљења Срба. Надамо се – иако смо око тога скептични – да ће некога од кључних доносиоца одлука у Србији и Српској најновији безобразлуци градоначелника Дубровника подстаћи да о свему реченом озбиљније размисли те допринесе да почнемо озбиљније и са ширим радијусом дејства од локалног, да се боримо против антисрпског талога.
Морамо то да чинимо јер не заборавимо да народ који маргинализује па и заборавља злочине који су почињени над њим, призива нове. Раул Хилберг се у важном делу своје књиге којим се сада нисмо бавили, позабавио психологијом и понашањем жртава. И то је за нас, са жаљењем то морам да констатујем, врло инспиративно. Јевреји су на основу своје трагедије много тога научили и данас се више него успешно боре за своје интересе. А шта је са нама? И у Србији смо у дефанзиви а камоли ван ње! Немамо потенцијале да се меримо са Израелом али извесно је да у пословима и подухватима од суштинског идентитетског и егзистенцијалног значаја не бисмо смели да будемо државни провизоријум.

[/restrict]