ЗОРАН АВРАМОВИЋ – Добрица Ћосић није живот посматрао с прозора

На раскршћу политике и књижевности, Ћосић је превалио дуг и мукотрпан политички пут: од интернационалисте, комунисте, титоисте до српског националисте у позитивном значењу појма, од једнопартијског монопола до вишепартијске демократије, од југословенства до српства, од члана партије до ванпартијског деловања, од апологете револуције и социјализма до критичара комунизма и култа личности Јосипа Броза

Др Зоран Аврамовић, социолог културе, поред проблематике образовања и демократије, дуго се бави односом друштва (политике) и књижевности (књижевника).У својим књигама и радовима доказао је да у српској култури књижевност има најтрајнији и најдубљи утицај на обликовање националне свести, да су историјски, православна вера и књижевности структурисали биће српске нације. Посебно су научно значајна његова испитивања две врсте текстова у стваралаштву једног аутора (књижевност и политика, научник и политика итд.). Аврамовићево истраживање књижевности може се дефинисати као истраживање књижевне интелигенције, односно књижевника као дела друштвене интелигенције и књижевности као једног од најважнијег стуба српске културе. Истраживао је односе политике и књижевности (књижевника) у књигама: Политички списи Милоша Црњанског, Политика и књижевност у делу Милоша Црњанског, Одбрана Црњанског, Књижевници и политика у српској култури (1804–2014), Књижевна раскршћа, Социологија књижевности. Поред књиге Добрица Ћосић између политике и књижевности (Завод за уџбенике), која је повод за овај разговор, у припреми је и дело Добрица Ћосић и политика.
Од самих почетака бавите се социологијом књижевности. Један од ваших кључних увида јесте да је књижевност у нас имала снажну политичку димензију, и да је, у доба титоизма, знатно допринела развоју демократије. Откуда такав друштвени значај књижевног дела у историји српског народа?
Чворно место социологије књижевности су језик и његова значења о човеку у склопу друштвених делатности и друштвених односа, институција, нормативног поретка, вредности, културног система. Социолог не истражује лепоту језика, нити „уживање у речима“ (Томас Ман), већ она друштвена значења у књижевном делу која су више или мање израз реалне друштвености. Колико је друштвеност обликована књижевним језиком сазнајно релевантна и да ли може бити употребљена у разумевању друштвених проблема, питања су на која се дају опречни одговори. Сигурно је, међутим, да је књижевност, поред уметничке, и друштвена појава.
Ако књижевност дефинишемо као интеракцију аутора, дела и читалачке публике (рецепција), онда се њен однос према политици и друштву не може избећи. Јавни став књижевника или начин читања његовог дела, разумевања књижевних значења директно се додирују са друштвеним и политичким токовима. У српској култури књижевност има посебно место. Она је, уз православну веру, обликовала слику и доживљај света и човека.
А књижевно дело, израз суште слободе, не подноси тоталитаризам. Како је књижевницима било под Брозом?
Титоизам је био облик једнопартијске државе с доживотним председником. У таквом поретку јавне слободе је освајала књижевност схваћена на описани социолошки начин. У социјалистичкој Југославији пажњу јавности привукло је неколико књижевно-политичких догађаја са изразитим политичким последицама. Реконструкција тих догађаја осветљава оне елементе демократизације које су писци освајали својим јавним ставовима, читаоци „политичким читањем“ романа, поезије, драма или убацивањем тема као што су права и слободе грађана, националне вредности, државни поредак у партијско-политички дискурс. Подсећам на неколико примера: Бранко Ћопић је у Књижевним новинама објавио 1950. године сатиричну Јеретичку причу коју су комунисти оштро напали. Борба за повратак највећег српског писца Милоша Црњанског из емиграције слаби политику „непријатеља“ у књижевности. Забрана представе Кад су цветале тикве, по мотивима књиге Драгослава Михаиловића 1968. изазива протесте.
Саветовање у Македонији о настави књижевности у средњошколском образовању у Југославији 1977. отворило је вишегодишњи спор о односу националног и републичког кључа у књижевности. Велику националну буру у комунистичким редовима и јавности подигао је Добрица Ћосић 1968. године на седници ЦК СК Србије због погоршања положаја Срба на Косову и Метохији. Политички напади на збирку песама Гојка Ђога Вунена времена, њена забрана и кривични прогон песника 1981. заталасала је домаћу и инострану јавност. Позоришна представа књижевника Јована Радуловића Голубњача, постављена и изведена у Новом Саду 1982. године, изазвала је буру партијско-политичког протеста, а потом и реакције „савезничког дела“ јавности. Феномен политичке рецепције књижевног текста свакако представља књига Данка Поповића Књига о Милутину, објављена 1986. И тако даље.
Сукоби у „идејној сфери“ друштва између комуниста на власти и српских књижевника, њихових књига и читалачке рецепције у раздобљу од 1945. до 1990. године, искуствено потврђују претпоставку да је књижевност била динамички чинилац промене политичке свести и политичког понашања у Србији и Југославији. Књижевници су (са читаоцима) уносили конфликтност у мит самоуправне и социјалистичке хармоније. У томе им је „помагала“ и власт комунистичког монопола, непромишљеним и арогантним реакцијама на јавне ставове књижевника и политичким учитавањем значења у њихове књиге. Слобода и демократија су се у Србији (и Југославији) шириле из књижевности, социолошки схваћене, а не из политичке опозиције.
Ваша књига о Добрици Ћосићу јасно указује на чињеницу да је овај романописац истовремено био и политички делатник, ма колико се трудио да остане по страни. Колико је његово схватање културе и уметности допринело Ћосићевом ангажману?
Ћосићеви текстови о култури и уметности, као и његово јавно деловање потврђују она теоријска схватања по којима између културе и политике нема кинеских зидова. Области културног стваралаштва могу да буду одвојене од ангажмана ствараоца, али то није правило. У неким друштвено-историјским временима култура је била чинилац националне интеграције и државне интеграције, у другим је била средство политичке борбе, у трећим се аутономно развијала без притисака политичке власти.
Култура и уметност су, по Ћосићевом мишљењу, у тесној повезаности с друштвеним и политичким условима. Ову тврдњу доказује својим есејима, записима, портретима српских књижевника. Описује односе између писаца, указује на карактерне црте оних о којима пише, вреднује њихова дела, однос писаца према политици, те на прекидања пријатељстава из политичких разлога, заборављање писаца и дела у новим нараштајима, а сведочи и о себи.
Његова мисао о култури и уметности је променљива, креће се у координатним системима комунизма и социјализма, југословенства и српства, демократије и иностране политике. Од социјалистичке културе до општих слобода без идеолошког атрибута. С променама система државе и друштва не мењају се његови суштински ставови о култури и уметности. До 1970-их година култура је била део социјалистичког пројекта. С напуштањем СКЈ, Добрица Ћосић одлучно брани њену независност од идеологије и улази у борбу против политичке репресије у култури. Непоколебиво је тврдио да је слобода услов духовног стваралаштва, и да је култура суштински важна за национално постојање. Слобода уметничког стваралаштва брани се отпором према бирократским притисцима. Од југословенске културе прешао је на афирмацију српске културе и уметности.
Која је мера ангажованости припала Ћосићу као интелектуалцу?
У културном сектору друштва Ћосић посебно наглашава кључну улогу интелигенције у општем развоју, али је при томе разликовао ону која је савезник социјалистичке бирократије и ону која се бори за слободу. Углавном је у интелектуалном слоју видео динамички духовни и друштвени чинилац. Неке стваралачке личности остављају дубоке трагове у свом времену, али и у културној историји нације и човечанства. Касније појачава своју критику моралног и политичког понашања једног дела српске интелигенције, пре свега њену корумпираност, кукавичлук, а после 1990. године и антинационално деловање једног њеног круга.
Добрица Ћосић је, без сумње, најдоследнији припадник српске ангажоване интелектуалне традиције. Културу је схватао као део друштва, а не као некакву издвојеност. Далеке 1964. године записао је да је трагање за истином, слободом, хуманизмом „суштина културе“. Нема културе без критичке свести. Сваки облик деловања и мишљења (стварност, установе, вредности) подлеже критичком преиспитивању. Схватање културе као поља слободе, истине, сумње, критике на неки начин је трансферисано у његовом политичком деловању. Универзалне вредности се прилагођавају националној култури, а затим постају и део политичког ангажмана.
Ћосић је, у младости, био комунистички револуционар. Колико је до краја свог ангажовања у култури и друштву остао заточеник извесне, да тако кажемо, револуционарне дводимензионалности?
Било би погрешно везивати Ћосићеву ангажованост само за утемељење вредности револуционарне визије новог друштва. Једнако је активан у залагањима која су надахнута захтевима за променом постојеће реалности. Књига Акција (текстови писани од 1955. до 1964. године), по признању писца, јесте „уверење и став о неопходности, могућности, смислу да се промени и мења наша реалност и услови егзистенције у прогресивном, социјалистичком, хуманистичком смеру“.
Ћосићев књижевни и политички ангажман обухватио је велики тематски распон: култура, уметност, социјализам, политика, српска историја, идеологија, нација, српство. Косово, Југославија, Србија, национално питање, демократија, инострани актери у југословенској политици, НАТО бомбардовање.
Добрица Ћосић није изабрао посматрање с прозора догађаја који се одвијају на улици и тргу. Култура српског друштва је у знаку политике. У свим подсистемима друштва видљиве су последице политичког деловања. Врло добро је знао каква је моћ и шта може да учини политичка власт. То је разлог што није бирао равнодушност и заветрину. Није био пророк, али јесте био интелектуалац који је јасно и храбро бранио општељудске и националне вредности.
У широкој мрежи Ћосићевих другова из младости, тзв. симиновцима, новинари попут Дарка Худелиста видели су најутицајније људе српског друштва у Титовој епохи. Колико се слажете с Худелистом?
Худелисту је интересовала политичка утицајност Добрице Ћосића у српском друштву после 2000. године. У својој књизи пише и о ставовима других српских интелектуалаца о Добрици. С новинарског становишта књига није незанимљива. Када је реч о симиновцима, склон сам мишљењу да се од те групације интелектуалца ствара мит. Најпре, тих десет-петнаест интелектуалаца се окупљало и разговарало о разним темама кратко време после рата, од 1947. до 1951. године. Једно крило затим одлази уметничким путем, друго научним. Неки су чланови Комунистичке партије, а касније делују индивидуално и дисидентски. Дакле, њихов политички уплив је био ограничен и при томе само један од утицаја до 1990. године. Треба подсетити на идејне и политичке утицаје који су долазили из науке и филозофије. Праксисовци су такође били део теоријско-идеолошког утицаја својим критичким оценама о неким појавама у самоуправном социјализму. Стручна друштва, пре свих социолошко, организовала су скупове на којима су саопштаване критичке анализе разних друштвених и политичких проблема. Било је и уметничких политичких утицаја, нарочито са стране Удружења књижевника Србије, поводом неких забрана уметничких дела. А било је и самоорганизовања критичких интелектуалаца у форми „кућних универзитета“ после Титове смрти. Дакле, дружења у Симиној 9а кратко су трајала и нису имала никакав практични учинак. Од 1951. године ширио се утицај других интелектуалаца и удружења. Наравно, Добрица Ћосић је, у раздобљу борбе за слободну реч и демократију у социјалистичкој Југославији, имао водећу улогу у окупљању и организовању присталица идеје демонополизације политике. Али то нису били симиновци, већ он, Добрица Ћосић. Памтиће се Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања, памтиће се покретање „Јавности“ 1980. године.
Ћосић је, по вашем увиду, био и политички и имагинарни човек. Како се носио с различитим аспектима своје књижевне, политичке и приватне свакодневице?
Лична историја једног доба и У туђем веку су изузетно значајни записи за осветљавање Ћосићеве аутопоетике, за увид у преплитање књижевне и политичке страсти током целог његовог живота, за патње и радости у приватном животу, а све то „склупчано“ у писање романа и писање о политичком животу југословeнске државе и српског народа његовог времена. Понекад је давао предност друштвеним и политичким бригама, да би затим књижевност издвојио као свој животни позив.
Ћосић је превалио дуг и мукотрпан политички пут: од интернационалисте, комунисте, титоисте до српског националисте у позитивном значењу појма, од једнопартијског монопола до вишепартијске демократије, од југословенства до српства, од члана партије до ванпартијског деловања, од апологете револуције и социјализма до критичара комунизма и култа личности Јосипа Броза. Улазио је у идеолошкополитичке противречности и излазио из њих сопственим интелектуалним напором. Критиковао је догматизовање идеологије у времe када је присталица социјалистичке револуције.
Није Ћосић до краја живота био једнако јавно ангажован. Било је животних деоница у којима је вапио за тишином, када је сумњао у себе, када је био опхрван незадовољством. „Тишина ми постаје егзистенцијални услов“, записао је далеке 1976. а после 2000. године некадашњи јавни ангажман замењује повлачењем у себе, све је присутнији песимизам и приватно писање.
Зашто сте Корене и Време власти узели као Ћосићеве парадигматичне књиге?
Роман Корени привлачи моју пажњу из три разлога. Први је стваралачки. Како један писац комунистички опредељен, дакле интернационалистички, одлучује да зарони у националну и друштвену слику Србије у време Милана Обреновића? Други се тиче једне струје тумачења овог (али и других романа) по коме je књижевна уметност била облик отпора владајућој комунистичкој идеологији. По мом суду таква тумачења нису одржива. Књижевност није замена за идеолошки текст. Оваква тумачења занемарују рецепцију. Да ли је читање овог романа подстицало идеолошки отпор према комунизму? Можда код оних који су читали, а сигурно не код нечиталаца. Најзад, данас кад нема комунизма, у ком кључу се читају Корени? Коначно, трећи разлог је у значењским слојевима овог романа. Социолог открива: 1) борбу за државни и национални опстанак у другој половини XIX века, 2) политички сукоб оца и сина, 3) сукоб старог и новог, 4) однос мушкарца и жене. Све то у Србији при крају XIX века.
А што се тиче Времена власти? У ком правцу вас је одвео овај роман?
Време власти, 1, 2 уметнички је слабије остварење од Корена и других романа. Значењски привлачи пажњу истраживача због критике титоизма и политичке власти, али и компарације са Ћосићевом критиком власти у Личној историји једног доба (1951–2009) и У туђем веку 1, 2. Дакле, имамо одличну прилику да упоредимо литерарну критику титоизма (власт као зло и насиље) и индивидуалну критику политичке власти од истог аутора. Да ли има разлике у језику и значењима? Политички текст претходи романима. Питања: зашто је Ћосић на два начина писао о титоизму и власти? Како објаснити чињеницу да после политичке критике предмета о којима је реч, следи и литерарна критика? Ћосић је био уверен да се титоизам не може схватити без Времена власти. То је поновио више пута. Била је то веома јака тврдња. Шта је посао друштвених наука? Да ли се титоизам боље схвата кроз уметнички роман или посредством историјско-социолошких и политиколошких истраживања? Нема поузданијег сазнања од научног и у том погледу не морамо се сагласити са Ћосићем. Ово поглавље у књизи биће, уверен сам, занимљиво за све читаоце које интересује феномен политичке власти.

МАЛА СЛИКА СРПСКОГ КУЛТУРНОГ ОБРАСЦА

Шта међу нама остаје од Ћосића као писца, а шта као политичара?
Српска култура ће памтити Ћосића као ретко даровиту личност која се остварила у књижевности и политици. Његово књижевно дело тематски уоквирује трагичну историју српског народа у ХХ веку. Даром књижевне имагинације обликовао је крупне историјске догађаје и личности који су усмеравали токове колективног националног живота.
Остаће Ћосић у колективној меморији српског народа и по свом политичком мишљењу и деловању. Остаће као пример кретања од политичке заблуде до политичке истине, од југословенства до српства. Био је спреман да призна сопствене политичке грешке и да их исправи. А треба подсетити да бројни српски комунисти нису били спремни ни да одустану од привилегија власти нити да признају сопствене грешке.
И још нешто. Анализа Ћосићевог деловања у функцији председника СРЈ 1992/1993. године показује да је на успешан начин обавио тај посао у изузетно тешким спољнополитичким околностима (ратне околности и бруталне санкције против Срба).
Неће ишчезнути из српске културе сећања и континуирани идеолошки и политички напади једне групације политичара и интелектуалаца на личност и дело Добрице Ћосића. Политичким читањима оспоравала се вредност његовог књижевног дела. Али једнако ће се памтити и његово необазирање на те нападе и дифамације, као и његово неузвраћање мржње на мржњу.
Ћосићево стваралаштво остаће као пример писања романа под великим политичким, идеолошким и полицијским притисцима. Имао је велику моћ концентрације и ограђивања од силних напада када је успео да ствара језичко уметничко дело. За велике уметнике не постоје никакве препреке. Ту чињеницу потврђује и Добрица Ћосић.
Његова судбина је мала слика српског културног обрасца. Историјски, наша култура и политика су се преплитале и допуњавале, а каткад и ометале једна другу. Политика је српска судбина. И књижевнику Добрици Ћосићу била је судбина као што је била Лази Костићу, Милошу Црњанском и низу других српских писаца у последња два века.