Закаснело последње упозорење

„Лед у пламену“ – ангажовано дело холивудског глумачког суперстара

Иако је снимљен у оптимистичком духу с мноштвом савета како да нам планета избегне неизбежни колапс, а све живо на њој потпуно истребљење, нови документарац из продукције ХБО-а и Леонарда Дикаприја „Лед у пламену“ не оставља нимало разлога да било ко буде оптимистичан

Холивудски глумачки суперстар, али и један од моћнијих самосталних продуцената данашњице Леонардо Дикаприо је последњих година, паралелно са својом глумачком каријером, ангажован и као продуцент и аутор документарних филмова који се баве стањем наше планете. Попут брижног чувара здравља овог нашег станишта, Леонардо упорно скреће пажњу људи да смо дошли до ивице самоуништења. Зависно, додуше, с ким причате и с које стране на проблем гледате, та је ивица вероватно и пређена. Осим бројних предавања или боље рећи медијски атрактивних трибина на ову тему које Дикаприо редовно посећује, организује и финансира, уз подршку моћног ХБО-а почео је да снима продукцијски богате и врло захтевне документарне филмове који се из научног угла баве овом темом, све са прогнозама када је реч о судбини нашег света у непосредној будућности. Публику је прилично шокирао пре три године првим таквим филмом, вишеструко награђиваним документарцем „Пре поплаве“, у коме је начео идеју о могућности да се процес поменутог самоуништења човечанства услед разарања и бесомучне девастације природе ипак заустави, па и преокрене. Други, сада актуелни филм, такође из продукције ХБО-а и Дикаприја, „Лед у пламену“, представља тематски и научно поткрепљенију разраду ове теме.

[restrict]

У ФОКУСУ ФИЛМА ЛЕЧЕЊЕ ПЛАНЕТЕ Филмови су, разуме се, веома слични, чак као да је реч о две епизоде исте серије. Разлика је у томе што је у новом остварењу прича фокусирана на мноштво решења којима би могло да се помогне нашем свету да се спасе од нас самих и некако опстане. Творци „Леда у пламену“ пред камере су довели најистакнутије стручњаке из разних области, као и визионаре којима је поменути рад на спасавању природе животни и професионални циљ. Неки од њих делују као занесењаци, други као озбиљни научници с врло уверљивим аргументима, трећи изгледају као да су дошли из далеке будућности, паралелног света или неког научнофантастичног штива. Што ће рећи да су бројна од тих заиста фасцинантних идеја/решења за лечење природе највероватније још увек неприменљива, ако ништа друго јер су у политичко-економској констелацији у центрима моћи који о свету одлучују најблаже речено непрактична (читај: недовољно исплатив). Како рекосмо, филм се бави лечењем. Да би се смртоносни процес климатског бунта природе против нас некако зауставио или бар успорио, неопходно је што пре и што радикалније смањити катастрофалну концентрацију угљен-диоксида у атмосфери. И на тој констатацији, илустрованој заиста забрињавајућим призорима последица које све већа количина угљен-диоксида, али и азота, што је још горе, стварају у природи, филм гради интересантан заокрет у свом другом делу.

Заправо, управо тај сегмент је лајтмотив читавог филма. Решења, дакле. У суштини сва се, јасно и уверљиво истичу стручњаци ангажовани да говоре пред камерама овог документарца, своде на то да се, с једне стране, драстично смањи па и спречи даља емисија штетних материја у атмосферу, а други је задатак, још важнији, да се већ постојећа изузетно погибељна концентрација угљен-диоксида некако извуче из атмосфере, „приземљи“ и похрани у тлу. Овде показано могуће решење за обављање ових задатака истовремено даје веома оптимистичан тон филму, самим тим и погледу у нашу непосредну будућност, као и утисак да смо од успешног санирања штете ипак веома далеко. Зависно како се посматра на проблем, неке солуције су до те мере једноставне, најважније сасвим природне, па још и самоодрживе, чак јефтине, да је невероватно да се већ увелико не примењују по свету. Озелењавање што већих површина одређеним врстама биљака, односно дрвећа, рецимо, природан је начин прочишћавања наше атмосфере. Међутим, када се зна да је експлоатација шума један од највећих, а за многе сиромашне земље и јединих послова, тешко је замислити да нам се планета преко ноћи озелени шумама специфичне врсте које нико неће сећи јер ће служити као пречишћавач ваздуха. Можда боље шансе имају идеје научника који се уздају у огромне океанске површине и биљни и животињски свет у њима, познат по томе да се понаша као усисивач угљен-диоксида. Прављење џиновских фарми посебних врста морске траве или гајење шкољки које „заробљавају“ ове материје у себи, свакако су приоритетни потези у процесу санирања елемената који утичу на текуће климатске промене са све страшнијим последицама. Недостатак чисте и јефтине енергије могуће је решити масивним пољима соларних паноа нове генерације, огромним „пољима“ ветрењача, па и добијањем готово бесплатне струје од морске воде (детаљно објашњен процес) и разних других самоодрживих система на микро и макро плановима.

Попут брижног чувара здравља овог нашег станишта, Леонардо Дикаприо упорно скреће пажњу људи да смо дошли до ивице самоуништења

Занимљиво је из бар два разлога што се иза оваквог филма појављују иста имена као и иза веома сличног документарног дугометражног филма „Једанаести сат“, снимљеног пре дванаест година. Прва, најуочљивија занимљивост је то што су и тада око филма и жеље да се њим пошаље забрињавајућа порука свету да нам је планета озбиљно угрожена били исти актери, режисерка, тим остварењем дебитанткиња, Лејла Конерс и поменути суперславни холивудски глумац Леонардо Дикаприо. Друга занимљивост је чињеница да се и сада појавила потреба за готово истоветним скретањем пажње на страшно стање исцрпљене, угрожене, загађене и девастиране природе чија се клима окреће против нас као када оболели организам покушава да победи смртоносне вирусе који га опседају и уништавају. И тада, пре толико година, филмом „Једанаести сат“ Конерсова и Дикаприо (тада је био пред камерама као конферансије) испричали су готово исту причу као и у сада актуелном филму. И тада су нудили решења, заправо су то документовано учинили њихови стручни и у својим областима истраживања доказани и цењени саговорници. Судећи по страшним призорима „Леда у пламену“ ништа се није учинило да се бар мало помогне нашој планети. Само за тих дванаестак година, колико дели исту причу испричану у ова два филма, имали смо бар десет обарања рекорда свих времена када је реч о температурама у скоро свим областима света, на стотине катастрофа директно последично везаних за мењање климе које је опет (и даље, како је и тада потенцирано) последица глобалног загревања, а које је последица највише људског фактора најпре као основног окидача, несмањене емисије угљен-диоксида у атмосферу и даље повећавање концентрације метана у њој, иначе директно одговорног за стварање ефекта стаклене баште и успостављање трајног изузетно погибељног узрочно-последичног циклуса претварања климе у смртоносног непријатеља планете, самим тим и нас. И док зарад огромних профита оних који су уложили у коришћење енергије засноване на фосилним горивима, а што је и довело до поменутог девастирајућег узрочно-последичног циклуса, ствари остају исте у смислу да још нико озбиљно не улаже алтернативна решења за замену фосилних горива на масовном плану, Конерсова и Дикаприо „Ледом у пламену“ још једном опомињу да су промене неопходне и да је последњи час да се оне коначно примене.

ИСТИЧЕ ВРЕМЕ ЗА ПРОМЕНЕ Симболични наслов њиховог првог филма је одавно превазиђен. Не да није једанаести сат за промене већ је питање да ли уопште има времена да се било шта промени. Ипак, као и у претходном филму, добар део „Леда у пламену“ је тониран не у нужно и прикладно апокалиптичном тону већ у врло оптимистичном. Бројна решења која су научно доказана пред камерама „Леда у пламену“ не само да су примењива него су углавном изузетно јефтина, а нека готово бесплатна! Да ли ће бар једном у историји човечанства разум надвладати похлепу – остаје да видимо. Застрашујућа је помисао, а сасвим реална, да уколико се на светском нивоу драстичне промене организовано и координирано између свих актера који су учествовали и то и даље чине у загађивању средине што пре не догоде, и ако се не примени већи део спасоносних идеја овде изложених, могуће је да нећемо имати времена да евентуално сачекамо трећи Конерс–Дикаприо документарац. Добар део копнене површине планете ће сигурно бити поплављен или због ужасно сурове врелине ненастањив, а око оно мало још увек настањиве територије водиће се најстрашнији од свих ратова, за храну и воду и голи опстанак у дистопијском свету који највероватније ни близу није успео да дочара ниједан од бројних фантастичних хорора те врсте којима, иначе, обилује светска кинематографија последњих година. И колико год „Лед у пламену“ био оптимистички обојен и позитиван у својој концепцији у смислу да нуди решења уместо апокалиптичних визија краја, уколико се коначно нешто значајно не промени, наш ће свет дословно постати лед у пламену. И остаће такав заувек.               

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *