Surovi novi svet – POGLED POZNAVAOCA (4)
Povodom drugog izdanja knjige Nebojše Katića Surovi novi svet (Catena mundi, 2019) objavljujemo njene odabrane delove koji nisu objavljeni u drugim štampanim medijima. Knjigu možete naručiti na 0114060390 ili 0113980741.
Piše Nebojša Katić
Neko ko jednom nedeljno izvede u šetnju komšijskog psa, ili pričuva dete i za tu uslugu dobije tanjir supe, sendvič ili čokoladu, statistički je zaposlen. Iako ova vrsta „zaposlenih“ ne dominira na tržištu rada, ona u ekstremu pokazuje svu rastegljivost pojma zaposlenosti. Time se makar i delimično objašnjava loše osećanje života koje se ne menja bitno, uprkos statističkom rastu zaposlenosti
Đavo je u detalju. Malo je ekonomskih oblasti na koje se prethodna rečenica može tako dobro primeniti kao na statistiku zaposlenosti. Dubok je jaz između onoga što prosečan građanin podrazumeva pod pojmom zaposlenog, i onoga što statistika pod tim podrazumeva.
U percepciji prosečnog građanina, onaj ko je zaposlen ide na posao svakoga dana, redovno prima platu koju je ugovorio, ima pravo na duži ili kraći godišnji odmor itd. U tom kontekstu, građani jedino prave razliku između srećnika koji imaju stalni posao i onih koji rade na određeno vreme, ili onih koji bolje ili lošije zarađuju. (Srbija je pomalo specifična jer u njoj postoji i dodatna, neobična razlika između onih koji su zaposleni i primaju platu, i onih koji su samo zaposleni.)
Zaposlen čovek tako uživa razumnu egzistencijalnu sigurnost, socijalnu i najčešće zdravstvenu zaštitu, ima osećanje dostojanstva i korisnosti. Ili kraće, zaposlenost i sigurnost gotovo da su sinonimi. Na suprotnoj strani su strah i zebnja, poniženje, frustracija, a često i očajanje sa svim pratećim tužnim pojavama – od alkoholizma do nefunkcionalnih porodica.
Po sličnoj logici, trebalo bi da postoji snažna pozitivna korelacija između broja zaposlenih i kvaliteta života, kao i između broja zaposlenih (ili nezaposlenih) i stanja ekonomije. Što je nezaposlenih manje, manje je i socijalne bede. Teorijski bar, smanjivanje broja nezaposlenih bi trebalo da vodi i postupnom rastu plata, budući da tražnja za radnicima raste.
Suprotno logici o kojoj je reč, građani osećaju da se, uprkos statističkom padu broja nezaposlenih, ništa vidljivo i bitno oko njih nije promenilo i da kvalitet života ne raste. Ovaj raskorak između statistike i stvarnosti se dobrim delom može objasniti metodologijom statističkih praćenja.
Zvanične statistike, bez obzira da li je reč o SAD ili Srbiji na primer, problemu zaposlenosti prilaze na bitno drugačiji način od zdravorazumske percepcije prosečnog građanina. Svetske statistike, sa manjim varijacijama, temelje se na metodološkim preporukama Međunarodne organizacije rada (MOR).
Stope zaposlenosti i nezaposlenosti utvrđuju se kroz ankete, gde se na bazi reprezentativnih uzoraka pokušava proceniti broj zaposlenih i nezaposlenih u nacionalnoj ekonomiji. Ankete ne prave razliku između legalnog rada ili rada „na crno“, i neretko obuhvataju i brojne ljude (pogotovo u nerazvijenim državama) koji rade samo za hranu i namirnice, na primer.
Na bazi metodologije MOR, zaposlen je svako ko je u nedelji koja je prethodila anketiranju radio bar jedan sat, i ko je za rad primio bilo kakvu nadoknadu, bez obzira da li je ona novčana ili u naturi. Neki razvijeni statistički sistemi pod pojmom zaposlenog podrazumevaju i rad bez ikakve nadoknade, pod uslovom da zaposleni radi određen, minimalni broj sati nedeljno na porodičnom imanju, ili u porodičnoj radnji na primer. (U SAD je to 15 sati nedeljno.)
U opisanom kontekstu, neko ko jednom nedeljno izvede u šetnju komšijskog psa, ili pričuva dete i za tu uslugu dobije tanjir supe, sendvič ili čokoladu, statistički je zaposlen. Iako ova vrsta „zaposlenih“ ne dominira na tržištu rada, ona u ekstremu pokazuje svu rastegljivost pojma zaposlenosti. Time se makar i delimično objašnjava loše osećanje života koje se ne menja bitno, uprkos statističkom rastu zaposlenosti.
Metodološki problemi se uočavaju i kod evidentiranja nezaposlenosti. Statistika neće prepoznati nezaposlenog samo po osnovu činjenice da je on bez posla i primanja. Nezaposlen mora pokazati da je u prethodnih mesec dana aktivno tražio posao. Statistika tako s pravom izbacuje iz sistema razmažene lenjivce. S njima međutim statistika izbacuje i one rezignirane i deprimirane nesrećnike koji su izgubili svaku nadu, i odustali od uzaludnih konkursa i obijanja pragova u potrazi za poslom. Njih više nema u statistici nezaposlenih. Za državu i njenu statistiku je najbolje da neko ko je nezaposlen posao ni ne traži.
Iako zvanična statistička metodologija nije sasvim besmislena, predstava o kretanjima na tržištu rada koja se ovakvom metodologijom oslikava, mnogo je bolja od stvarnosti. U krajnjem ishodu, statistika skriva više problema no što ih otkriva, pogotovo u atmosferi koja favorizuje fleksibilnost tržišta rada. To pogotovo važi za države koje nisu razvile, ili ne žele da razviju dodatne pokazatelje zaposlenosti i nezaposlenosti – njima je lakše da stvarnost sakriju ulepšanom fikcijom. To može funkcionisati neko vreme, ali se od loše stvarnosti ne može pobeći statistikom, niti se beda može dugo skrivati.
Kraj u sledećem broju