ВАРЉИВА СТАТИСТИКА ЗАПОСЛЕНОСТИ

Сурови нови свет – ПОГЛЕД ПОЗНАВАОЦА (4)

Поводом другог издања књиге Небојше Катића Сурови нови свет (Catena mundi, 2019) објављујемо њене одабране делове који нису објављени у другим штампаним медијима. Књигу можете наручити на 0114060390 или 0113980741.

Пише Небојша Катић

Неко ко једном недељно изведе у шетњу комшијског пса, или причува дете и за ту услугу добије тањир супе, сендвич или чоколаду, статистички је запослен. Иако ова врста „запослених“ не доминира на тржишту рада, она у екстрему показује сву растегљивост појма запослености. Тиме се макар и делимично објашњава лоше осећање живота које се не мења битно, упркос статистичком расту запослености

Ђаво је у детаљу. Мало је економских области на које се претходна реченица може тако добро применити као на статистику запослености. Дубок је јаз између онога што просечан грађанин подразумева под појмом запосленог, и онога што статистика под тим подразумева.
У перцепцији просечног грађанина, онај ко је запослен иде на посао свакога дана, редовно прима плату коју је уговорио, има право на дужи или краћи годишњи одмор итд. У том контексту, грађани једино праве разлику између срећника који имају стални посао и оних који раде на одређено време, или оних који боље или лошије зарађују. (Србија је помало специфична јер у њој постоји и додатна, необична разлика између оних који су запослени и примају плату, и оних који су само запослени.)
Запослен човек тако ужива разумну егзистенцијалну сигурност, социјалну и најчешће здравствену заштиту, има осећање достојанства и корисности. Или краће, запосленост и сигурност готово да су синоними. На супротној страни су страх и зебња, понижење, фрустрација, а често и очајање са свим пратећим тужним појавама – од алкохолизма до нефункционалних породица.
По сличној логици, требало би да постоји снажна позитивна корелација између броја запослених и квалитета живота, као и између броја запослених (или незапослених) и стања економије. Што је незапослених мање, мање је и социјалне беде. Теоријски бар, смањивање броја незапослених би требало да води и поступном расту плата, будући да тражња за радницима расте.
Супротно логици о којој је реч, грађани осећају да се, упркос статистичком паду броја незапослених, ништа видљиво и битно око њих није променило и да квалитет живота не расте. Овај раскорак између статистике и стварности се добрим делом може објаснити методологијом статистичких праћења.
Званичне статистике, без обзира да ли је реч о САД или Србији на пример, проблему запослености прилазе на битно другачији начин од здраворазумске перцепције просечног грађанина. Светске статистике, са мањим варијацијама, темеље се на методолошким препорукама Међународне организације рада (МОР).
Стопе запослености и незапослености утврђују се кроз анкете, где се на бази репрезентативних узорака покушава проценити број запослених и незапослених у националној економији. Анкете не праве разлику између легалног рада или рада „на црно“, и неретко обухватају и бројне људе (поготово у неразвијеним државама) који раде само за храну и намирнице, на пример.
На бази методологије МОР, запослен је свако ко је у недељи која је претходила анкетирању радио бар један сат, и ко је за рад примио било какву надокнаду, без обзира да ли је она новчана или у натури. Неки развијени статистички системи под појмом запосленог подразумевају и рад без икакве надокнаде, под условом да запослени ради одређен, минимални број сати недељно на породичном имању, или у породичној радњи на пример. (У САД је то 15 сати недељно.)
У описаном контексту, неко ко једном недељно изведе у шетњу комшијског пса, или причува дете и за ту услугу добије тањир супе, сендвич или чоколаду, статистички је запослен. Иако ова врста „запослених“ не доминира на тржишту рада, она у екстрему показује сву растегљивост појма запослености. Тиме се макар и делимично објашњава лоше осећање живота које се не мења битно, упркос статистичком расту запослености.
Методолошки проблеми се уочавају и код евидентирања незапослености. Статистика неће препознати незапосленог само по основу чињенице да је он без посла и примања. Незапослен мора показати да је у претходних месец дана активно тражио посао. Статистика тако с правом избацује из система размажене лењивце. С њима међутим статистика избацује и оне резигниране и депримиране несрећнике који су изгубили сваку наду, и одустали од узалудних конкурса и обијања прагова у потрази за послом. Њих више нема у статистици незапослених. За државу и њену статистику је најбоље да неко ко је незапослен посао ни не тражи.
Иако званична статистичка методологија није сасвим бесмислена, представа о кретањима на тржишту рада која се оваквом методологијом осликава, много је боља од стварности. У крајњем исходу, статистика скрива више проблема но што их открива, поготово у атмосфери која фаворизује флексибилност тржишта рада. То поготово важи за државе које нису развиле, или не желе да развију додатне показатеље запослености и незапослености – њима је лакше да стварност сакрију улепшаном фикцијом. То може функционисати неко време, али се од лоше стварности не може побећи статистиком, нити се беда може дуго скривати.

Крај у следећем броју

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *