Светионик – Примите пуно поздрава из Бијеле

Утемељена године 1812, у Бијелој ради једна од првих народних школа на српском језику у Боки, што значи и у Црној Гори. Школу и учитеље не финансирају туђе власти, него Срби поморци, бродовласници, али и обичан пук, маслинари, виноградари, рибари

Какав је однос Монтенегра према Боки Которској може да се види и из једне микроскопске трице, но док је не угледамо, предлажем да оком пођемо у Бијелу, старо рибарско, поморско и бродоградитељско обално мјесташце са око 3.000 становника, а које се налази на 12 км од Херцег Новог и на 33 км од Котора. Пазимо…
У прошлости је Бијела била село рибара, виноградара, маслинара и помораца, а најпрепознатљивија је по традицији бродоградње. Прво и једино бродоградилиште на Јужном Јадрану основао је Бијељанин Ђуро Тодоровић 1927. г. Други један Бијељанин има разгледницу у јавној продаји, али се она ипак не може купити ни у једном од три габаритом чак и за београдске прилике велика хотела, небокељска власништвом.
На полеђини разгледнице, на српском и енглеском пише: „Најпознатији Бијељанин, кап. Петар Желалић (18. в.) постао је први православац витез Малтешког реда, јер је 1760. г. из руку Турака отео ’Круну отоманску’, тада највећи ратни брод на Медитерану – и одвео га на Малту. Портрет непознатог аутора. Поморски музеј Црне Горе – Котор.“
Иако сам се код монтемаурског директора сва три хотела заузео лично, нисам успио у најлогичнијој од свих намјера, да знаком сабирања повежем 2 и 2, да се разгледница најпознатијег Бијељанина нађе у продаји у Бијелој. То се може објаснити само охолошћу оних који обилатом мужом обалне географије бахато одмахују руком на сваки помен културе старије од инсталације зване Независна држава Црна Гора.
Зато морамо даље. У опис мале обалне, но културне средине која је до земљотреса из 1979. имала низове камених палата и медитеранских паркова од којих је најпознатији парк хотела „Парк“, јер се ту, осим егзотичних јапанских каки-јабука могу опазити ријетке воћке фејое (Feyoa selowiana) чије су сјеме поморци донијели из Јужне Америке.
Бијељанске су пјешчане плаже мјестимично прекинуте понтама и старим каменим мулима – одмориштима за барке. Пјешице се, боље неголи колима, може узбрдо до сликовитих руралних амбијенталних цјелина: Балабушића, Злоковића, Задворине, Калиможа, али прије свега до парохијалне цркве Ризе Св. Богородице, смјештене у аркадијском миру засеока Вала. Црква је саграђена 1824. на мјесту старе, од које је сачувана апсида с фрескама из 14. в. Ризница чува један од свега четири штампана примјерка „Октоиха“ као и збирку најстаријих штампаних текстова на подручју Црне Горе, из прве балканске штампарије, владарске породице Црнојевић, Цетиње, 1494.
До доласка Турака 1483. Бијела је била у посједу Немањића, босанског краља Твртка, владара Николе Алтоманића, Сандаља Хранића, Херцега Стефана. Након Боја на Косову 1389. Бијелу насељава тек седам породица. Године 1696. Бијела има 20 породица и 104 становника итд. Утемељена године 1812, у Бијелој ради једна од првих народних школа на српском језику у Боки, што значи и у Црној Гори. Школу и учитеље не финансирају туђе власти, него Срби поморци, бродовласници, али и обичан пук, маслинари, виноградари, рибари.
Пред Други свјетски рат Бијела има 4 клавира, 2 хармонике, 6 фото-апарата, 6 грамофона, 6 радио-апарата, 5 телефона, 160 мушких и 60 женских шешира, 16 рибарских барки, 80 бицикала, 6 моторбицикала, 2 аутомобила…
У Бијелој је некада постојала фабрика за прераду рибе. Куриозитетно: риба се није барила па конзервирала као данас, него се прво пржила! Укус јој је, кажу, био трополушо! На мјесту некадашње Фабрике рибе данас се налази хотел.
Један од она три без разгледнице најпознатијег Бијељанина.