Суверен или дужнички роб

Дужничко ропство и представничкa демократија

Да ли бирач може слободно да формира и изрази своју политичку вољу ако му законодавац не гарантује заштиту егзистенцијалног имовинског минимума?

Условљавање радника да попуни меницу пре закључења уговора о раду поништава сва међународним конвенцијама и уставом загарантована радна права, а радника као слободног продавца радне снаге претвара у уцењеног дужничког роба. Шта онда преостаје од бирачког права грађанина који сваког тренутка у поступку принудног извршења може да буде лишен целокупне своје имовине? Да ли бирач може слободно да формира и изрази своју политичку вољу ако му законодавац не гарантује заштиту егзистенцијалног имовинског минимума, који му се не може одузети по основу принудне наплате било каквог дуга?

[restrict]

ВЛАДАВИНА ЉУДИ, НЕ ЗАКОНА Још је Иван Иљин упозоравао да увођење политичког плурализма после пада комунистичког тоталитаризма неће аутоматски довести до успостављања истинске, или његовом речју, „стваралачке демократије“ (И. Иљин, У потрази за праведношћу, Цетиње, 2001). Да би се то догодило, треба истовремено створити друштвене и правне претпоставке које би омогућиле бирачу да постане стварни, а не тек номинални носилац бирачког права, те да као такав буде кадар за самостално и одговорно одлучивање у вишепартијској демократији. Међу претпоставкама „стваралачке демократије“ Иљин убраја и умеће самосталног привређивања, што се не поклапа са установом законом заштићеног имовинског минимума, али је ова установа нужна формално-правна претпоставка за привредну и политичку аутономију грађанина-бирача коју Иљин има у виду.

Осиромашени и презадужени бирач, који у сваком тренутку може да остане без целокупне своје имовине, је мета различитих облика изборне корупције. Следствено, у оном демократском политичком систему у коме ширење политичких права није истовремено праћено законским осигурањем минималне материјалне основе имовинске самосталности сваког грађанина, материјална беда ће неминовно постати озбиљан фактор изборне неслободе. С тим у вези, озакоњење установе законом заштићеног имовинског минимума чини се неопходним, мада не и довољним условом за спречавање пре свега таквих злоупотреба политичке воље демоса које доводе до успостављања цезаристичке уместо анонимне демократије, односно владавине људи, а не закона.

Још је Алексис де Токвил скренуо пажњу на то да поједини закони „мада спадају, истина, у грађанскоправни (имовинскоправни) поредак… требало би их ставити на чело свих политичких институција, јер они невероватно утичу на друштвено стање народа, чији су само израз политички закони“ (А. К. де Токвил, О демократији у Америци,  С. Карловци, 2002). Установа законом заштићеног имовинског минимума управо спада у такве грађанскоправне законе који могу директно да утичу на поправљање најважнијих установа представничке демократије, а пре свега на делотворност бирачког права.

ИЗВОР ДУЖНИЧКОГ РОПСТВА Појава демократије као политичког режима у коме власт врши народ непосредно или преко представника изабраних на фер и слободним изборима, стоји у тесној вези с променама у сфери грађанскоправне одговорности за дугове. Опште је познато да се настанак демократије везује за реформу коју је у Атини спровео Солон. Две Солонове мере сматрају се пресудним за увођење демократије у атинској држави: обнова установе народне скупштине (Еклезија), која је у Атини била орган непосредне демократије, и установљавање највишег поротног суда – Хелијеје.

Набрајајући „оно чиме је Солон своје законе учинио народним“, Аристотел је наведеним јавноправним мерама додао и Солонов закон према коме је убудуће „било забрањено давати зајмове на тело“, па су од тада Атињани за дугове искључиво јемчили својом имовином. Иако би одредба о укидању дужничког ропства са становишта модерног права припадала области грађанског (имовинског) права, Аристотел је овај пропис с правом сврстао у јавноправне мере којима се демократизовало атинско државно уређење (Аристотел, Устав атински, Београд, 1997). Од Солонових реформи политички народ (демос) Атине чинили су сви пунолетни слободни атински грађани, који су били носиоци скупа грађанских права (тиме), између осталог и права учествовања у раду народне скупштине. Самим тим су у народну скупштину, како бележи Плутарх, ушли припадници најнижег атинског друштвеног разреда – тети, најамници који су живели од личног рада и у чијим редовима треба тражити до тада најзначајнији извор дужничког ропства (Плутарх, Славни ликови антике, Нови Сад, 1990). Као што су са статусом и чашћу пуноправног слободног атинског грађанина биле неспојиве телесне казне и тортура, која се могла примењивати само над робовима, тако је за Атињане било несхватљиво да пуноправни грађанин, који у Еклезији одлучује о усвајању закона, а у Хелијеји у својству судије-поротника (дикаст) дели правду, може да буде деградиран на ниво дужничког роба. Статусноправна деградација која је била специјалитет деспотске староегипатске државе, била је неспојива са демократским поретком Атине.

МОДЕРНИ ТЕТИ У средњовековним сталешким монархијама процесним мерама се обезбеђивала имовинска самосталност носилаца политичких права. Пошто је у оквирима феудалне мешовите владе неприкосновени племићки посед са имунитетским привилегијама био друштвено-економски темељ политичких права племићког сталежа, европско племство се доношењем феудалних привилегија изборило да само мешовити суд, сачињен од владара и племића, може да изрекне казну конфискације племићког поседа, којом се једино кажњавала велеиздаја. У оним средњовековним државама у којима се не среће такво сталешко процесно јемство имовинске, а посредством ње и политичке аутономије племства (Византија, Србија, Русија), тамо нема ни феудалне мешовите владе у пуном смислу те речи. При томе овај закључак не садржи вредносни суд о једном или другом државном облику, већ се њиме само указује на постојање органске везе између политичких права и гарантија имовинске самосталности појединца у једном државном облику који је у средњем веку преовлађивао у европским државама.

Грађанске револуције су прошириле круг титулара политичких права, јер су се она проширила са припадника племићког сталежа на чланове трећег сталежа, који се прогласио за политички народ, као што се то догодило у Француској 17. јуна 1789. године када су се посланици трећег сталежа самоконституисали у Народну скупштину. Ипак, процес ширења политичких права у европским земљама током 19. века није аутоматски довео до тога да сви становници једне државе стекну статус пуноправних грађана, јер је велики број њих све до двадесетих година 20. века био лишен бирачког права по основу имовинског стања или пола, те је самим тим тај део становника био изузет из састава политичког народа једне државе.

Мада су грађанске револуције широкогрудо пренеле на трећи сталеж политичка права која је до тада уживало племство, либерални вођи нису трећем сталежу обезбедили ни делић оне економске независности коју је некада уживало племство. У револуционарној десакрализацији извора државне власти модерни „тети“ (надничари) су у духу теорије народне суверености овенчани највишом оригинерном влашћу, која је као таква била недоступна атинским „тетима“. Над тим истим грађанима-суверенима остао је да стоји Дамоклов мач имовинске деградације на ниво материјалне беде једног атинског дужничког роба. За разлику од античких дужничких робова, модерни „тети“ су као и њихови атински претходници и у таквој ситуацији остајали формални титулари личне слободе и бирачког права.

У наставку: Како је Кнежевина Србија успела да пронађе ваљано законско решење за грађанина-бирача?

[/restrict]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *