О књизи Матије Бећковића или промоција која је постала културни догађај
Овогодишња, сто четрдесет и осма Трибина Српске академије наука и уметности прошла је у знаку представљања збирке песама Матије Бећковића „Сто мојих портрета“, те су присутни гости, академици, књижевници и савременици великог писца, они који су нашли своје место међу корицама ове књиге, али и они који су дошли да чују реч Песника, могли да уживају у овом културном догађају, стиховима и разговорима на тему „опеваних“.
ПОСТАТИ ПЕСМА Док је Матија казивао своје стихове, реч о Матији узео је академик Миро Вуксановић. У својој беседи под називом „Портрет песника“ уредник Трибине Библиотеке САНУ напоменуо је да је уобичајена „Белешка о писцу“ често потцењен додатак књигама, који се неретко чита тек узгред или на прескок.
„Природно је да белешка о писцу у свему личи на писца. Она је одједном и аутобиографија и аутопортрет. Ту је писац рекао да је то он. Пристао је на избор података, на начин којим су казани. Белешка на крају књиге није само суви збир чињеница. Она одаје писца, пријављује га, каже да ли је бринуо о свему. Зато, као предговор сусрету с песником, из књиге ’Сто мојих портрета’ читам 101. портрет“, истакао је Вуксановић.
Књигу чини, наставља Вуксановић, сто песама. Свака има два главна лика. Један је у наслову, други у потпису. „Често је могло да буде и обрнуто. Тамо људи нису онакви као што мисле да јесу. Сваки од њих је постао песма, некад и више песама, у низу или одвојених, самосталних. За таква места бирани су по блискости. Заједно су песникови укућани, преци, родитељи и потомци, пријатељи, познаници, људи из лектире, научници, уметници, политичари, ратници, живи и покојни, победници и жртве, Србија и Црна Гора, песници и песник међу њима, у песмама ’Матија Бећковић’ и ’Аутобиографија’, а заправо свуда. У песми су и светац и краљ и патријарх и владика, у служби, опелу, оди или молитви, како кад, свечано увек, с вером у крст, песму и човека“, истакао је поред осталог академик Вуксановић.
РУКА – РОВАЧКА И МОРАЧКА Бирајући редослед „Песничких портрета српских академика“ Бећковић се одлучио за Његоша као првог, а уследили су стихови о Милутину Миланковићу, Тесли, Иви Андрићу, Михаилу Лалићу, Добрици Ћосићу, Антонију Исаковићу, Миодрагу Павловићу, затим Бориславу Пекићу, Павлу Илићу, Петру Лубарди, Мићи и Љуби Поповићу, Јовану Рашковићу, Предрагу Палавестри, Милораду Екмечићу, Митру Пешикану, Бати Михајловићу.
Књига „Сто мојих портрета“ у себи садржи још једну уметничку збирку – ликовне портрете које је урадио Предраг Драговић. Бирао је он, подсећа Вуксановић, песничке портрете и онда их мајсторским поступком оживљавао.
„Песникова рука је ровачка. Сликарева рука је морачка. Дале су нам само такву књигу – и за читање и за гледање у исти мах“, казао је академик Вуксановић.