Политика, а не право

О праву и фалсификатима

Правне софистерије Венецијанске комисије поводом Закона о слободи вероисповести

Пише Дејан Мировић

Белики српски правник Коста Чавошки је поводом изјашњавања Уставног суда Србије у вези са срамним и противуставним Бриселским споразумом написао да се ради о правним софистеријама. Слична дефиниција се може применити и поводом новог мишљења Венецијанске комисије (објављеног 24. јуна 2019) у вези са Законом о слободи вероисповести.

ПИТАЊА ИЗ УНУТРАШЊЕГ ПРАВА Аутори мишљења су професори међународног права из Холандије и Белгије и адвокат (државни секретар) из Молдавије. Упадљив је изостанак професора из Грчке (иако се цитира случај пред Европски судом Holy Monasteries v Greece) који се много боље разумеју у односе православних цркава од агностика или атеиста из Бенелукса. У уводу се, после захвалности црногорским властима на „одличном“ пријему и признања да су се више сретали са представницима МУП-a него са представницима СПЦ, прихвата политичка мантра режима о „аутокефалној“ цркви и „анексији“ од стране Србије 1918.

Међународна правна историја Црне Горе, наводно, почиње од 1860. и доласка књаза Николе на власт, а не од Берлинског конгреса или de iure признања црногорске државе 1878. Дакле, професори из Холандије и Белгије (изузимамо адвоката из Молдавије који, изгледа, не зна ни енглески добро) приказали су однос између унутрашњег и међународног права на давно превазиђен дуалистички начин (одвојеност унутрашњег и међународног права). Такође, позивајући се на Устав из 1905. Књажевине Црне Горе и члан који регулише положај цркве, они су прећутали да не постоји томос Цариградске патријаршије који би том члану дао међународни легитимитет. А прихватајући мантру својих слабо образованих домаћина о Подгоричкој скупштини и „анексији“, аутори су прећутали да се ради о питањима из унутрашњег права. Она су, према модерној монистичкој теорији, мање правне важности од међународних правних чињеница. Тачније, професори из Белгије и Холандије негирају општеприхваћене правне чињенице које показују да су управо њихове државе (као чланице Друштва народа) признале Краљевину СХС 1919. године.

Холандија и Белгија (као и САД) нису тада помињале Подгоричку скупштину или наводну анексију Србије (која је такође престала да постоји 1918) већ су, de iure, признале нову југословенску државу. То је једино релевантно за правнике.

ГРУБО ФАЛСИФИКОВАЊЕ Аутори прибегавају и грубом фалсификовању (виђеном у Хашком трибуналу) података. Тврде да трећина православних верника у Црној Гори припада секти одиозног Дедеића. „Извор“ за ову тврдњу проналазе у неименованим медијима из Црне Горе. Који су то медији и о којим анкетама је реч, те када су чланци и истраживања објављени – не наводи се чак ни у фуснотама.

Аутори ипак нису изашли у сусрет свим жељама Ђукановића, који у паузама између лукративних послова, путовања у Абу Даби и писања историје налази времена да изађе у сусрет својој патолошкој жељи да присвоји и (отме) туђу, у овом случају, црквену имовину. Зато поводом чланова 62 и 63 Закона, аутори саветују да се примене управни поступак, управни спор и више судске инстанце. У том периоду властима се саветује да не мењају титулара црквене имовине (али уз препоруку да врше појачан надзор). Аутори су на тај начин избегли своју директну одговорност за кршење Првог протокола уз Европску конвенцију који гарантује право на имовину, као и Смерница ОЕБС-а из 2004. и 2014. године (сличан пилатовски метод примењује и председник Србије поводом Закона). У том контексту је, нема сумње, на две или три године, отклоњена опасност од одузимања цркава и манастира.

Коначно, аутори су „двосмислено“, што Карл Шмит описује као „примитивни трик“, прећутали да СПЦ има савесну државину над непокретностима („одржај“ ) која траје дуже од 20 година. То је необориви правни основ за који се тражи, према познатим професорима Станковићу и Орлићу, „савесна државина“ или увереност у погледу законитог основа и права својине претходника (у црногорском законодавству се признаје тај правни основ). Дакле, СПЦ у најгорем случају, или уском једностраном политичком антисрпском тумачењу догађаја након 1918. у члановима 62 и 63 Закона, има „савесну“ и неспорну државину у периоду 1918–1941. године (23 год.) и у периоду 1991–2019. г. (28 год.). Дакле, ако се изузме период национализација након 1945, ради се о најмање 51 години савесне државине. Тврдње Ђукановића и његовог режима које цитирају аутори (очигледно само да би избегли расправу о неспорној правној чињеници) о некаквој „превари“ 1991. од стране СПЦ нису правно релевантне и политичке су природе. Ђукановић је 1991. био премијер Црне Горе, те је тешко поверовати да је могао да „превари“ самог себе тако што је допустио савесну државину СПЦ и упис у катастар. Такође, упоређивање раста његовог имовинског стања 1991. и 2019. показује да он обично није на оштећеној страни у односу преварант и преварени. Напротив. Коначно, ако је и било некакве „преваре“ наводно наивног Ђукановића, прошао је рок од 20 година застарелости у којем су власти имале право да га прекину тужбом.