Писма из Тамног вилајета – Глуха соба за непослушне Србе

Како се у БиХ обустављају, а како покрећу истраге?

Нити Запад нити Европа не станују више на истој адреси. Последице неоствареног а давно прокламованог циља европских начела демократије и права, чини се, мање ће коштати европску породицу, а далеко више, ма колико то звучало парадоксално, саму БиХ.
Пођимо од правосудног система. У Босни и Херцеговини, послије ефикасног паралисања политичког система и сукобљавања Бошњака са Србима и Хрватима, уплитање у рад правосудних институција од стране високог представника за БиХ, шефа мисије ОСЦЕ у БиХ и западних амбасадора – све је очигледније и агресивније.

ДРСКО ПОДСЈЕЋАЊЕ ОХР (заправо Инцко) и стране амбасаде дрско подсјећају јавност у БиХ да су њихове земље донирале известан новац за развој правосуђа, контролу ефикасности правосуђа, као и контролу усклађивања аката ВСТВ-а БиХ с европским тековинама јер су поглавља 23 („Правосуђе и људска права“) и 24 („Правда, слобода и сигурност“) кључне области у преговорима са Европском унијом. Западне бирократе отуда сматрају да је БиХ, узимајући донације, продала властито правосуђе, те да је „оно“ заувијек независно од саме БиХ.
Сажето, речима Ружице Јукић, потпредсједнице ВСТВ (на Предсједништву БиХ, 10. јуна 2019): „У Босни и Херцеговини се може све, па и да позивате правосудне раднике у стаклену собу или гумену собу, да тражите од њих да обуставе истрагу против неког политичара или да отворе против некога истрагу. Наравно, све уз обећање, ако то ураде, да ће добити функцију у правосуђу коју желе. Да ли су донације правосудном систему ове државе оправдање да се амбасадори могу мијешати у доношење судских, тужитељских, дисциплинских и одлука о именовању у правосудном систему наше државе?“
О каквим стакленим, гуменим и глухим собама говори потпредсједница највише правосудне институције у БиХ?!

ПО МЕРИ ЗАПАДА Какву тортуру спроводе западни обавјештајци и дипломате у БиХ, те да ли ове акције воде у потпуни слом правосудног система који су сами направили? Коначно, могу ли грађани имати повјерења у правосудни систем?
И још један детаљ који можда може бацити додатно светло на прилике у БиХ – минорни привредник из Велике Кладуше Нермин Алешевић незаконито снима предсједника ВСТВ-а Милана Тегелтију, а западне „лажне демократе“ тај незаконити снимак намјеравају искористити за рушење предсједника ВСТВ који, гле чуда, долази из Републике Српске.
Разлог? Слабљење Републике Српске и њеног утицаја, те покушај скривања чињенице да Босна и Херцеговина нема изабрану легитимну власт иако је од избора прошло готово девет мјесеци. Уосталом, ни Бошњачко-хрватска федерација нема легалну власт и није спровела резултате избора, али то очито никоме не смета: ни дипломатама ни народу јер примјер мостарског безвлашћа траје већ дуже од петнаест година. Ником ништа кад је о Мостару реч. Али када се помене српски чинилац, ствари се компликују. И то тако од 1991. до данас.
Форма агресије није увијек била иста, те остаје питање: како се звало везивно ткиво свих ових процеса у којима су Срби вријеђани и анатемисани; која је основица догађаја, смисао, суштина и организација – ко диктира појаву а затим је тумачи?
Одговор је у пропаганди – потцијењеној али изузетно ефикасној дјелатности. Разорни далекометни пројектил који се брзином свијетлости преноси с једног на други крај Земљине кугле и креира, производи и усмјерава политичке посљедице сваке појаве, брзином која превазилази све што је људском роду познато!
Важан корак у пропаганди је свакако одвлачење пажње од кључних процеса у друштву и усмјеравање пажње јавности с важних проблема на неважне. Затрпавање јавности поплавом небитних информација, уз помоћ унутрашњих политичких снага, чини се са циљем да људи не размишљају адекватно о ситуацији и да стекну погрешна сазнања у разумјевању свијета и властитог положаја.
Наравно, прије и послије тога, стално стварање нових проблема да би дио јавности реаговао на њих.
У оваквој пропагандној агресији присутна је константно злоупотреба емоција: као класична техника, коришћена са циљем онемогућавања критичке свијести емотивним импулсима (бијес, страх, неизвјесност…).
Међутим, ако неко мисли да пропаганда само дјелује на човјека и његову психу, а занемари разлог пропагандног дјеловања на друштво, друштвене процесе и губитак политичке суверености у корист нападача – покретача пропагандне агресије, биће потпуно у криву. Пропаганда увијек има за циљ прикривање стварног политичког и економског интереса уз стварање услова за њихову реализацију.
Утицај на избор националних лидера и фаворизовање послушних политичких елита, лојалних туђинском интересу крунише се њиховим укључивањем у агресију на властиту државу и властити народ. Само кукавице у политици почињу инсистирати и посебно истицати то осјећање вјечне бесперспективности и пораза.
Док Шиптари газе трагове српских интереса и постојања на Косову, у Босни и Херцеговини трају брутални напади на Републику Српску и њене најважније и најспособније кадрове: њене виталне националне интересе.
Данас су ти притисци највидљивији у заједничком деловању западних амбасада када је реч о правосуђу, а све са циљем смјене М. Тегелтије. Колико још Срба ће морати да прође кроз стаклене, гумене и глухе собе о којима је говорила потпредсједница највише правосудне институције у БиХ, па да Запад буде задовољан? Која је истинска цена донација које ЕУ даје за развој правосуђа, контролу његове ефикасности?