Охолост непокајаних злочинаца

Пише Бојан Јовановић

Народ није опростио, нити ће опростити, али потреба државе да сарађује са НАТО-ом и земљама које су учествовале у њеном бомбардовању, ствара формални привид о опроштају

Премда је време учинило да се разоткрију највеће лажи о Србима као масовним убицама и силоватељима, генетским злочинцима и геноцидном народу, лажи које су у западним медијима лансиране да би започела војна агресија НАТО-а на Србију и систематско убијање њених грађана, ставови некадашњих актера тог злочина нису се до данас променили.

СВЕТСКИ УМОВИ Показало се то на прошлонедељној конференцији World minds, одржаној 23. маја у Београду, на којој је пред светским иноваторима, научницима, уметницима и бизнис лидерима одржан и разговор бившег немачког канцелара Герхарда Шредера и председника Србије Александра Вучића о актуелним геополитичким питањима и незаобилазној теми бомбардовања Србије. На питање директора „Рингијера“ Марка Валдера, шта је пре 20 година навело НАТО да изврши ову војну акцију против Србије, Шредер је одговорио да је она проистекла из једне врло емотивне одлуке, донете с партнерима ове алијансе након разматрања целокупне ситуације на Косову, због чега су они морали да одлуче да нападу Србију. Упитан каква су његова осећања на тај период бомбардовања, Вучић је рекао да је таква одлука била свакако лоша, јер је погинуло много недужних људи и поручио да морамо да опростимо, али да не можемо да заборавимо.
Упркос успостављеној комуникацији са земљама НАТО-а које су извршиле злочиначко бомбардовање Србије, евидентне су још увек непревладане огромне разлике у ставовима у оправданост ове бесправне војне агресије против једне суверене државе.

БРАНТ И ШРЕДЕР У немачкој политици и историји било је појединаца који су исказивали респект према туђим жртвама. Такав гест је својевремено учинио и Вили Брант, који је 1970. године клекао пред споменик Пољацима као жртвама нацизма, изражавајући тиме покајање за зло учињено овом народу и тражећи опроштај од њега. Моралну удаљеност од Брантовог поступка Шредер је исказао одговором на питање о мотиву агресије, којим је демонстрирао не само ароганцију према истини заснованој на доступним фактима, и охолост свог уверења да је Србија морала бити бомбардована, већ и настојање да се учињени злочин издигне на ниво категоричног императива. Уколико би се мотивација за напад на Србију, протумачена као неопходност која је морала да се учини, сагледала управо у контексту Кантовог концепта тог налога, онда је тешко поверовати да би такво злочинство могао и сам Шредер пожелети да оно постане општи закон. Колико је тај поступак према Србији и њеним грађанима израз хуманости појединца који недужно становништво може третирати као циљ, показују управо извршени злочини, огромна материјална штета и многобројне цивилне жртве, проистекли из извитоперене људскости под силином лажи која је могла да посегне за масовним злочином и људе третира као средство, али и да до данас то сматра оправданим.

ЛАЖИ И ПРОПАГАНДА Када Шредер данас помиње емотивни карактер донете одлуке, онда треба само подсетити на контекст у којем су такве емоције настале као резултат ратне пропаганде засноване на обманама и лажима којима се користио његов тадашњи министар одбране Рудолф Шарпинг. Како су показали и доказали управо немачки новинари Јо Ангерер и Матијас Верт у документарном филму „Почело је једном лажи“, Шарпинг је бесомучно лагао о броју мртвих и избеглих са Косова и Метохије, масакрима над цивилима, стрељању наставника пред ученицима, концентрационом логору на приштинском стадиону и плановима Србије за етничко чишћење, само да би убедио Немце у оправданост учешћа Немачке у НАТО агресији против Србије. Показало се и на основу извештаја посматрача ОЕБС-а, међу којима је био и немачки генерал Хајнц Локвај, да хуманитарна катастрофа на Косову и Метохији није постојала и да стање у овој српској покрајини није могло да буде оправдање за улазак у рат на страни албанских терориста, које су и Немци помагали и обучавали у Албанији, нити разлог за НАТО интервенцију.
Својом изјавом Шредер поручује како се национално морање изводи из моћи која је и саму реалност преобликовала медијским манипулацијама и лажима о којима је свакако био добро обавештен. Настојање да се управо те лажи представе као истина у естетизованој форми одбране хуманитарних начела, показује да је политички кич био увод у масовни злочин који се још увек не признаје. Будући да је после две деценије јасно шта се догодило, апсурдне тврдње бившег немачког канцелара само су континуитет политичке праксе која у кичу налази средство за чињење и оправдавање зла.
Евидентно је, дакле, да Немачка не само да није морала да одлучи да учествује у злочиначкој војној акцији него је морала да одустане од сваке идеје да тако нешто уради. Уздржавање од чињења зла је оно што је, сходно етичком императиву, Немачка морала да учини, с обзиром на своје огромно негативно историјско искуство изазивања два светска рата и масовног страдања српског народа у њима. Уколико није могла тада, онда су две деценије биле довољна временска дистанца да, с обзиром на откривене чињенице о злоупотребама лажи, њени бивши званичници учине гест покајања. Међутим, када и данас, после спознате истине о мотивима злочина над Србијом, бивши немачки канцелар тврди исто оно што је његов министар Шарпинг лагао, онда је узалудно очекивати од њега речи самокритике, свест о грешци, потреби за покајањем и тражењем опроштаја. Зато и непрекидно слушамо од немачких политичара о Косову као сувереној држави и непромењивости граница, с јасном сугестијом да се границом прогласи административна линија између Србије и њене јужне аутономне покрајине. Избор који Шредер и сада оправдава показао је немачки идентитет у том периоду, али и данашњи однос Немачке према Србији изражен толерисањем и неосуђивањем зла учињена српском народу, а оптуживањем Срба за измишљене злочине и спремност да се због тих лажи они најсуровије казне одузимањем њихове свете земље. Одатле и тврдокорни немачки став о Косову и пројекат стварања друге албанске државе на подручју јужне српске покрајине.

ПАМЋЕЊЕ ЗЛОЧИНА За разлику од бившег немачког канцелара који и даље тврди да је Немачка морала да учини оно што дефакто није морала, садашњи српски председник великодушно чини оно што Србија не мора, а то је да безусловно опрашта. Протекло је, наиме, само два месеца од објављивања слогана „Опростићемо ако будемо могли, заборавити само ако нас не буде“, под којим је у Нишу одржана комеморативна свечаност обележавања две деценије од почетка НАТО агресије, а хипотетичко опраштање се поводом посете бившег немачког канцелара Србији претворило у императив опраштања у чијој сенци остаје моћ памћења, односно немогућност заборава.
Идеја опраштања и памћења има у нас дугу традицију и постаје основа једног политичког става који у контексту стеченог искуства добија и своје адекватно значење. За разлику од помиловања, као акта којим председник државе ослобађа одређено лице од кривичног гоњења или извршења казне, амнестијом као актом законодавног тела се неодређен број лица за одређено кривично дело ослобађа од гоњења или кажњавања. Међутим, ово формално правно опраштање не значи и психолошко разрешење односа између жртве и насилника, јер само појединац коме је нанета штета или учињено неко зло може да опрости починиоцу тог злодела. Предмет опраштања подразумева, дакле, индивидуални гест и шире значење односа према огрешењу о постојеће законе, друштвена правила и моралне принципе, јер док поменуто секуларно опраштање, у виду помиловања и амнестије, подразумева ослобађање од казне због кршења постојећих закона, опроштај се може тражити и због покајничког признавања грехова који нису у домену учињеног већ помишљеног и грешних узнемирујућих мисли.

ПРАШТАЊЕ И ОПРАШТАЊЕ О значају опраштања у контексту памћења и заборава писало се у нас у оквиру теолошких расправа, а његово практиковање у оквиру цркве и тајне исповедања и покајања потврђивало је значај хришћанске етичке принципијелности. Међутим, животна прагматичност релативизовала је тај значај који је друштвено и културно маргинализован у време комунистичког поретка, када није било могућности да се јавно говори а камоли да се спроведе у живот начело опраштања. Тек са смрћу комунистичког диктатора Јосипа Броза, и распадом комунистичке идеологије, почели су да се обелодањују велики грехови нових власти и разматра могућност опраштања и помирења. Откривање страшних историјских истина, као што је и геноцид над Србима у Јасеновцу, успостављало је и другачију реалност од оне која је до тада важила. Кључни моменат у том контексту осамдесетих година 20. века представља одлазак тадашњег патријарха Српске православне цркве Германа у Јасеновац 1989. године и његова изјава дата том приликом да морамо и можемо опростити, али не смемо заборавити учињени злочин. Будући да опраштање подразумева заборављање и да је памћење злочина и греха супротно чину опраштања, ова патријархова изјава се сматрала контрадикторном, па су и деведесете почеле у знаку покушаја њеног разјашњења. На основу разлике између ритуала као општег појма многих светих и профаних репетитивних активности и обреда као светог религијског чина, као и разлике између кајања и покајања, показује се и неједнакост између праштања и опраштања. У том смислу праштање може бити ритуално, необавезно, док опраштање подразумева завршен процес и дефинисан, коначан однос према ономе који нам је кршећи морална правила и законе нанео штету или учинио зло.
Обележавање 20-годишњице НАТО агресије одржано је под поменутим слоганом „Опростићемо ако будемо могли, заборавити само ако нас не буде“, којим је истакнут критеријум вредновања овог догађаја и однос према њиховим актерима са становишта интереса грађана и државе као њиховог заштитника. Док је опроштај хипотетички чин који зависи од многих фактора, а један од најзначајнијих је и признавање злочина, покајање починилаца као претпоставке стварног помирења, памћење тог злочина је поистовећено са самим постојањем колектива и његовим идентитетом. Порука је да ће колектив памтити заувек тај страшни догађај, и садашња генерација оставља у аманет својим потомцима да негују сећање на њега.

ВАЖНОСТ БИТНИХ ПРЕТПОСТАВКИ Иако је успостављена сарадња с државама које су извршиле агресију на Србију, чини се да је она злочин опростила, али га њени грађани нису заборавили. Међутим, на основу реакције бројних појединаца на наводни опроштај, јасно се истиче да народ није опростио, нити ће опростити, али потреба државе да сарађује са НАТО-ом и земљама које су учествовале у њеном бомбардовању ствара формални привид о опроштају. У одговору на питање ко је опростио почињене злочине и ко има право да то учини у име недужно страдалих, дошли смо и до политике опраштања и памћења злочина. Тежећи ка томе да и немогуће учини могућим, политика понекад пренебрегава важност битних претпоставки за своју дугорочну ефектност. Искуство с југословенском политиком „братства и јединства“ показало је да је потискивање размера тоталног усташког геноцида над Србима током Другог светског рата, да би се амнестирали масовни хрватски злочинци, била темпирна бомба која је експлодирала у тренутку када је, обнављањем усташке државе, Србима опет запрећено националним страдањем.
Злочини које су некадашњи агресори починили, после више генерација и временске дистанце према трауми, не постављају питање опроштаја као претпоставке за нормалну комуникацију између њихових потомака. Страшни догађаји се историјски памте, али то памћење није сметња за сарадњу између припадника народа који су некад међусобно ратовали. Време ради против осветољубивости и, уколико се она као негативна емоција и однос према другом не преноси са генерације на генерацију, онда се злочин може заборавити.
Без настојања да се на истоветним усташким идеолошким основама обнови независна држава Хрватска почетком деведесетих, и опет искаже шовинистички однос према Србима у овој републици, можда би геноцид и био, ако не потпуно, онда делимично препуштен забораву. Да је његово дугогодишње потискивање потрајало, можда би довело и до присилног заборава, али је питање у каквом би се облику појавило негативно искуство када би се спонтаним или присилним сећањем обновила траума. С друге стране, видимо како се негује осветољубивост у Хрватској према Србима који су проглашени агресорима, а њихово протеривање са овог подручја се слави као највећа ратна победа Домовинског рата, и постајући део националног идентитета, исказује не само као сметња у помирењу већ мотив сталних напада Хрвата на Србе и њихову имовину.
Природа заборава чини оно што није учинила култура опроштаја, зато чин опраштања претпоставља и заборав, односно ослобађање од негативног аспекта учињеног и сагледавања починиоца, независно од његовог покајања, без те негативне хипотеке. Посебно значајно након великих ратних сукоба, када треба наставити живот у миру и помирењу, опраштање је увек актуелно у нашем свакодневном животу који доноси многа искушења неправде и зла која људи међусобно чине. Опраштање је људски чин који ауторитетом културе настоји да формално помири некадашње непријатеље, али и да уклони потенцијални узрок њихових будућих сукоба. Уколико остане то негативно, непревладано искуство, онда је сваки вербални гест само ритуално праштање различито од стварног опраштања које подразумева дубински однос помирења. Будући да се опраштање може односити само према узрочнику непосредног, епизодијског памћења доживљене непријатности и претрпљеног бола, оно је нови референцијални оквир у којем се негативни доживљај и његов узрочник осмишљавају и превазилазе.
Суочавамо се, дакле, са политиком и психологијом опраштања које у социокултурној реалности треба да покаже своју ефектност. У комплексном феномену опраштања уочавамо најпре одређене претпоставке за тај чин као што је признавање учињеног и покајање, као и димензију памћења, односно заборава учињеног зла. Када једна страна, НАТО и земље које су учествовале у агресији на Србију не признају извршени злочин, већ га оправдавају и славе, а други обележавају страшне догађаје које памте као своје велико колективно страдање, онда се неразумевање међу њима наглашава немогућношћу стварног помирења заснованог на покајању и опраштању. Поједини западни интелектуалци чине гестове покајања, признајући своју тадашњу заблуду веровања у медијске манипулације о масовним и монструозним злочинима приписиваним искључиво Србима, да би се исконструисао мотив за напад на њих. Тај гест није исказао бивши немачки канцелар, па се утолико и чини упитним намера безусловног опраштања злочина које је НАТО учинио Србији и њеним грађанима. Психолошки нереално, јер вербално значи ритуално праштање, такво залагање за опраштањем је легитимно као политички став, али ће његов коначни ефекат показати само долазеће време.