О апоријама међународног кривичног права

Пише Исак Давидов

Горан В. Ђорђевић је конзистентан критичар нових (ван)правних тенденција које воде негацији научноправне традиције. Гледајући искључиво кроз двоглед правне науке, он увиђа да је бројне противречности из праксе судова немогуће теоријски оправдати

Књигом Кривична одговорност државе Горан В. Ђорђевић заокружио је својеврсну трилогију (Одговорност за међународна кривична дела – Заједнички злочиначки подухват – Кривична одговорност државе), којом је домаћој јуриспруденцији подарио прву свеобухватну теоријску расправу о најважнијим питањима међународног кривичног права. Несумњиву вредност ауторовог дела представља опредељење да критичким преиспитивањем покуша да пробије невидљиву опну владајућег теоријског обрасца. Раздрешивши свезе конформизма, он то чини на јасан и логички кохерентан начин, што представља додатни квалитет. Али ваља истаћи да ће се значај његовог научног рада нужно сагледавати и у контексту друштвено-историјског кретања, које се данас налази у фази која није повољна за овакву врсту деловања. Наиме, треба приметити да је међународно кривично право садашњу актуелност повратило распадом бивше Југославије и оснивањем Трибунала који би судио за злочине почињене у том рату. Тешкоћа је у следећем: Хашки суд је, с једне стране, заслужан за раскошну надоградњу института међународног кривичног права, али је, с друге стране, одговоран за то што српска позиција на међународном плану изазива нелагоду. Та позиција унеколико подсећа на положај становника Мелоса које су Атињани увукли у савез против Спарте објављивањем ове истине: „Ви исто тако добро знате као и ми, када је свет већ тако створен, да правда постоји само између једнако јаких држава: јаки чине оно што могу да чине, док слабији трпе оно што морају.“ Овде треба напоменути да у таквим приликама ова књига раскида окове инфериорности, тако карактеристичне за друштвене науке малих држава.
Изграђен „шиљак“ своје критике аутор је усмерио на необуздано ширење појма кривичне одговорности које, по њему, води брисању граница између субјективне и објективне одговорности. За разлику од књижевног лика којег спомиње у цитату из увертире свог дела, а који „туробно размишља о кривцима и кривицама овога света“, аутор подигнутог копља полази у разрачунавање с неправним карактером концепта кривичне одговорности државе.
Горан В. Ђорђевић је конзистентан критичар нових (ван)правних тенденција које воде негацији научноправне традиције. Гледајући искључиво кроз двоглед правне науке, он јасно увиђа да је бројне противречности из праксе судова немогуће теоријски оправдати. Ситуација је таква да је у тој „смеси“ тешко определити, парафразираћу Томаса Мана, колики је удео дволичности а колики дрске глупости. Зато Ђорђевићеви огледи о кривичној одговорности доносе праву каскаду питања која у себи већ садрже одговоре.
Аутор оштроумно запажа да се у пракси међународних судова избегавају тегобне богазе поплочане крутим принципима и да се с неуважавањем, или чак њиховим потпуним непознавањем, одушевљено смишљају нови садржаји фундаменталних кривичноправних појмова. Очито је да овај концепт промовише недоследност. То је, међутим, у складу са модерним релативистичким позицијама које не познају опште апсолутне критеријуме који дозвољавају да се једна теорија прогласи бољом, него само посебне, релативне критеријуме – варијабле од случаја до случаја – који то омогућавају. А тамо где владају „легионари тренутка“, где се жеђ гаси водом заборава са извора реке Лете, где се глад утољује укусним плодовима лотосовог цвећа, где је свет вредности замењен „менталним сваштарењем“ – тамо је затрпано сећање на Волтеров разуман захтев да се пре упуштања у расправу прецизно одреде појмови којима се барата.
Кажимо још и ово: ауторова промишљања о међународном кривичном праву лако се у уклапају у теорију симулације, по којој се функција постмодерног судског поступка састоји у томе да имитирањем тражења правде омогући несметано функционисање система. Илузија да се на послу задовољавања правде предано радило, служи умиривању мноштва које још увек има традиционалне погледе на судове, право и правду. За то време нове елите силовито плове у нови свет.
Актуелност теме, ауторов свеобухватан и темељан приступ, супериорно познавање проблематике, полемички тон, спремност да се понуде решења, само су неки од квалитета Ђорђевићевог дела. Нема сумње да ће ова књига представљати незаобилазно штиво у „рвању“ са апоријама међународног кривичног права.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *