Нема назад, иза је Србија

Битка на Паштрику

Ако су Кошаре биле Вијетнам у малом, операција „Стрела 2“ или Битка за Паштрик била је Вијетнам у великом. Требало је убити 25.000 војника Приштинског корпуса, покорити, понизити и окупирати Србију, изјавио је за „Печат“ генерал-пуковник Владимир Лазаревић

Пише Звонимир Пешић

Током агресије НАТО-а најжешћа битка одвијала се на планини Паштрик од 26. маја до 10. јуна 1999. године. Непријатељ је, после неуспелих покушаја да преко карауле „Кошаре“ учини дубљи продор у дубину Косова и Метохије, предузео операцију на Дримско-косовском оперативном правцу, са тежиштем на тактичком правцу село Погај – караула Горожуп – село Ђонај. Планирали су да преко планине Паштрик снаге тзв. Ослободилачке војске Косова и регуларне војске Републике Албаније уђу на територију Метохије, пресеку комуникацију Ђаковица–Призрен и сломе отпор Војске Југославије у првом појасу одбране. Агресор није успео јер су насупрот били браниоци који су јуначком, а одсудном одбраном осујетили планове непријатеља.

СПРЕМНИ ЗА ОДБРАНУ Све је било спремно за одбрану. Поједини правци били су затворени минским пољима. Понегде је запречавање обављено до дубине од око пет километара. Ко год да наиђе имао би проблема. Бројно стање 549. моторизоване бригаде у миру било је око 1.800 до 2.400 људи. Када су 1998. године отпочела борбена дејства, бројно стање се повећало до 3.000, па и до 4.000 људи…
„Хеликоптери типа ’апач’, који су дејствовали дуж граничне линије, врло мало су прелазили границу, негде до 500 метара. Током априла 1999. употребљавани су за гађање наших караула. Макар један хеликоптер смо оборили 1. априла у рејону карауле ’Стојановић’. Тада је НАТО забранио употребу тих хеликоптера“, казује генерал-мајор у пензији Божидар Делић, командант 549. моторизоване бригаде, и наставља: „Тог 26. маја прво је почео демонстративни напад на правцу нашег 2. моторизованог батаљона који је ’затварао’ критично велики рејон ‒ око 30 километара државне границе, од караула ’Митар Војиновић’, па закључно са караулом ’Ликен’ (укупно 6 караула), у надлежности 53. граничног батаљона. У току ноћи су се чули тенковски мотори непријатеља, клапарале су гусенице… Око пет изјутра кренуо је напад преко горожупског тактичког правца, почела је да дејствује њихова артиљерија, а отварана је и минобацачка ватра. Од четири албанска тенка која су се појавила три смо уништили, тако да се после тога тенковска јединица повукла. Са оне стране границе (од Кукса до Круме) налазило се 30.000 до 35.000 припадника шиптарско-терористичких снага, јединица 2. дивизије регуларне албанске војске (мобилисали 12.000 људи) и оперативна група ’Јастреб’ која је дошла из Немачке, а у свом саставу је имала хеликоптере типа ’апач’ и радаре за рано откривање артиљеријских положаја и других циљева.“

[restrict]

ЧЕТИРИ СТРЕЉАЧКА СТРОЈА „Када је отпочео напад, пратили смо све покрете и дејства. Имали смо тамо око стотину војника граничара а остало су били добровољци и једна борбена група из 549. бригаде. Имали смо свега 400 људи на тих шест километара границе“, говори Делић.
Терористи иду у стрељачким стројевима. Четири строја, један иза другог, у размаку од по око 200 метара. У четвртом стрељачком строју били су војници у црним униформама, како смо оценили, припадници њихове војне полиције и специјалних јединица. Ако неко застане испред њих, ударили би по њима. Кретали су се у стојећем ставу, изгледало је без страха. Стално се чуло с њихове стране: „Алаху екбер“. Све је ишло дисциплиновано, док се нису докопали жбуња из шумарка, где је поредак олабавио.
У првој фази одбране имали смо можда 200 људи на првој борбеној линији, на међусобно удаљеним отпорним тачкама састава 20 до 30 људи. На Планеји се, на одмарању, налазило око 200 људи. Чим је почело дејство, они су потрчали да ојачају прву линију. Касније смо ојачали одбрану, па је тај правац непосредно бранило око хиљаду људи. Артиљерија је дејствовала и прилично помогла. Знали смо да тим снагама не можемо да их зауставимо јер их је било на хиљаде. Заправо, у том првом ешелону било је пет-шест хиљада непријатљских војника. Могли су да уводе свеже снаге. Биле је тамо у позадини и око пет хиљада за борбу спремних Американаца. На аеродрому Кукс налазило се 24 хеликоптера типа „апач“. У књизи Веслија Кларка стоји да су дневно откривали до 150 циљева у нашем одбрамбеном поретку. Све наше што је дејствовало, они би откривали. Информације су о томе преносили авиону типа „авакс“, а ови ‒ борбеним групама авиона који су непрекидно кружили изнад нас. Нисмо могли да их гађамо јер су летели на висини изнад домашаја наше противваздушне одбране. Авиони А10 нису одлазили много у дубину.

СРПСКИ „ОГАЊ“ „Наши вишецевни бацачи ракета ’огaњ’ нису били на положајима. Имали су скривену локацију у граду. Путем стационарног телефонског позива они би добили циљ, а сва ватра на циљеве је већ била припремљена. Добију, рецимо, наређење да на један циљ изађе један или два лансера, избаце 20 ракета, а на други 12. На путу су имали обележена места где стају. Највећом брзином заузму елементе, испале своје ракете и највећом брзином се враћају. Никада није прошло више од пет минута од њиховог дејства, а да авиони А10 нису били изнад и кружили тражећи циљ, али нису ништа нашли. Артиљерија је дејствовала увек са ивица шума и после би се повукла. Али смо је зато имали на 14 локација са којих је могло да се дејствује, да нам никада пешадија није била без подршке“, наглашава Делић.
У критичном тренутку, посредством средстава везе, један од командира, водник Велибор Бошевски, затражио је од претпостављеног да се, услед велике изложености ватри и неповољног распореда снага, заједно са војницима, повуче на резервни положај. Ненадано у везу се укључио пуковник Делић, који му је рекао: „Бошевски, нема назад, само напред. Иза тебе је Србија, назад немаш где, мораш задржати тај положај, а добићеш сву ватрену подршку и попуну људством и муницијом.“
„На правцу горожучних бачила Шиптари су успели да уђу око један километар, јер су били велики међупростори између отпорних тачака. На правцу према селу Бинај ‒ неких 500 метара и према караули ’Горожуп’ још око 500 метара. Тог 26. маја по подне ми смо напустили караулу, али је то трајало само пола сата. Мада је командант 549. бригаде известио Приштински корпус да је караула заузета, а у ствари била је то само рушевина (благовремено извучена муниција и све што је било неопходно), граничари и добровољци су је самоиницијативно повратили.“

ЦРНИ ВРХ ПАШТРИКА После неколико дана линија коју су држали наши браниоци била је поравната, јер су уништени делови уклоњених снага непријатеља. Та линија, и поред бесомучних бомбардовања тзв. тепих бомбама, остала је све до краја рата.
„Остало нам је само да од терориста очистимо гребен Паштрика и сам врх на 1.996 м надморске висине. Земљиште је било повољније са наше стране. Са њихове се терен вертикално спушта и до врха могу доћи само једном стазом. Није нам био проблем да одатле избацимо Шиптаре и да тиме завршимо причу. Знали смо, ако то учинимо, НАТО ће нас на врху и гребену бомбардовати авијацијом. Овако су Шиптари држали те положаје, а наша прва јединица је имала положаје на само 200 метара од њих. Шиптари су више пута покушавали да потисну наше снаге, али нису успели. Имали смо на располагању читав арсенал наоружања, од далекометне снајперске пушке ’црна стрела’, пушкомитраљеза до минобацача 60 мм. Када би Шиптари кренули, поклапали смо их ватром. Црнео се врх и гребен Паштрика од њихових тела. Рањени су јаукали на сав глас. Када је отоплило, морали смо чак и положај мало да померимо, јер се неколико дана од смрада лешева који се распадају није могло дисати“, рекао је Делић.

ТЕПИХ БОМБЕ Пошто употреба тактичке авијације НАТО-а није дала резултате, од 31. маја до 10. јуна употребљавана је стратегијска авијација оличена у авионима Б-52 и Б-1. Та врста авијације дејствовала је чак 24 пута, сејући тзв. тепих бомбе, којима, осим 549. бригаде, није нападнута ниједна наша јединица. Припадници те бригаде уништили су неколико хиљада касетних бомби које је из ваздушног простора посејао НАТО, за шта је потрошено више од 40 тона експлозива.
Тепих бомбардовање је било готово неиздрживо. НАТО је четири пута погодио зону распореда јединице. Људи су били контузовани, експлозије су их подизале увис одакле су падали на стене или камење. Прво крену напади пешадије, а кад наши зауставе пешадију, долазе авиони и траже циљеве, како би направили брешу да пешадија прође…
Авијација НАТО-а 31. маја погодила је наше истурено командно место у Шех Махали, заселак села Планеја.
„У тренутку када смо, после стабилизације стања на линији фронта, сишли из поткровља и узели нешто да попијемо, авио-бомба је експлодирала у близини куће. Попадали смо. Зграбили смо средства везе, наоружање и претрчали у другу двоспратну кућу, која има три армирано-бетонске плоче, у подрум који смо раније одредили као место где треба доћи и сачувати се од дејства авијације. Зашто баш тај подрум? Зграда је била усечена у брдо и фактички са три стране заштићена земљом. Само је предња страна, где се улазило у зграду и у подрум, била отворена. Нас 36 војника и старешина било је у подруму. Напољу је остало само неколико војника који су били у заклонима, раније припремљеним за обезбеђење командног места“, сећа се тог догађаја Стојан Коњиковац, тада потпуковник, а данас бригадни генерал у пензији.
Дејство по објектима у Шех Махали трајало је неколико сати.
„После стравичне експлозије наступио је мрак. Погођена је зграда у којој смо се налазили. Загушљивост је била скоро неиздржљива, од прашине се није могло дисати, а из рушевина су се чули јауци. Био је то мали подрум. Сви који су се налазили у делу зграде који је погођен авио-бомбом, погинули су ‒ њих десеторо. Ми, који смо били у другом делу подрума, остали смо живи. Из подрума се видео само један трачак светлости. Направили смо мали отвор и извлачили се један по један. Када смо изашли, видели смо сву страхоту призора. Зграда је била скоро сравњена са земљом. Потпуковник Бошко Лемић је остао у згради у којој смо претходно били и командовали током борбених дејстава, погинуо је. Поклопила га је плоча… Наредних дана ангажовали смо инжењеријске машине како би могли да извучемо погинуле из другог дела зграде. Радило се с прекидима, јер су авиони НАТО-а често надлетали то подручје. Након ових догађаја наставили смо са успешним држањем линије све до потписивања Војнотехничког споразума у Куманову“, казао је Стојан Коњиковац.

РУСКИ ДОБРОВОЉЦИ „Најтежи дан за мене био је онај када је, на основу Кумановског споразума, донета одлука да напустимо простор Косова и Метохије. Бригада је иначе попуњена резервом на екстериторијалном принципу. Наиме, нашу резерву смо црпели из Лесковца и околине. Резервисти су питали откуд повлачење када чврсто држе стабилну линију на граници. Муке су биле да их убедимо јер је реч о одлуци на државном нивоу. Најтеже ми је било с руским добровољцима који су по сваку цену хтели да остану на Косову и Метохији, да се и даље боре“, сећа се Божидар Делић.

ЦИЉЕВИ НЕПРИЈАТЕЉА „Ако су Кошаре биле Вијетнам у малом, операција ’Стрела 2’ или Битка за Паштрик била је Вијетнам у великом. Зашто? Зато што се НАТО одлучио да коначно реализацијом те друге етапе операције изврши задатак који није успео у претходном периоду. Циљ западног војног савеза био је да уништи главне ефективе ВЈ, посебно јединица 3. армије, односно Приштинског корпуса. Заправо, требало је убити 25.000 војника корпуса, покорити, понизити и окупирати Србију. То је њихов написани план. Нису успели на Кошарама 9. априла, па је дошла друга половина маја. Они су почели с припремом операције ’Стрела 2’ преко Кукса, планине Паштрик и Призрена, са задатком да уз невиђену ваздухопловну подршку и употребу копнених снага за шест сати освоје Призрен. Требало је да дођу у Призрен и иду десно ка Урошевцу, право ка Малишеву, полудесно ка Сувој Реци, Липљану и Приштини. Тада би кичма одбране Србије била сломљена. Овога пута државе НАТО-а су употребиле стратегијску авијацију да би данима, тзв. тепих бомбардовањем, уништили први појас одбране по дубини. Дакле 15-20 километара да би све претворили у прах и пепео. Тај термин ‒ прах и пепео ‒ потиче још од пре рата када су они претили Србији да ће бити равна као сто, да ће остати прах и пепео, да ће нашу земљу вратити у камено доба“, наводи генерал-пуковник Владимир Лазаревић и наставља:
„Покушавам да цитирам шта су они пре рата говорили. Сваки стратегијски бомбардер носи више од 50 тона убојних средстава. Они су тежишно изоловали један фронт на правцу Горожуп–Ликен, ширине пет километара, узан да би што пре стигли до Призрена, уз ангажовање хиљаде војника, терориста башибозука, сакупљених по читавом свету, припадника албанске армије, снага НАТО-а, пре свега енглеских, па америчких и којекаквих других плаћеника. Дакле, снаге еквивалента до 5.000 људи на том фронту напада, уз снажну ракетну подршку. Било је 600–700 наших војника који су бранили тај први положај и на врху Паштрика висине око 2.000 метара надморске висине. Имао сам у Хагу за сведока оца војника који је био добровољац мађарске националности. Он је објашњавао страхоте операције ’Стрела 2’. Горожуп, Планеа, Жур, и више не знам како су се тада звала села, претворена су у прах и пепео. Судија у чуду пита шта је то прах и пепео. Па каже Мађар: господине судија, нема камена, само је прах и пепео остао, све је уништено, све је сагорело. Судија не зна шта да одговори…“
„На том простору су били и опстали наши браниоци, пре свега они из 549. моторизоване бригаде, под командом тадашњег пуковника Божидара Делића“, подвлачи Лазаревић.

НАРЕДБЕ ВЕСЛИЈА КЛАРКА Водећу улогу у агресији имао је, а ко други, до амерички генерал Весли Кларк.
Говори генерал Лазаревић: „Агресор је имао задатак директно примљен од главнокомандујућег Веслија Кларка. Он је поручио команданту ваздухопловних снага НАТО-а Мајку Шорту и свим главнокомандујућим снага у Албанији: ’Не будемо ли освојили овај правац, много наше крви ће потећи.’ И онда су они кренули бесомучно. Неколико дана, крајем маја, остварена је изолација свега што се креће и негде 29. или 30. маја председник САД Бил Клинтон је одржао конференцију за новинаре. Рекао је да је НАТО Србима нанео тешке губитке, да је убио 700 војника на правцу планина Паштрик – Призрен. Славодобитно је увесељавао свој народ, светско јавно мњење и неке наше душебрижнике који су још позивали да се бомбардује Србија. У два сата ноћу добио сам извештај о тој конференцији од Миливоја Михајловића, из Медија центра у Приштини. Под тим утиском, док сам се спремао да кренем на тај део фронта, да што пре стигнем, оседео сам. Са пратиоцима сам отишао директно према Призрену и планини Паштрик.
„Раније сам службовао у Призрену као начелник рода везе у тој бригади и познавао сам различите начине комуникације. Увек сам имао по два-три уређаја, знао сам тајне називе свих мањих јединица. И успео сам у једном тренутку да добијем командира јединице ранга чете на врху Паштрика. Мислим да је назив тог положаја био Врапче. Позивао сам циркуларно. У то време тајни назив за команданта Приштинског корпуса је био Космос… Захтевао сам да ми се јаве, да видим има ли још живих. Јавио се капетан Димитријевић. Тада сам се уверио да је Клинтон изговорио лаж. Онако изненађен, прескочим документа о тајном командовању трупама и кажем: Димитрије, је си ли то ти? Ја сам, Космосe. Хвалим те, Боже! А мрави, постављам му шифровано питање какво је стање војника. Он одговара: минус два. Значи два су погинула. Рекао ми је да је у јединици доста контузованих, али да се добро држе. Сазнао сам да су сви остали живи, то јест да није истина оно што пропагира агресор“, прича генерал Лазаревић.

СВИМ РАСПОЛОЖИВИМ СРЕДСТВИМА Уследио је одговор Војске Југославије свим расположивим средствима. Све оно што је кренуло ка нашој граници, остало је тамо где се затекло. Они који су се кретали, више нису могли да се крећу. Они који су могли да побегну, побегли су у дубину Албаније, а камионима и другим средствима НАТО је извлачио то што је остало од њихове пешадије, војске која је јуришала да покори Србију.
Стратегијска авијација је побила и добар део Атлантске бригаде, своје држављане. Бригада је бројала више од 500 војника, а почетком априла 1999. године у Вашингтону је извршена смотра. Реч је о Албанцима, америчким држављанима. Побијени су грешком…
И тако је завршен рат на Косову и Метохији јер је, преко планине Паштрик, сломљена „Стрела 2“. Та кратка прича има хиљаде и хиљаде судбина, а иза тога је стајала Команда Треће армије, Команда Приштинског корпуса.
А „апачи“? Није за причу…

[/restrict]

Људски губици

Током операције „Стрела“ погинуло је 26 припадника 549. моторизоване бригаде, а око 200 их је рањено. На другој страни, у редовима тзв. Ослободилачке војске Косова, погинуло је 453 терориста, а број рањених није објављен. Процењује се да је рањено више од 2.500 Шиптара.