НАТО раздор

Двојица од три српска министра (у техничком мандату) у Савету министара БиХ јавно су се заложила за улазак Босне и Херцеговине у Северноатлантску алијансу

У Босни и Херцеговини не дешава се ништа ново, бар кад је у питању формирање Савета министара БиХ. Још један састанак Милорада Додика и Бакира Изетбеговића није приближио дејтонску творевину конституисању овог државног органа, пошто су обе стране остале на добро познатим ставовима.

САРАДЊА С АЛИЈАНСОМ Изетбеговић је поново инсистирао да Бањалука прихвати „МАП пут у НАТО“, што је наравно било неприхватљиво за Додика, који је након ових разговора нагласио како ће „Савета министара можда и бити, али чланства (БиХ) у Северноатлантској војној организацији сигурно неће“.
Председавајући Председништва БиХ је поновио да је Република Српска спремна за максималну сарадњу с пактом из Брисела по моделу коју НАТО има са Србијом. У том смислу је наговестио могућност учешћа војника из БиХ (дакле и РС) „у мировним операцијама, попут оне у Авганистану“, али је истовремено упозорио да би у евентуалном споразуму с Алијансом (који би морао да иде на коначно одобрење у Народну скупштину РС) „морало јасно да буде прецизирано да он не значи пут некадашње централне југословенске републике према чланству у овом савезу“.
Да ова његова, назовимо је, „максимална кооперативност“ није оно што може задовољити апетите Бакира Изетбеговића и, верујемо, његових западних покровитеља, показала је изјава лидера Странке демократске акције који је оптужио водећег човека РС за безмало све проблеме с којима се суочава БиХ. Од „Алијиног малог“ се тако – у говору који је одржао на обележавању 29. годишњице оснивања највеће бошњачке странке – могло чути да се „некадашњи социјалдемократа који је обећавао сарадњу у БиХ, са доласком на власт постепено претворио у агресивног националисту који опструише витално важне процесе помирења и НАТО и европских интеграција, те својом запаљивом реториком растерује стране инвеститоре, због чега млади одлазе из земље“.

[restrict]

БАКИРОВА ПРОВОКАЦИЈА Ипак, након оштрих критика које је упутио на рачун „проблематичног човека из Лакташа“, Бакир је оптимистички најавио да ће тај исти Додик на крају „потписати приступницу Босне и Херцеговине НАТО-у“!
Јасно, на ову провокацију Додик је реаговао, поручивши онима који „покушавају да понизе РС и њене кадрове, видевши у Србима потцењену рају, да таква политика више неће проћи“.
„Ко је Бакир Изетбеговић да говори о томе шта је наша одлука? Он је умислио да може да нам држи предавања. Одлука Скупштине Републике Српске ће бити још ригорознија. Народна Скупштина ће одлучити о статусу РС јер је ово неиздрживо“, поручио је.
Додик није образложио на шта конкретно мисли када наговештава „још ригорозније одлуке Народне скупштине Републике Српске“, али је готово извесно да је оваква оштра реторика првенствено у функцији слања јасне поруке, како Сарајеву и његовим менторима, тако и домаћим опозиционим структурама, да Бањалука неће мењати свој досадашњи курс.

ПОЖЕЉНИ СРБИ Поставља се, свакако, питање хоће ли други заинтересовани фактори, а пре свих глобалистички центри моћи, променити досадашњу тактику и (како неки наговештавају) одустати од покушаја да путем уцењивања и застрашивања изнуде брзи пристанак челника Републике Српске на НАТО пут БиХ.
Одговор на ово питање је, чини нам се, још увек сувише рано дати, мада је готово извесно да ово привремено тактичко повлачење (ако би до њега дошло) не би значило и трајно одустајање Вашингтона, Лондона и Берлина од планова да усисају дејтонску творевину у Северноатлантску војну алијансу. Мада њихови представници јавно испољавају жељу за што хитнијим формирањем Савета министара БиХ, сигурно је да западним структурама моћи, баш као и бошњачком Сарајеву, одговара што дуже продужавање садашњег стања у коме интересе Срба у овом важном органу, уместо незгодних Додикових представника, заступају стари, „босански оријентисани“ кадрови. А какав је њихов однос према, у Народној скупштини РС усвојеној, Резолуцији о војној неутралности Републике Српске најбоље показује то да су се двојица од три српска министра (у техничком мандату) у Савету министара БиХ јавно заложила за улазак Босне и Херцеговине у НАТО.
И док је још увек актуелни министар спољних послова Игор Црнадак (иначе кадар ПДП-а Младена Иванића) невешто покушао да демантује да је у фебруару на скупу одржаном у организацији Атлантског савеза Црне Горе изразио наду да ће БиХ, „и поред тренутног застоја, следити пут Црне Горе“, његов колега Драган Мектић није могао (а ни желео) да оповргне речи које је у априлу изговорио у интервјуу датом „Фејс“ телевизији. А овај високи функционер Српске демократске странке, који од 2015. обавља дужност министра безбедности БиХ, том приликом је изразио жељу да „Босна и Херцеговина али и Србија уђу у Северноатлантску војну алијансу“. Наравно, то своје опредељење – супротно званичној политици његове партије и Резолуцији Народне скупштине РС – образложио је „предностима које доносе евроатлантске интеграције“: „У сваком погледу смо везани за Запад и ако нас они буду хтели, можемо напредовати и бити део Европе.“

МЕКТИЋЕВА МЕТА Главни проблем, ипак, нису неистине које је Мектић изнео говорећи о користима које доноси учлањење у НАТО, већ изостанак оштре реакције челника његове странке на ово отворено министрово супротстављање курсу војне неутралности Републике Српске.
Председник СДС Вукота Говедарица није ни помислио да укори Мектића, а камоли да га искључи из странке иако је, након избора, заговорнике политике сарадње с Додиком избацио из партије са образложењем да су њихови поступци „супротни званичним ставовима Српске демократске странке“. Очигледно је да су у врху дубоко подељене СДС – коју средином овог месеца очекују избори за новог председника партије – још увек присутне утицајне снаге које се само вербално залажу за очување војне неутралности Републике Српске, а интимно мисле исто оно што је Драган Мектић, без последица, отворено саопштио јавности.
Да није имао подршку истомишљеника, Мектић сигурно све ове протекле године не би могао да повлачи потезе који су били по мери Запада и у функцији стварање унитарне Босне под доминантним утицајем Бошњака; у пракси, главне мете његовог деловања били су Милорад Додик и „српске паравојне формације“, односно „сузбијање малигног руског утицаја“ (забрана писцу Захару Прилепину да уђе у БиХ). Министар безбедности се, јасно, залагао и за проширење ингеренција полицијских структура БиХ на простор целе државе, док с друге стране није видео претерану опасност у доласку мигрантског таласа и у притајеним радикалним исламским терористима, повратницима са блискоисточних ратишта.
Ако се све ово зна, није изненађење што је Бакир Изетбеговић изјавио како „верује више Мектићу него Тужилаштву БиХ“. Повод за ову изјаву бошњачког лидера била је одлука Тужилаштва Босне и Херцеговине да у априлу покрене истрагу против министра безбедности због „основане сумње да је починио кривично дело злоупотребе службеног положаја, одавања тајних података и давања лажних исказа“.
Иако свестан да му време на сигурној министарској функцији полако истиче, „добри, босански оријентисани Србин“ решио је да се не преда без борбе. Искористио је чињеницу да се председник Високог судског и тужилачког савета БиХ Милан Тегелтија нашао на медијској „оптуженичкој клупи“ због наводног примања мита од стране бизнисмена Нермина Алечковића (и оптужени и челници РС тврде да је ова афера монтирана из политичких мотива) како би пред зградом правосудних институција у Сарајеву организовао протесте на којима је захтевана оставка овог, за њега очигледно неподобног правничког кадра Републике Српске.
На ово окупљање је, уз министра безбедности, стигла и млада нада ПДП-а Драшко Станивуковић, а обојицу противника Додикове политике бурно су поздравили некадашњи припадници Армије БиХ који су, носећи ратне заставе са љиљанима, такође, нимало случајно, присуствовали овој представи, и министру безбедности скандирали безмало као свом ратном јунаку – „Мектић, бошњачки херој“, „Клањамо ти се“, „Мектића за председника“. Неколико дана након ових протеста Канцеларија дисциплинског тужиоца Високог судског и тужилачког савета БиХ подигла је тужбу против Тегелтије „због кршења службене дужности“, а Мектић у министарској фотељи и даље чека формирање новог Савета министара…
Потези које су на политичкој сцени повлачили (или још повлаче) Младен Иванић, Вукота Говедарица, Драган Мектић, Игор Црнадак, Драшко Станивуковић… показују да у Републици Српској фронт против „тихе“ НАТО окупације није тако чврст како би се на основу декларативне подршке свих релевантних странака Резолуцији о војној неутралности РС на први поглед могло закључити. С обзиром на то да је већина ових политичара отишла (или се налази пред одласком) са досадашњих функција, постоји могућност да у њиховим опозиционим партијама (или бар у једној од њих, Српској демократској странци) кључне позиције преузму заговорници тврде националне политике који неће бити спремни да кокетирају са идејом добровољног уласка у „НАТО кавез“. Од тога хоће ли доћи до ових – пожељних али нажалост не и сигурних – промена зависиће у доброј мери и даља чврстина отпора Републике Српске, али и потези које ће глобалистички центри моћи и њихови сарајевски извршиоци радова повлачити у будућности према непослушној Бањалуци.

[/restrict]

Босић у Берлину: У Српској је диктатура

Младен Босић, човек који је пре Вукоте Говедарице водио СДС, више није на највишој страначкој функцији, али је и даље присутан и утицајан у политици. Нажалост, он свој утицај, односно позивницу да у Берлину учествује на панелу „Интерпарламентарна сарадња – Иницијатива Западни Балкан“, није искористио да покуша да афирмише позицију Републике Српске и да објасни разлоге њеног противљења уласку БиХ у НАТО. Уместо тога, од њега је берлински аудиторијум чуо, на Западу већ тако добро познату и пријемчиву причу, да је „Република Српска најгора заједница у региону, у којој нема слободе и владавине права, већ влада аутократски режим и диктатура“.