Могу ли Кина и САД до инфраструктурног преокрета?

Г20, ОСАКА, ПЕКИНГ И ВАШИНГТОН

Друга економија света сматра да успех америчког инфраструктурног плана, вредног два билиона долара, не зависи само од финансирања него и од перцепције инфраструктуре и америчког политичког система који представља извор ограничења

За „Печат“ из Нингбоа Бранко М. Жујовић

У Осаки 28. јуна почиње самит Групе 20 најразвијенијих земаља, а свет с нестрпљењем очекује састанак кинеског председника Си Ђинпинга с америчким колегом Доналдом Трампом.

Дипломатска припрема Пекинга за Осаку састојала се из Сијеве посете Русији, где је истакнуто да је отворена нова ера у кинеско-руским односима, и Пјонгјангу, где је, како наводе кинески медији, дат подстицај новој динамици односа две земље.

Кинеска страна сматра да би добро било да у Осаки стручни тимови Кине и САД дају конкретан допринос, али да је у овом тренутку много важније успостављање курса сарадње. Кинеска штампа је уочи самита у први план истакла могућности и значај кинеско-америчке сарадње, не само у билатералном формату већ и за цео свет, упркос томе што је Пекинг протеклих месеци и година био приморан да учествује у једном ни за кога повољном трговинском сукобу. Оно што се у Вашингтону назива максималним притиском није приморало Пјонгјанг и Техеран на попуштање, па стога у Пекингу закључују да такав приступ неће приморати ни Кину на попуштање. Заправо, Трамп после танких спољнополитичких епизода са Пјонгјангом и Техераном може да буде задовољнији једино ако трговинске преговоре с Кином врати на проходан колосек. Али како би то Вашингтон могао да изведе?
[restrict]

ИНФРАСТРУКТУРНА САРАДЊА ПОДСТИЧЕ ГЛОБАЛНИ РАСТ Љу Вејпинг, водећи научни сарадник Кинеске развојне банке, у ауторском чланку објављеном у листу „Чајна дејли“, наводи да су се Трамп и демократски лидери Конгреса недавно сложили да израде инфраструктурни пакет вредан два билиона долара.

„Ово је уследило након што је Трамп у извештају објављеном у Стратегији националне безбедности, објављеном децембра 2017. године, најавио улагање од билион и по долара у инфраструктуру, што је највећи план ширења и модернизације инфраструктуре у САД од педесетих година до данас. Током протеклих тридесет година Кина је стекла богато искуство у области изградње инфраструктуре, од могућности, стандарда и примене, до управљања и иновативних технологија. Будући да у данашњем свету конкурентске сарадње кинеско-амерички односи обликују свет, сарадња у развоју инфраструктуре била би корисна не само за Кину и САД већ и за остатак света. Међутим, да би се остварила инфраструктурна сарадња и даље интегрисале две економије, две стране морају прво да окончају преговоре о билатералном споразуму о инвестицијама“, наводи Љу Вејпинг.

„Чајна дејли“ уочи самита у Осаки подсећа да две највеће светске економије остварују 40 посто глобалног БДП-а и 32,8 одсто глобалног извоза, а да инфраструктурна сарадња може олакшати трговинске тензије. Захваљујући брзом економском расту, Кина је до маја ове године нагомилала огромне девизне резерве, чак 3,1 билион долара. Поседује америчке државне обвезнице у вредности од 1,11 билиона долара, што Пекинг чини највећим кредитором САД. Инфраструктурна сарадња би помогла Кини да уравнотежи своје девизне резерве, а САД би смањиле свој дуг и обновиле инфраструктуру. Сарадња с Кином, сматрају у Пекингу, могла би да ублажи притисак на САД да саме финансирају развој инфраструктуре, подстакну раст, повећају запосленост и смање трговински дефицит.

КАКО ДО МЕЂУСОБНОГ ПОВЕРЕЊА? Љу Вејпинг сматра да су трговинске тензије и погоршање глобалног безбедносног окружења утицали на кинеско-америчке односе. „Две стране, такође, имају различите погледе на трговински дефицит, трговинска правила и права заштите интелектуалне својине који су неизбежни у ери конкурентске сарадње. Дакле, морају да траже заједнички језик, заснован на међусобном разумевању и морају да раде на изградњи отвореног, транспарентног и ефикасног економског система, уз приоритетно решавање економских проблема како би се створио политички склад.

Потреба за побољшањем инфраструктуре широм света је прилика за Кину и САД да прошире сарадњу. Али да би искористили ту прилику, Кина и САД морају да разумеју стратегијске приоритете других. Пошто се САД окрећу ка унутра, Кина ће морати да игра значајнију улогу у развоју међународне инфраструктуре“, сматра Љу Вејпинг. Он истиче да Кина може већ сада да користи иницијативу за успостављање економског појаса дуж путева свиле („Појас и пут“), чији се утицај шири, како би промовисала изградњу инфраструктуре у међународним оквирима, а да при томе успех америчког инфраструктурног плана не зависи само од финансирања него и од америчке перцепције инфраструктуре и америчког политичког система који и даље представља извор ограничења.

Љу Вејпинг наглашава да су америчка улагања у инфраструктуру била спора и да су произвела мање од жељеног. „Администрације Џорџа Буша и Барака Обаме предложиле су планове за инфраструктурне инвестиције. Међутим, због институционалних ограничења, захтева приватних инвеститора за високим приносима капитала и разликама између демократа и републиканаца, ти планови су постигли ограничен напредак. Америчка инфраструктура стари, доживљава чак и колапс због недостатка разумне јавне потрошње током скоро тридесет година. Узмите, на пример, америчке ауто-путеве. Сада, када људе подстичу да купују електромобиле, теже је одржавати ауто-путеве убирањем пореза на гориво. У том смислу, средства за финансирање кинеских банака могу бити референтна тачка за САД. Америчка федерална влада, али и савезне и локалне владе, могу да успоставе механизме финансирања како би подстакле сарадњу Пекинга и Вашингтона. Штавише, ако Кина поседује акције у америчкој компанији за инвестирање у инфраструктуру, а САД постану акционар Азијске инвестиционе банке за инфраструктуру, то ће повећати узајамно поверење и помоћи да се обезбеде средства за изградњу америчке инфраструктуре. Друго, САД могу да се ослоне на кинески модел финансирања развоја, како би искористиле улоге и тржишта и владе – слично као што су САД учиниле тридесетих и педесетих година. Уз подршку владиних кредита, САД могу да смање трошкове финансирања без повећања државног дуга“, тврди Љу Вејпинг.

По њему, примена кинеског модела могла би да омогући доношење независних одлука за појединачне пројекте и изгради нову платформу за финансирање, кроз коју би државне и локалне власти могле позајмљивати и враћати кредите, управљати фондовима и користити финансијска средства тамо где је то потребно.

„Будући да би предложени амерички инфраструктурни план могао да доведе до растућих фискалних дефицита у кратком року, Кина би требало да затражи сарадњу по принципу одговарајућих економских користи, посебно на пројектима од стратегијског значаја. То би смањило терет дуга за САД и помогло кинеским компанијама да уђу на америчко тржиште“, наводи Љу Вејпинг.

С тим у вези, САД би требало да предузму кораке ка смањењу неизвесности око кинеских улагања и поступно отворе сектор инфраструктуре, високих технологија, енергетике и природних ресурса за кинеске компаније. Током Трампове посете Кини, новембра 2017. године, вредност потписаних пословних уговора износила је 253,5 милијарди долара, што одражава потенцијал кинеско-америчке сарадње. Дакле, две стране би требало да искористе сваку прилику да подстакну раст и траже победничке резултате“, наводи Љу Вејпинг, уз напомену да би Кина и САД требало да истраже сарадњу на пољу производних капацитета.

Кинеске производне могућности у области инфраструктуре далеко надмашују САД. На пример, од укупне светске производње челика која је 2016. године износила 1,63 милијарде тона, Кина је произвела 808 милиона тона, десет пута више него САД. Кина је произвела 2,4 милијарде тона цемента у исте године, чак тридесет пута више него САД. Капацитет производње угља у Кини износио је 5,7 милијарди тона 2015. године, а реална производња износила је 3,36 милијарди тона, у поређењу са 800 милиона тона у САД. Током наредних двадесет година САД ће морати да уложе више од осам билиона долара у унапређење своје инфраструктуре, стварајући огромне могућности и велико тржиште за глобалне инвеститоре и инфраструктурне компаније.

Због свега наведеног у Пекингу се сматра да је управо инфраструктурна сарадња међу најзначајнијим областима у којој две земље могу да изграде нови тип стратегијских односа.

„У ширем контексту, дошло је до значајног помака у снази две земље. Кина добија све више стратегијских предности, што може бити основа за изградњу новог модела односа између кинеске и америчке државе“, сматра лист „Чајна дејли“.

Лист уочи самита у Осаки наводи да се много тога може учинити како би се променила перцепција америчке јавности, и елита и грађана, о самој Кини. Постоји потреба, дакле, да се обезбеди подршка кинеско-америчкој инфраструктурној сарадњи кроз спровођење јавне дипломатије и ангажовање медија, што би заузврат продубило стратегијско поверење и помогло да се избегну сукоби.

Љу Вејпинг сматра да би Кина и САД требало да успоставе механизам координације за инфраструктурну сарадњу који је укључен у четири постојећа механизма. „На пример, Пекинг би могао да преговара са Вашингтоном о отварању америчког тржишта ревидирањем своје ревизије националне безбедности. Осим што би се смањила ограничења на извоз неких високотехнолошких производа у Кину, САД би могле да формирају тимове да проуче како Кина може да подстакне развој америчке инфраструктуре“, наводи он.

КАКО ДО МОДЕЛА САРАДЊЕ? Што се тиче Кине, она би требало да истражи моделе постојећег дуга према капиталу како би учествовала у развоју инфраструктуре у САД, за шта би Вашингтон могао да осигура финансирање кроз јавно-приватно партнерство. Међутим, биће потребно много времена да се направи план финансирања од петсто милијарди до билион долара, прихватљив за приватне инвеститоре, али и подешен тако да значајно не оптерећује владу“, сматра Љу Вејпинг.

Кина се, како наводи лист „Чајна дејли“, суочава с дилемом: како америчке дугове да претвори у средства у америчким доларима, како би управљала инфлацијом у будућности. У том смислу, кинеске девизне резерве могу бити извор толико потребног финансирања за обнову америчке инфраструктуре.

Кина је изградила велике и одрживе инфраструктурне објекте, па чак и развила неке важне производе и технологије. Примера ради, у Кини се налази више од половине светске мреже брзих пруга. Кина је водећа у свету у изградњи путева, мостова, тунела и других инфраструктурних објеката. „У складу с међународним стандардима и у складу с локалним условима, САД би могле да користе кинеске стандарде у дизајну и производима, као и иновативне технологије. Али, пошто улагање у америчку инфраструктуру укључује политичке, радне, еколошке и валутне ризике, кинеске компаније морају да буду потпуно свесне тих ризика и користе финансијске и економске алате за заштиту својих интереса. Будући да је Трамп много пута нагласио потребу за коришћењем америчких производа у пројектима изградње инфраструктуре и обећао да ће за десет година створити 25 милиона радних места, кинеске компаније, укључене у инфраструктурне пројекте у САД, требало би да се придржавају локалних тржишних, законских и владиних захтева, те прибавити што више локалних производа. Кинеска влада, такође, треба да подстакне заједничка улагања кинеских и америчких компанија у америчке инфраструктурне пројекте, што ће помоћи да се смање тржишне баријере и олакшају инвестиције. Кинеске компаније би требало да уложе напоре како би дошле до локалних компанија или улагале у нова предузећа, као што су то учинили ЦРРЦ и ’Хајер’.

Оне могу да сарађују са америчким компанијама које послују у Кини, да инвестирају у САД, или да раде заједно са њима на инфраструктурним пројектима у трећим земљама. Ово ће унапредити профил кинеских компанија у САД и промовисати индустријске снаге Кине широм света“, сматра Љу Вејпинг.

Подстицање глобалног економског раста и јачање енергетске безбедности кроз развој инфраструктуре служи интересима и Кине и САД, наводи редакција листа „Чајна дејли“. Инфраструктурна сарадња ће приближити две економије, пружити економску корист и снажније међусобно политичко поверење, повећа ће невладину размену и допринети светској економској стабилности и напретку.

Судећи према предоченом, Кина не одустаје од визије конструктивног решења трговинског сукоба са САД, што више сведочи о њеној надолазећој снази, него о америчким евентуалним успесима у том рату. Си Ђинпинг и влада у Пекингу одлично, можда најбоље на свету, знају да изолационизам, протекционизам и царинске баријере нису довољне у земљи која жуди за инфраструктурном обновом, а при томе се налази у све озбиљнијем раскораку интереса приватног и јавног сектора.    

[/restrict]           

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *