Људи, послови и дани

МОЈ РАТ ПРОТИВ РАТА МИОДРАГА ЛЕКИЋА

Пред слушаоцима у Малој сали Коларчеве задужбине представљено је ново издање књиге бившег југословенског амбасадора Миодрага Лекића Мој рат против рата.
Дело је прво објављено 2006. у Италији, и овенчано италијанском наградом „Francesko Alcator“ за најбољу књигу објављену на италијанском језику у конкуренцији аутора из медитеранских земаља. На српском језику књигу је сада објавила издавачка кућа „Катена мунди“ из Београда, а ново издање је опремљено предговорима Дарка Танасковића и Серђа Романа. На представљању су говорили Бранимир Нешић, директор и главни уредник „Катене мунди“, проф. др Мило Ломпар, Љиљана Смајловић и аутор.
„Књига Мој рат против рата почиње уводним поглављем које обухвата период од 23. октобра 1998. до марта 1999. године. У њему Лекић коментарише специфичне дипломатске и политичке припреме за отпочињање бомбардовања. Расветљава до појединости све што се дешавало у Рамбујеу, посебно истичући финални ултиматум који нико не би могао да потпише. (…) Дневнички део прати сваки дан током трајања НАТО агресије, да би одређени записи на крају покривали и лето 1999. године. Тиме је књигом обухваћено и распоређивање јединица КФОР-а на Косову и Метохији, драма око доласка руског контингента и појављивање првих сведочанстава о злочинима ОВК после повлачења Војске Југославије“, истакао је Бранимир Нешић.
Мило Ломпар је навео да књига „данас има посебан значај јер се ми налазимо у једном процесу који се зове борба за интерпретацију. После борбе за територије, које су карактерисале распад и разбијање титоистичке Југославије, сада следи борба за интерпретације. То значи да се накнадно образложи, претумачи, преиначи и усклади с постојећим односом сила оно што се догодило, а то значи да се понешто од тога занемари, а понешто јаче нагласи. Нешто од тога припада нашој стварности. Данас, када је 20 година од уласка НАТО-а на КиМ и када су у Приштини високи виновници једног злочиначког бомбардовања, ми у Србији и Београду имамо прилику, која није мала, али је у сваком случају недовољна, да обележимо те чињенице разговором о књизи југословенског амбасадора“.

Књиге као свакодневна летописачка работа

У Клубу–књижари–галерији Гласник протекле седмице представљена је књига Милована Данојлића Писма без адресе III.
Реч је о трећем тому дела Писма без адресе (Службени гласник), за који је Данојлић недавно добио Награду „Григорије Божовић“ за 2018. годину, док је за први том ове књиге 2013. награђен признањем „Печат времена“ за књижевност. Поред аутора, о овом делу су говорили књижевни критичар Милета Аћимовић Ивков и Петар В. Арбутина, уредник издања и директор Гласниковог Сектора за издавање књига.
Обраћајући се присутнима, аутор је рекао да је дубоко дирнут наградом „која носи име без разлога и оправдања стрељаног писца (Григорија Божовића), а који је недавно и судским путем рехабилитован, јер то буди наду да ће и данашње неправде једног дана бити исправљене“. Говорећи о свом раду и текстовима између корица овог дела, Данојлић је истакао да су књиге његова „свакодневна летописачка работа“: „Поред неких ствари не могу да прођем а да нешто не забележим; не може све да уђе у прозу или поезију, али може у једну овакву врсту коментарисања.“
Милета Аћимовић Ивков је писца назвао „самородним“ песником чија нас свака написана реч упућује на то како чувати чистоту нашег језика, али и писцем који наше непосредне друштвене феномене захвата и те како критички, стално трагајући за простором сопствене слободе.
Петар Арбутина је оценио да су „Писма без адресе изнад свега непосредна и занимљива сведочанства, али и јасан постамент на основу којег можемо да реконструишемо све наше кукавичлуке, наше неспокоје и храбрости“. Напоменуо је и да ова три тома заправо сабирају Данојлићеве колумне објављиване у магазину Печат, као и да се први том почео припремати још 2012. године.

БАТА – ВЕЋИ ОД УЛОГА И ЖИВОТА

Књига Велики филмски знак Божидара Зечевића (Нишки културни центар и Фестивал глумачких остварења Ниш, 2018) представља потпуну и свеобухватну монографску студију глумачког века и достигнућа најпознатијег српског филмског глумца Велимира Бате Живојиновића, који је у више од триста својих филмских и телевизијских остварења постао велики знак свог времена и српског и југословенског филма. Ову тековину наше културе разматра водећи српски филмолог Божидар Зечевић са естетичког, културно-историјског, филмолошког и семиолошког становишта и подробно анализира улоге великог глумца, његов однос према животу, филму и поетици глуме. „Ако тражимо лице српског филма, онда је то лице Бате Живојиновића, ако тражимо човека који је требало да направи ову монографију, онда је то Божидар Зечевић“, рекао је на недавно одржаној промоцији ове књиге у Југословенској кинотеци Милован Витезовић. „То је врхунац једног ауторског опуса“, додао је историчар филма проф. др Петар Волк, а редитељ Боро Драшковић оценио је да је Велики филмски знак истраживачко дело које се чита као узбудљив роман. „У књизи су сабрана не само искуства једног глумца и једног писца већ и искуство једне земље и њене кинематографије. Док читате књигу, ви препознајете живот кроз који сте пролазили. А Бата је био већи од улога и живота“, закључио је Драшковић.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *