In memoriam

Како ће отказивање самита у Паризу утицати на будућност бриселског дијалога Београда и Приштине

Велика сумња Владимира Чижова, амбасадора Русије при Европској унији, показала се оправданом. Иако су се посредничког посла између Београда и Приштине, рекао је почетком овог месеца Чижов, можда и уз благи подсмех, „нарочито латили европски дивови Ангела Меркел и Емануел Макрон“, „имам велике сумње да ће следећи састанак, најављен после краја првих неуспешних разговора а заказан за 1. и 2. јул у Паризу, заиста бити одржан“. И тако и би. Париски састанак отказан је због страха од понављања берлинског фијаска и изгледне могућности новог губљења времена и кредибилитета, но овим је превентивним отказом штета ублажена само утолико што заиста није потрошено време на бесплодно састанчење и пропратни губитак живаца. Али фијаско који је започео у Берлину 29. априла свеједно је потврђен, па и додатно до знатно продубљен, штавише, у делимично неочекиваном смеру.

[restrict]

МЕРКРОНОВ СЛОМ Споменутог 29. априла у Берлину је, подсећамо, требало да буде одмрзнут дијалог Београда и Приштине који је претходно замрзнут увођењем такси од 100 одсто на робу из централне Србије (и Босне и Херцеговине) и неспособношћу бриселске администрације да ту ситуацију разреши.

Баш зато су се (речима амбасадора Чижова) тог посла и латили француски председник Емануел Макрон и немачка канцеларка Ангела Меркел, уверени да располажу већом количином политичке тежине и ауторитета од одлазеће ЕУ шефице дипломатије Федерике Могерини. Истини за вољу, овакво је уверење заиста и било тешко избећи будући да је Могеринијеву, такав јој је наиме опис радног места, сасвим неумесно оптужити за вишак било какве тежине и/или ауторитета, ово чак и да јој се не ближи крај мандата на коме засигурно неће остати.

Берлин је 29. априла, међутим, уверљиво демонстрирао да ни такви европски дивови као што су Меркелова и Макрон, зато што је њихова Европа хронично велика колико то један (гео)политички патуљак уопште може да буде, не располажу ништа снажнијом моћи убеђивања од небитне и неубедљиве Федерике Могерини. Дијалог Београда и Приштине – за који желе да се оконча оним правнообавезујућим споразумом о свеобухватној нормализацији односа, пуно је ту великих речи а премало садржине – остао је и после берлинског сусрета у стању дубоког смрзавања. Илити, како је дијагностифицирао магазин „Политико“ а „Печат“ је на то већ скренуо пажњу, тај амбициозни скуп окончао се „Меркроновим“ – комбинација презимена Меркел и Макрон – „балканским сломом“.

Подсећамо на писање „Политика“: „Незадовољни неуспехом ЕУ да издејствује споразум којим би се умириле тензије, Меркелова и Макрон одлучили су да ствари узму у своје руке. До окончања самита вероватно су пожелели да то нису учинили. Уместо продора, Меркелова и Макрон су нехотице пред јавношћу изложили дисфункционалност европске дипломатије.“

А онда су кренули да се ваде па је, наравно, испало још горе по њих. Најавили су, неопрезно или самоуверено, поправни у Паризу, међутим, будући да су у међувремену постали свесни да неће успети, покушаја поправљања Берлина на крају није ни било. Али свој потпуни неуспех, а уз то и бруку иако им је она сад најмањи проблем, ипак нису успели да ограниче.

Но читава је ова ствар још много тежа него што се можда чини на први поглед. Наиме, није се неспособном и немоћном исказала само бриселска бирократија већ је Европа сад потегла и своје најмоћније оружје, Меркелову и Макрона лично, а ефекат је остао идентичан, то јест потпуно је изостао. Ни она ни он нису успели да наговоре ни Београд ни Приштину да одустану од својих позиција; нити је Београд пристао на наставак дијалога без укидања приштинских такси, нити је Приштина пристала да те таксе суспендује или укине.

А јачих ауторитета од Меркелове и Макрона, од Немачке и Француске, Европска унија нема, и не може да их измисли. Што може да значи, тако макар тренутно ствари стоје, само једно: посредничка улога Европске уније одлази на ђубриште историје. Бриселски процес дијалога Београда и Приштине је фактички мртав. Доспео је у заслужени и нимало преурањени ћорсокак.

АМЕРИЧКИ СТАВ Имајући такво стање у виду, поприлично се интересантним, помало необичним и већ и отуда важним за разумевање чини став Вашингтона који је, саопштењем Стејт департмента које преноси „Глас Америке“, поручио да САД тврдоглаво остају у прикрајку тако што настављају да пружају подршку посредничкој улози Европске уније упркос њеној политичкој импотенцији. „Ми смо спремни да саслушамо и помогнемо обема странама и Европској унији као посреднику да пронађу решење око којег су сви сагласни“, наводи се у том саопштењу, а на истоветном су трагу и речи заменика помоћника америчког државног секретара за Европу и Евроазију Метјуа Палмера – „САД су партнери ЕУ у дијалогу и не видим зашто би се то мењало“ – и, још експлицитније, речи америчког амбасадора у Београду Кајла Скота у интервјуу агенцији „Фонет“: „Америчка влада неће водити процес између Београда и Приштине, то је посао за Европску унију.“

Дакле: не само што САД нису искористиле сав раскошни капацитет свог уцењивачког капитала да би натерале Приштину да одустане од такси и тиме одблокира дијалог – што је прва вредност у овој једначини коју сад покушавамо да растумачимо – него приде поручују и да немају амбицију да покушају да од неспособне и неефикасне Европске уније преузму посредничку, што ће рећи водећу улогу у преговарачком процесу.

О чему се ту ради?

Уз подразумевајући услов да Вашингтон не лаже кад поручује све ово што смо цитирали, могућа су два објашњења која уз то једно друго не искључују.

Под један, можда је овде реч о узгредној епизоди обрачуна администрације Доналда Трампа с Европском унијом коју доживљава као конкурента, а на овакав га начин демаскира као неспособног да уреди ситуацију чак и у сопственом предсобљу (или стражњем дворишту, како вам драго) и поврх тога му ту оставља варницу нестабилности коју би у будућности могао да распали ако му тако дође.

И под два, сасвим је могуће и да Вашингтон у овом тренутку, једноставно, уопште није заинтересован да се активније укључи у решавање овог нашег питања, па отуда и овако лежерно држање. Уосталом, да ова теза није екстравагантна као што делује, говори изјава америчког дипломате Кристофера Хила на коју смо на страницама „Печата“ већ указали. А Хил је за „Дојче веле“ недавно изјавио да је „Вашингтон практично дигао руке од косовског питања“ те да „’унилатерализам’ администрације Доналда Трампа чини да Сједињене Државе ’постану неважне тамо где би требало да буду важне’, као рецимо у решавању преосталих питања на Балкану…“.

РУСИЈА И КИНА Но све и да Вашингтон, а не би му то било страно, преокрене овакво своје држање и покуша жешће да се инвестира у будућност свог приштинског бастарда, одавно је, и у бесповрат, отишло оно време Дејтона када су попут каубоја у вестернима могли да ујашу на коњу и заврше посао онако како су замислили јер их Европа слуша беспоговорно, Русија на све пристаје а Кине нема нигде на видику.

Данас, међутим, а показала је то и недавна седница Савета безбедности Уједињених нација, и Русија и Кина саопштавају да се питају и те како, а због њиховог права вета у Савету безбедности то даље значи и да без њих нема решења а поготово не мимо Резолуције 1244. Што ће рећи да било какво, хипотетичко, укључивање Американаца у преговарачки процес између Београда и Приштине, који је умро у Берлину што је потом и озваничено у несуђеном Паризу, аутоматски мора да значи да су у њему и Москва и Пекинг. И да смо барем за толико даље од косметске капитулације какву су нам прижељкивали они европски дивови. Капитулација је, међутим, само њихова, уз мало наше упорности и стрпљења, и, догодине у Призрену…              

[/restrict]