Фабриковање специјалног рата

Зашто специјални рат против Србије улази у рискантну и опасну фазу?

Oбавештајне службе НАТО-а, комбиновањем све дрскијих и опаснијих метода специјалног рата, фабрикују нове безбедносне изазове за Србију, уз подмукло и перфидно провоцирање и дестабилизацију Србије као најбоље решење за постизање коначног циља.

РАЗАРАЊЕ И ОБНОВА ДРЖАВНИХ ИНСТИТУЦИЈА Оружана агресија на Србију није се могла довести до краја јер су лоше процењени могући губици НАТО-а. Након потписаног Кумановског споразума и успостављања мира вешто је испланиран наставак уништења Србије другим средствима – преко послушног српског руководства. Разарање државних институција гарантовало је да Србија не може бити самостална и независна. Тај процес спроводио се релативно лако јер се састојао од „инструкција“ и помоћи да се деструктивне идеје реализују у пракси. Било је ту одвратне и понижавајуће симболике, као када су нас натерали да сами уништавамо своје оружје гусеницама тенкова, пред камерама, што се иначе ради само са организованим криминалним бандама и нарко-картелима. Наравно, уз јаку пропаганду да су све то напредни програми и пројекти за модернизацију и унапређење Србије.
Међутим, многе ствари стратешки важне за Србију, за које су на Западу мислили да су одавно решене онако како њима одговара, поново су постале актуелне.
Наоружавањем и модернизацијом убрзано се врши ревитализација скоро потпуно уништене Војске Србије. Јача се одбрамбена способност Србије уопште. Ревитализује се обавештајно-безбедносни систем државе, јача морал становништва у уверењу да су суштинска независност и војна неутралност најбоље решење за Србију. Успостављају се јаке пријатељске и партнерске међудржавне везе с моћним државама као што су Русија и Кина… Запад је све то схватио као директно угрожавање сопствених интереса, и зато предузима перфидне мере.

[restrict]

САСТАНАК У ПОДГОРИЦИ Опасност од специјалног рата постаје све већа због ангажовања све више обавештајних служби из нашег окружења и комбиновања све прљавијих метода.
Детаљно усмеравање, поделу посла и координацију у вођењу специјалног рата против Србије извршила је ЦИА пре две године, када је у Хотелу „Подгорица“ у Црној Гори окупила шест обавештајних служби балканских држава и парадржава које су под њеним пуним утицајем. Тада су хрватска, албанска, бошњачка, македонска, црногорска и косовска обавештајна служба усмерене искључиво против Србије и Републике Српске, уз обавезу да буду сервис најјачим обавештајним службама НАТО-а на истом послу. Интензитет рискантног деловања и опасних метода нагло је повећан након фијаска „Косова“ у Интерполу јер су водеће силе НАТО-а тај догађај схватиле као лични пораз и „шамар“ који треба вратити Србији.
Од тада главни удар прљавим методама специјалног рата спроводи се преко приштинског руководства, а други из окружења се укључују постепено и све жешће. Утисак је да је формиран посебан центар за вођење специјалног рата против Србије и да постоје потцентри у неким нама суседним државама – у Скопљу, који држи америчка ЦИА, и Сарајеву који је основала британска МИ6. Јасно се види да никоме од НАТО чланица не пада на памет да озбиљно критикују сулуде потезе Приштине а камоли да предузму неке конкретне мере, зато што знају где се фабрикују идеје као такве и ко тајно потпомаже њихово спровођење на терену. Тако стварају лажни утисак да те потезе вуче суверено и независно Косово, „фрустрирано“ и испровоцирано понашањем Србије. Како „Косово“ не би било усамљено у оптужбама против Србије и српског руководства, и остали у окружењу предузимају опасне кораке према Србији, углавном ударом на српску националну мањину, али и све остало што је везано за Србију. Провокације су таквог нивоа да Србија мора реаговати, а свака реакција се намерно тумачи као нека врста агресије Србије и непримерено понашање њеног руководства.

ПРОВОКАЦИЈЕ ПРИШТИНЕ Дрскости Приштине, фабриковане да буду опасне и све опасније, резонске су једино са становишта вођења специјалног рата против Србије. Само тако све што предузимају, или што не предузимају, има смисла. Нису успели у намери да овладају севером Косова, али су успели да произведу страх код српског народа на Космету и забринутост српског политичког врха. Влада забринутост и страх да ће се оно најгоре тек догодити јер се дрско вуку све опаснији потези на које ће Србија пре или касније морати да реагује, како би силом зауставила силу која се примењује према њеном недужном становништву.
Чак ни отворено упозорење Србије да се планирају нове оружане акције Приштине, на привредне објекте као што је „Трепча“ или природне ресурсе као што су Газиводе, не узбуђују Запад. Никакву пажњу не придају ни најавама нашег министра иностраних послова да се припремају терористички напади подметањем експлозива. Није логично да се тако понашају они који стрепе на свако спомињање тероризма, сем ако знају да су то прљаве методе специјалног рата с којима су сагласни јер их тумаче као средство за елиминацију руског утицаја где су сва средства дозвољена.

ХРВАТСКА И АЛБАНСКА СЛУЖБА Обавештајне службе под контролом НАТО-а у нашем окружењу немају исти третман. Албанска и хрватска служба давно су формиране и интензивна сарадња са њима траје десетине година. Постале су поуздане и способне да одраде велике послове. На њих се у специјалном рату против Србије највише рачуна. Албанија је директно укључена у сва дешавања око Косова и Метохије од почетка.
Косовску обавештајну службу не треба гледати као самосталну целину, иако у специјалном рату против Србије има веома важну улогу. Она је све време експозитура албанске обавештајне службе која и сама сервисира рад великих обавештајних служби НАТО-а.
Хрватска подржава помаже Албанце на Космету о свим питањима, али наравно да је све то под контролом центра за специјални рат против Србије. Већ дуже време присутни су као саветници и инструктори, посебно на тему етничког чишћења Срба са Космета, силом или путем институционалног притиска за подстицање колективног или тихог егзодуса.
Међутим, није само то њихова прљава улога у специјалном рату против Србије. Иритирају Србију и одвлаче пажњу на другу страну константним нападима на српску мањину. Раније су то изводили усташки екстремисти а у последње време лукаво кривицу пребацују на хулигане и навијаче, најчешће на Хајдукову „Торциду“, јер свако у свету ће лакше прогутати дивљање навијача него смишљени државни терор. Поред тога, Хрватска има сталну обавезу да омета Србију на европском путу и да је провоцира негирањем ратних злочина над Србима и рехабилитацијом усташтва. Дежурни је кандидат за изазивање директног конфликта са Србијом ако то одлучи центар. Наиме, Запад је својевремено намерно оставио погранични спор на Дунаву између Србије и Хрватске. Може се очекивати да се овај проблем ускоро активира као део специјалног рата и јачања свеукупног притиска на Србију.

САРАЈЕВСКИ ПРИТИСАК Обавештајна служба БиХ требало би да буде тајна служба оба ентитета, али није тако. Она је директно и искључиво усмерена на подривање Републике Српске, Србије и српског корпуса у целини. Највећи притисак на Србе ствара толерисањем и подржавањем насеља и војних кампова муџахедина, међу којима је много повратника са сиријског и других ратишта, а који су добро припремљени и непријатељски расположени према Србима. Знају да притиском на РС истовремено производе безбедносне изазове за Србију и на томе увелико раде. У тесној су вези са оперативцима МИ6 стационираним у Сарајеву, и углавном раде по њиховом налогу. Нису баш успешни јер им сваку конкретну акцију одмах „провали“ и раскринка руководство РС иако немају своју контраобавештајну службу. Тако је било недавно и с тајним акцијама прислушкивања српског руководства и руководства РС.

УЛОГА ЦРНЕ ГОРЕ Црногорска и македонска обавештајна служба нису на цени јер су настале у државама које су и саме покорене методама специјалног рата, па им се још увек не верује. Немају традицију сарадње с водећим обавештајним службама НАТО-а, али и те како могу послужити за прљаве акције специјалног рата против Србије.
Монтираним судским процесом о наводном покушају државног удара у Црној Гори, њихова обавештајна служба покушала је, додуше крајње неуверљиво, да оптужи Србију и српско руководство, ако не за организацију а оно бар као базу за припрему државног удара. У специјалном рату против Србије у наредном периоду Црна Гора ће имати значајну улогу. Припрема се стратешка провокација кроз покушај отимања светиња и имовине СПЦ. Отпор Срба је неминован а то ће бити повод за примену силе према Србима и свештеницима СПЦ на коју Србија мора реаговати.
Македонија је досада оптерећивала Србију измишљеним обавештајним аферама и дрским наметањем решења проблема на КиМ по рецепту Преспанског споразума. У будућности би могла да прави проблеме кроз отворену подршку Албанцима на Космету и потезањем оптужби Србије за геноцид над Албанцима, што је и договорено Тиранском платформом.

СТРАТЕГИЈА ЗА СУПРОТСТАВЉАЊЕ Ако знамо ко су, шта желе и како то раде, успешно супротстављање специјалном рату сасвим је могуће.
Није, наиме, тешко прозрети шта се широким фронтом и координацијом бројних обавештајних служби у вођењу специјалног рата жели постићи. Ствара се вештачки утисак да остали балкански народи живе у идили. Сви њихови међусобни сукоби и проблеми су одложени по директиви која се императивно мора послушати. Тако испада да су баш сви у сукобу са српском мањином и директно са Србијом, па се намеће закључак да је крив онај ко је у сукобу са свима. Потенцира се лаж да српско руководство нема воље за сарадњу и толеранцију. Да не поштује дипломатске норме и вређа личности других држава које су тако принуђене да им забрањују улазак у неке земље. Да подстичу своје сународнике у другим државама да изазивају проблеме и провоцирају власт без правог повода итд. Очекивано је и да ће се све драстичнијим методама наставити жестоки притисци на Србију, са циљем да призна лажну државу Косово, да се одрекне својих моћних пријатеља и да на крају уђе у НАТО.
Ипак, могућност супротстављања специјалном рату, ма колико се то чинило тешким због велике субверзивне моћи координираних обавештајних снага, сасвим је могућа јер јачају одбрамбене могућности Србије, како у конвенцијалном смислу, тако и у смислу парирања перфидним тајним акцијама страних служби и њихове агентуре у Србији. Могућности одбране најбоље се виде по томе што већ годинама упорно делују и постају све дрскији и безобзирнији, а немају већег успеха. Постигнути резултати су далеко испод очекиваних и несразмерно мали у односу на ангажоване снаге и средства. Вешто се избегавају замке и смицалице, раскринкавају подметања и гласине, и много тога се, и у тако тешким условима, одвија у корист интереса Србије. То значи да Србија може издржати још веће притиске и уцене без промене актуелне политике суштинске независности и војне неутралности, и да Запад неће успети да је порази прљавим методама специјалног рата ма колико га ширили и радикализовали.

[/restrict]